Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, ал’ Васкрс не бива без рана.

Дочека ме јутрос дренов цвет,
На северу земље лала
Оте се суза прађедовска заувек.
Зна и она да дрен није само дрво, да дрен није само цвет.
Кажи сузо, зашто сама падаш,
Онај ком је преклан свет,
Ко не памти родну кућу,
Ни изнад ње птице лет.
Не плачем то ја од туге,
Мојим прецима је вечност дана.
Убили сте њих, убили огњишта,
Ал’ васкрс не бива без рана.
Када вам понекад страх дође,
Коме се помолите Ви,
Којима је (одувек) прадедовски занат био србосјек.
И не пишем ја о прошлости давној,
Сви моји преци су у мени.
Не пишем ја песме за књиге,
Неке мучне стихове из рата.
Кроз мене говори мој тата,
Говорио је док је био жив
Апостериори,
А сад у дослуху са Господом збори.
Ко воли истину, све воли.