Одговорност за геноцид

Постојала је тенденција, а и пракса да се нека српска дјеца обуку у униформе хрватске војске за њих шиване, и да се одгајају у хрват­ском духу. Основани су за то и дјечији логори. О једном таквом логору за дјецу у Горњој Ријеци, Љубо Милош на саслушању пред судом каже: „Не бих могао точно казати када је орга­низиран овај логор, али свакако држим, да је то било у рано прољеће 1942. године. За успоставу овога логора, изгледа да је дао идеју Дидо Ква­терник, а циљ логора је био тај, да се мала српска дјеца, која су остала без родитеља, одга­јају у усташком духу, те како се сам Кватерник изражавао, да постану најбољи „јаничари„. За за­повједника овога логора био је постављен та­дашњи надпоручник, а касније бојник, Милован Па­вличевић. Логор се налазио у неком дворцу у Горњој Ријеци, на Калнику. Мислим да су дјеца пребачена поново у логор Стара Градишка, јер се сјећам да су се тамо стварно налазила нека мала дјеца, која су била обучена у усташке уни­форме и одгајана у усташком духу. Шта је даље било са овом дјецом, није ми познато.“

Дакако да му је то било познато, а није ни посве битно да се утврђује судбина те несретне дјеце када се зна да су доведена у логор да буду побијена. Покушај логорских власти да се од те српске дјеце направе „најбољи јањичари“ остаје прилично рискантно, јер су се ти јањичари у турској царевини знали и побунити, а резултати тих побуна нису били баш безазлени. Што је сигурно – сигурно је!

Понашање католичких часних сестара према српској дјеци којима су побијени родитељи, треба тражити у ставу католичке цркве која је право­славне Србе прогласила „шизматицима“ тј. отпадни­ци­ма од хришћанске цркве. Овакав поступак ка­толичке цркве према православним верницима није ништа друго него наставак рада инквизиције у ма­совнијем и још суровијем облику. О доми­нантној улози Ватикана у стварању и опстанку хрватске државе говори и Промемориум погла­вара католичке цркве у Хрватској Алојзије Сте­пинац, упућен папи Пију XII 18. маја 1943. го­дине у којем од папе тражи:

„… да сачува Независну Државу Хрватску, јер ако се то не догоди, онда би католичка црква могла да изгуби 240.000 православних Срба који су већ преобраћени у католичку вјеру и у Хрва­те„.

Очигледно је да је овде папа био сагласан на присилно покатоличавање и „похрватићивање” Срба.

Када се говори о геноциду који је Незави­сна Држава Хрватска, током Другог светског ра­та, извршила над српским православним народом, онда се сва пажња фокусира углавном на хрватски локор смрти Јасеновац, при чему се испу­шта из вида да је геноцид вршен на читавој државној територији Независне Државе Хрватске, где укупан број невиних жртава сигурно далеко премашује број насилно поморених у систему ло­гора Јасеновац. Срби су убијани тамо где су били затечени: у кућама, на двориштима, на пољима где су обављали пољске радове, у болницама, уредима, фабрикама, православним црквама, на гробљима, свадбама – свагде где су затечени. Поред Јасеновца, у логорима: „Даница“ у Коприв­ни­ци, Госпићу, Јадовну (на Велебиту), „Овчара“, Слано и Матајна на острву Пагу, Керестинац (у око­лини Загреба), Лепоглава, Крушчица, Цапраг, Лоборград, Ферићанци, Винковци, Сисак, Јастре­барско, Тења, Ђаково, Горња Ријека, Славонска Пожега, Бјеловар, Стара Градишка, и др. Према расним законима које је донела Независна Држава Хрватска, Срби су као народ стављени ван закона, па је могао да их убија сваки Хрват тамо где их затекне без икаквих последица да ће за то неком одговарати.

Када говоримо о геноциду који су Хрвати извршили над Србима у организацији своје државе 1941-1945, било би историјски неоправдано када бисмо из тих злочина искључили босанскохерцего­ва­чке муслимане, као држављане Независне Државе Хрватске. Али, ипак, њихово учешће у томе геноциду није било толико масовно као Хрвата. Ваљда је то и зато што муслимани ново­створену државу, у коју су ушли, нису сматрали сасвим својом. Смањење броја Срба право­славне вере у БиХ ишло је и њима у прилог, јер је, у неко догледно време, повећавало шансу за будућу муслиманску БиХ, пошто су Хрвати-ка­толици у БиХ чинили незнатну мањину. Отуда муслимане није баш пуно радовала та нова држава коју су Хрвати-католици у великом жару створили. Могло би се још и рећи да су муслимански прваци у БиХ пуно реалније предвидјели исход рата и које последице могу наступити по њих ако би Немачка и њене савезнице, међу којима је и Независна Држава Хрватска, изгубила рат.

Муслимани су знали да већинско станов­ништво БиХ чине Срби православне вјере, да је бројно српскоправославно становништво из Неза­ви­сне Државе Хрватске протерано у Србију, а уз то да постоје и Србија и Црна Гора. Све би се то трагично могло одразити на судбину муслимана у БиХ. Утолико трагичније што се зна да су они не­када припадали српском националном и верском корпусу, али су њихови преци доласком турског окупатора у Босну (1386-1463) прешли на веру окупатора и зато су их православци звали „по­турице“. Дакако, и због тога је и мржња била обострана. Муслимани у БиХ и даље су формално припадали српском роду, јер их Турци Османлије, иако су их примили у своју вјеру, нису примили и у свој народ – звали су их Потури.

Наравно, босанскохерцеговачки муслимани су у својој политичкој пројекцији БиХ видели као своју, али под условом да у БиХ дође до по­тпуног физичког истребљења Срба православне вјере на чему су они заједно са Хрватима упо­рно радили. Мада и они, издвојени од других – Срба православне вјере, нису имали демографско упориште због којега би БиХ географски могла да им припадне, без обзира и на то ако би Немачка са својим савезницима и добила рат. Државе припадају народима, а не верским групама.

Имајући ово у виду, а због последица које би могле наступити губитком рата по муслимане у БиХ, шездесет угледних муслимана из Бања­луке, у акту од 12. новембра 1941. године изражавају своје неслагање са поступцима Не­за­висне Државе Хрватске према православним Србима. Они пишу: „Ми знамо доста примера где су усташе приступиле клању и убијању под фесо­вима на глави (муслиманска капа). То је било у Босанском Новом где су четири камиона усташа дошла под фесовима на глави, удружили се са му­слиманским олошем и извршили клање хришћана (не кажу Срба) у масама. Исто се десило и у Бо­санској Костајници када је на исти начин и за је­дан дан поклано 826 хришћана. И у Кулен Ва­куфу су исто тако урадили. Ту се истакао нарочито Мирослав Матијевић из Врточа, исто је поклано 950 хришћана, што је дало повода за освету четника од 6. рујна (септембра) када је попаљен Кулен Вакуф и где је главом платило 1.350 му­слиманских људи, жена и дјеце. Ми знамо слу­чајева где су неке усташе католици ударили на хришћане са повицима: Удри Мујо, држи Хасо, не дај тамо Мехо и сл. (муслиманска мушка име­на).  

Ми знамо и случајева где се шапутало хри­шћанима како их ми убијамо, ми „Балије“ да их тако истребимо. Да смо хтјели тријебити, убијати и превјеравати Србе и друге, ми смо то могли лакше чинити прије неколико стотина година када смо имали више власти него данас и када се могао такав поступак лакше проводити него данас. Иза­звавши тако тежак сукоб између нас муслимана и хришћана позвани смо ми као војници, да тај устанак угушимо и да тако убијамо Србе и они нас па да се тако међусобо сатиремо и истре­бљујемо… И што је најгоре, виновници ових не­реда се повлаче у позадину, парадирају унифо­рма­ма, забављени добрим дјелом око пљачке српске и жидовске имовине. То најбоље видимо ми овде у Бања Луци, где се имовином исе­љених и избјеглих Срба и Жидова направљени извори пљачке и богаћења за појединце, њихове оби­тељи и пријатеље.“

Следе упуте властима Независне Државе Хрватске:

„Тражимо и предлажемо свима заједно сље­деће:

1. Да се што прије заведе стварна сигурност живота и иметка, слобода вјере свим становницима државе,
2. Да се невини свијет заштити јачом војном одбраном,
3. Да се у будућности не дозволе никакве акције које ће изазвати побуне народа,
4. Да се позову на судску одговорност сви кривци који су починили какво насиље или злодјело без обзира на положај и вјеру, као и они који су таква дјела наређивали или помагали те да се ка­зне по закону,
5. Да законе примјењује само редовна власт и редовна војска,
6. Да се онемогући свака вјерска нетрпе­љивост, и
7. Да се што прије пружи довољна матери­јална помоћ онима који су невино пострадали у овим нередима.“

(Из књиге др Виктора Новака: „Магнум Кримен„.)  

