fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

О Покрову кад би у цркву завичајну требало поћи траговима предака, најпре тихо, сузно замолим Господа и све наше претке мученике да нама, који смо остаци наших преживелих лоза, да утеху и снагу да останемо под Богородичиним плаштом.
Оливера Шекуларац; Фото: Фејсбук страница – Оливера Шекуларац

Ми који знамо шта значи слава у Врепцу под небом, под оним истим небом под којим су се вековима рађали они чију крв носимо…

Од њихове душе је и то небо, кости у земљи, корен на небу. Ако ишта памтим и знам, а пола живота сам на срећу уз Баку провела, знам да је мој деда Никола редовно цркви ходио. Њега убише туђи у његовој ’45-ој, цркву срушише они који за Бога не знадоше… камен од наше куће однесоше исти такви, камен ћути, али ја памтим истину.

Нека им је Богом просто, само нека не мисле да тај камен не памти и моју баку, да не памти мирис куће и рађање деце, ковачку ватру мог деде. Немам ни фотографију, изгореле су кад је кућа запаљена, само цртеж куће моје тетке је остао. Она је, као и сви, умрла жељна и гладна свог дома.

Опет све притиска, скупе се све предачке боли..

Замолих уметника, сликара, Јову Пушкара, а кога бих до земљака по Kрајини, да ми наслика цркву из дедовине. Имам само фотографију… „Црно бела је“, одговори он…Ви ћете јој боју удахнути… Да л’ да му ридајући кажем, вриснем, да ми је ту бака последња била затворена, држећи мог малог стрица у наручју на вратима опкољене и спремне цркве за паљење.

Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

Онда дођоше и Талијани у чуду шта се ради од народа и спасише их. Смењивале су се разне силе, свако се приклонио оном у шта верује…

Наслика ми Јово цркву, оживеше старе стазе, свако својим путем иде, а мени оста овај предачки под покровом Богородичиним, њега нису срушили. А неће срушити ни ову захвалност роду, што се није продао ни издао.

Деценијама расте дрвеће у дединој шуми, зна шума, а знамо и ми који сву ову бол и муку преносимо генерацијски.

Пре пар дана мој отац ме упита „Оливера, кад си била и Лици? Види ли се још место на јасену испред куће где је деда укуцао алку да веже коње кад поткива…“

Шта да му одговорим, да сам дуго грлила дрво… да му кажем да још плаче смолом, а ми болом. Та рана на дрвету је једини додир мом оцу са оцем, дрво које су обојица дотакли. Остаћемо вечити трагачи за нашим завичајним нитима. Осташе наши кићени биљци, срећа па су нас баке окитиле истином..

Оне које су очувале огњишта и из пепелишта ватру изнова палиле и под ведрим или туђим небом, да би сачувале преостале животе. Они који знају какав је то пут био, знају и вредност неба изнад свог огњишта недоживљеног.

А Јово није насликао само цркву и небо, већ читаве животе.
Хвала му.

Извор: Фејсбук страница – Оливера Шекуларац



Од истог аутора:

Оливера Шекуларац: Е мој деда, аој Лико

Отишао је наш Димитрије

Књижевна награда Миодраг Борисављевић за 2013. годину додељена Оливери Шекуларац из Пригревице

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: