Официру бивше ЈНА стигла оптужница после 20 година

Чачак – Пензионисани капетан Воjске Србиjе Драгомир Груjовић (54) добио jе прошлог четвртка, на кућну адресу, авионско писмо из Окружног суда у Новом Месту и у њему оптужницу стару 20 година коjом га Основно тужилаштво у том словеначком граду терети за ратни злочин и покушаj убиства. Старешини Југословенске народне армиjе, коjи jе на почетку сецесионистичког рата у Словениjи постао узор воjне части и jунаштва, остављена jе могућност да на „оптужницу одговори у року осам дана од приjема” и упозорен jе да „мора обавестити суд ако промени пребивалиште”.

– Оптужница jе на словеначком jезику и не разумем добро за шта ме све терете. Видећу, наредних дана, шта jе наjбоље да учиним. Али, jа сам jош раниjе решио, и нисам променио одлуку, да се жив никада нећу предати Словенцима – каже Груjовић за „Политику”.

Бог свети зна како jе словеначки суд дошао до тачне Груjовићеве адресе у Чачку, али и судски приправник зна да неће ићи баш све онако како jе замислило „Окрожно содишче” у Новом Месту. Јер, не може jедна држава спроводити кривични поступак на териториjи друге, такође суверене, позивати грађане и претити им, а да при томе не затражи помоћ Министарства правде домаћина. Зато данас нико не зна коjим ће се путем оваj поступак одвиjати.

Почетак сецесионистичког рата у СФРЈ, jуна 1991. године, затекао jе Груjовића на месту командира одељења за снабдевање у позадинском складишту Мокроног код Новог Места, где jе распоређен 1980. године, одмах пошто jе завршио подофицирску школу ЈНА у Загребу. ЈНА jе ту чувала 7,2 милиона литара нафте и командант складишта, капетан Бранимир Фурлан (1963), иначе Словенац из Новог Места, одлучио jе да сву имовину и воjску коjом jе управљао преда у руке земљацима из Териториjалне одбране Словениjе. Али, уверења, дата реч и воjничка заклетва стариjег водника Груjовића били су другачиjи и он jе самоинициjативно решио да преузме команду над складиштем.

Пуцао jе у Фурлана – три метка испод поjаса – из службеног пиштоља „пара 88”, онеспособио и оставио на капиjи како би га преузео санитет ТО Словениjе. У складишту, из коjег су побегли воjници Словенци и Албанци, остали су Груjовић, затим водник Деjан Ковачевић, коjи jе касниjе окумио Груjовића, иначе Хрват, и jош 33 редова. Ова посада jе, претећи Словенцима да ће, уколико буду нападнути, у ваздух дићи резервоаре с нафтом, четири седмице чувала и до примирjа сачувала сву имовину, наоружање и воjнике. Само jедан jе био рањен.

На почетку блокаде складишта, неуропсихиjатри коjе jе унаjмила ТО Словениjе проценили су да Груjовић не може издржати дуже од 72 сата опсаде. Кад jе та прогноза пала у воду, Словениjа jе стариjем воднику понудила 500.000 марака да би без проблема отишао из Мокронога, али он ниjе хтео. Једног дана прихватио jе да телефоном разговара с председником Словениjе, Миланом Кучаном, али уз услов да таj разговор иде уживо на Радио Љубљани, како би се избегле монтаже. Кучан jе понављао да Груjовић угрожава цивилно становништво, а водник jе упорно одговарао да он никога неће угрозити, ако не буде нападнут.

Указом начелника Штаба Врховне команде ЈНА, jула 1991. године, Груjовић jе ванредно унапређен у официра, у чин поручника, „због изузетног пожртвовања и испољене храбрости”. Одмах jе добио прекоманду у завичаjни Чачак (рођен jе у оближњем селу Парменцу) где jе 2005. године пензионисан у чину капетана прве класе.

Убрзо пошто jе напустио Словениjу да се више у њу никад не би вратио, нити jе у Србиjи вадио пасош, против њега jе у Новом Месту покренут кривични поступак. Трагови о томе, с мноштвом поjединости, сачувани су благодарећи словеначком истраживачу Марку Прешерену, коjи jе 2009. године на Факултету друштвених наука Универзитета у Љубљани одбранио дипломски рад на тему „Тужилачка и судска пракса у Словениjи у вези с кршењем међународног права током оружаних сукоба 1991. године”. Он jе изазвао велику пажњу тамошње jавности, доказуjући у раду да ниjе ЈНА била та коjа jе, предвођена Србиjом, напала Словениjу, већ обратно: „Словеначке паравоjне jединице напале су ЈНА, кршећи међународно право и женевске конвенциjе”.

Прешерен наводи броjне доказе за то, међу њима и Груjовићев пример. Наиме, Министарство унутрашњих послова Словениjе поднело jе против Груjовића приjаву за кривична дела покушаjа убиства и угрожавања безбедности цивилног становништва, али jе основни тужилац у Новом Месту 30. jануара 1992. године приjаву одбацио „jер осумњичени ниjе починио кривична дела и у његовом понашању нема елемената незаконитости”. Али, то решење изазвало jе тренутне коментаре у воjним (ТО Словениjе) и тужилачким круговима, и било jе тема саветовања у Љубљани, 9. jуна 1993. године, на коме су учествовали представници министарстава одбране и унутрашњих послова Словениjе.

Као резултат тога, суд у Новом Месту jе већ 15. jула отворио истрагу против Груjовића, теретећи га за ратни злочин против цивилног становништва по члану 142. КЗ СФРЈ, и покушаj убиства из члана 46/1 КЗ Републике Словениjе. После завршене истраге Тужилаштво jе 8. септембра 1994. године оценило да она ниjе понудила никакве нове доказе коjи би променили тужиочев став, али jе накнадним правним поступком ипак био приморан да 28. октобра 1994. године Груjовића оптужи за два речена дела. И то jе та оптужница коjи jе Чачанин добио прошле седмице од поштара, двадесет година пошто jе написана.

Затим jе Окружни суд у Новом Месту 16. септембра 1997. године одредио притвор Груjовићу (у одсуству) и расписао међународну потерницу за њим. Исти суд jе, средином 2007. године, обновио потерницу путем Интерпола, а Груjовић све то време ниjе знао шта му се спрема, jер га нико од наших власти ниjе упозорио нити обавестио.

– Знао сам jедино да се нешто кува и зато сам стално трагао по интернету. Тако сам и видео потерницу против мене, пошто сам jануара 2011. године ушао на страницу Документационог информационог центра „Веритас”. Како човек може да се осећа у друштву криминалаца него jадно? Тада сам постао свестан да сваки полицаjац на улици може да ме ухапси – прича нам Груjовић.

Он jе, међутим, ћутао о том свом открићу све до средине априла 2011. године кад jе министарка правде у Влади Србиjе Снежана Маловић потписала споразум са словеначким колегом о изручењу држављана. Тада jе одлучио да путем „Политике” обелодани своj положаj и одлуку да се не преда жив потери из Словениjе.

Марко Прешерен у свом дипломском раду сматра да Груjовић оних врелих дана у Словениjи ниjе починио кривична дела, већ jе његово понашање „било у складу са чланом 115. КЗ СФРЈ, jер jе био дужан да спречи предаjу положаjа неприjатељу”.

Прешерен подсећа и на одредбе Устава СФРЈ (члан 238): „Нико нема право да призна или потпише капитулациjу нити да прихвати или призна окупациjу СФРЈ или поjединог њеног дела. Такви акти су противуставни и кажњаваjу се као издаjа земље”.

Груjовић прича да jе са своjим командантом Фурланом био у добрим односима и да су се породично посећивали све до 29. jуна 1991. године, кад jе пуцао у њега. Фурлан се опоравио од рана, а марта 2010. године долазио jе у нашу земљу, у званичну посету Воjсци Србиjе, и то као бригадир и заменик начелника Генералштаба Оружаних снага Словениjе.

Пише: Гвозден Оташевић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане виjести:

СВИ СЛОВЕНАЧКИ ЗЛОЧИНИ 1991. – Убиjање цивила, младих …

За „Блиц“ говоре породице воjника убиjених у Словениjи 1991.

Историчари демантуjу Соњу Бисерко: Југу разбиле Словениjа и …

Може ли чланство у Европскоj униjи некога заштити од осуде за …

ИСКУСТВО И НАУК ЗА ОДНОСЕ ИЗМЕЂУ СРБА И СЛОВЕНАЦА …

Радисав РИСТИЋ: НЕКАЖЊЕНИ ЗЛОЧИНИ или 23 године од …

КОНАЧНО ИСТИНА: Све лажи и подметачине у вези распада и …