Оливера Шекуларац: Е мој деда, аој Лико

Опет сузе са прађедовских извора личких, помешане жалоснице и радоснице. То су оне дубоке кад понорнице наше избију, оном бистрином јасноћом.. па те боле вечне старе ране, жедан поред свих извора, срећан јер те дотакну људи.. научила сам од детињства да живим са мојом баком виртуелно, дању у равници – ноћу у Лици.

Мени је то нормално, ноћу ме својом причом нашој кући води, ту је кућу купио мој деда када се са њом оженио, била започета, он је завршио.. нисам срела жену мудрију, нити такву која је тако поштивала свога мужа и живог и мртвог.. нема деде а има га увек, нема куће а имали смо је, нема дедовине, очевине а била је, нема цркве у коју је мој деда редовно ишао, а била је.. она ми прича претужна и жељна свог живота личког, па ми речима хоће улепшати и онај извор са ког је воду у вучији доносила, Вребац ти је у равници мајко, Велебит је силан, иза њега море одатле је Никола бакалар доносио.. све у причи лепо, кад упитам што не идемо кући, она каже ..мучи, само мучи.. боље да не знаш мајко.. сад знам да се школа урушава и дом обновља, да се коров крчи..

Позовем ноћас и јутрос, пријатеље по корену, по души, по љубави, кажем, замолим, да нашој вребачкој читаоници их приволим.. А знам да свако своју нит и сећања има, свако научио да бол прећути..туга им притиска плећа,ал радост им срце слути.. Моји земљаци, увек храбри, за нас је Господ изабрао подвиге, увек на провери хоћемо ли људи остати..

Позовем кумове, од куд да почнем, Рада и Никола дочекали оберучке, кад на мајку им помислим, увек Лика изнова заболи, тамо се у болести врати, тамо уз своју ћерку одболова задње дане. Хвала јој, што такву децу одгоји..

Позовем Сању личку цуру праву, да шта ћу, рачунај наме, нек се нешто у крају гради.. она ми комшиница из Јошана, ни тамо дедовину с дедом не доживех..

Позовем Петра, Димићи су из Острвице, знам из прича.. учини ми се да би ме могао комшијски разумети, у неговању завичаја, књиге ,подржати.. ту сам, само јави а волео бих и Лику обићи..

Маја Kорица, одговори ми ..наравно.. могоричанка, комшиница, смејалица на бомбон и ршћии, међед им мало кућу загребо, она увиди, рекоше то је ође нормално.. баба њена на ђеда није дала, сватити друге због њега је знала, Kорице су бистре и за шалу знају, али ту су и кад затребају..

Душан наш, Басташић што нам ове наше душе дубине чува, глас од предака преноси, требало је све јаме обићи, Јадовно друга нам је кућа, молимо се за њега и наше, да се те свеће никад не угасе .

Одговор стиже и од Миће Јелић Грновића, хоће и књиге да дарива, та велика песничка душа.

Зовнем брата, Зорана Мандића личка душа, тако и говори, тако се и шали, матер исцепа десет метара дрва до подне, све у кући блиста, поред свих школа и функција, остао лички дичак прави па и сину личку капу на главу стави..

Позовем моју Мирјану њој ништа објашњавати не морам, ми се по дедовима препознајемо, од Kнежевића само кнегиња бива, за род свој никад се не снебива.

Стриче Саво да ти захвалим за путоказе и смернице, све си обишао, познајеш камен сваки од дечачких дана.. ми који смо остали без свега, вечити смо трагачи, јер нам свака реч и додир са дедовином значи.. био си визионар и марљиво радио, твоје књиге су прави корени вековног трајања, без њих много тога не би знали.. ево да ти јавим, да ничу младице, да се нешто гради.

Хвала вам драги земљаци, хтела сам да јавим свету, да се још књиге људскошћу и делима пишу да нас само добро спаја, ја биљежим да сачувам од заборава.. читаоница није топла просторија у којој је неко добио место преко везе да издаје књиге, од кад је света и века нешто друго је била библиотека..

Видела сам многа имања, где дедовине пропадају, гробови запуштени. Нама наследницима нечег другачијег и вреднијег, дужност је реч сачувати, нас које спаја завичај, књига, што рекао један од највећих српских научника Иван Ђаја добар човек се не постаје од знања, већ од васпитања.

Извор: Фејсбук страница – Оливера Шекуларац

Од истог аутора:

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ | Јадовно 1941.

Отишао је наш Димитрије | Јадовно 1941.