Да ли су ови муслимански угледници правилно схватили геноцидне планове и праксу Независне Државе Хрватске, или су на овај начин хтели да се ограде од масовних злочина који су чињени и у њихово име? Остаје чињеница да су тачно про­ценили шта би муслиманима у БиХ могло да се догоди ако би Немачка и њене савезнице изгу­биле рат.

Да власт Независне Државе Хрватске није обратила никакву пажњу на овај апел бањолу­чких муслимана, потврдиће и Вјекослав Макс Лу­бурић, који је на једном банкету 9. октобра 1942. године изјавио: „И тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство за цијело вријеме бо­равка Турака у Европи„.

Ова изјава високог хрватског дужносника, поред изнетих бројки жртава у логору Јасеновац, буди и нека размишљања о томе ко је највећа зла нанио српском народу у читавој његовој прошлости: да ли су то Турци, који су српским земљама владали вековима, или су то Хрвати? Новија историјска истраживања потврђују да Турци и нису били тако сурови окупатори као што се о њи­ма говорило и писало. Истина, Турци су строго ка­жња­вали побуњенике који су устали против њихове власти. Чак су их набијали и на колац, али су то били више појединачни случајеви; давили су и свиленим гајтаном, али су и то били појединачни случајеви. Купили су Турци и харач од раје за издржавање великог турског царства, али то ни издалека није било онако сурово како је то некадашњи српски и хрватски бан Иван Мажуранић описао у своме епу „Смрт Смаил-аге Ченгића“. Турци су, без сваке сумње, вршили и исламизацију Срба у Србији (Санџак) и у БиХ, али историчар Мустафа Има­мовић у својој „Историји Бошњака“ тврди да та исламизација Срба у Босни није вршена насилно. На­равно да није на директан начин, уз примену силе, али јест Демширмом и уз давања привилегија, у првом реду српском племству. Турцима ни на крај памети није било да истребе српски народ из БиХ. Исламизиране Србе у БиХ, Турци нису уводили у свој народ – звали су их Потури, а не Турци. У програму демширме, Турци су одводили српску мушку децу из Босне у Анадолију, од којих је настала касније елитна плаћена турска војска под именом „Јаничари“. Из ове популације у Турској су настали и високи чиновници у државној админи­страцији. Српски поисламљени младићи завршавали су високе војне школе и постајали официри турске војске и са високим чиновима. Медју њима је био и врховни комадант укупне турске војске Ме­хмед паша Соколовић, градитељ моста на Дрини у свом родном крају, а Омер паша Латас, Мићо, родом из околине Удбине, био је главни запо­вједник турске војске, која је у Босни средином деветнаестог века (1851) године угушила побуну босанских муслимана против Порте.

А што се Хрвата тиче, они се у ничем не могу упоређивати са Турцима. Њихова суровост према Србима православне вере јединствена је у свету. Они су српски народ у Независној Држави Хрватској осудили на потпуно физичко уништење уз примену најјезивијих метода мучења, па по­том убијања. Широк је избор смишљеног усмрћи­вања жртава: Хрвати су своје жртве клали ноже­вима, палили на ватри (па и живе), зазиђивали у про­сторије, без воде и хране, до смрти. Убијали свим могућим тупотврдим предметима, живе заточе­нике логора Јасеновац уграђивали у насип, као материјал, клали малу дјецу пред родитељима и ро­дитеље пред дјецом, одсјецали мајкама дојке и стављали их малој деци у уста, вршили масовна силовања женских особа без обзира на старосну доб, убијали маљевима и другим справама за усмрћи­вање. Жртве су бацали у реку Саву, вези­ва­ли за металне предмете да лакше потону у ре­ку. Уморене на разне начине, а и живе особе бацали у пећи за спаљивање, насилно преводили у католичку веру, па потом убијали. Неке прекрште­не су и задржали у вери, а потом преводили у Хрвате.

Оно што се Хрватима никада не може опро­стити ни заборавити, јесте масовна свирепост коју су примењивали над својим жртвама, укљу­чујући ту и разбијање вилица и, из њих, вађење зуба и златних навлака, те пљачку осталих драго­цености којима су пуњене десетине сандука, па потом похрањивани у подрум надбискупског двора на Каптолу у Загребу.

О броју поморених невиних Срба, као и при­падника јеврејског народа и Рома, најбоље го­воре подаци изнесени у претходном Прегледу. Да­кле, можемо Максу Лубурићу безрезервно ве­ровати.

Континуитет геноцида над српским народом наставља се и у Народној Републици Хрватској не­посредно по завршетку Другог светског рата. Да би се ослободили оних Срба који су чинили гро партизанских јединица, 11.500 српских домаћин­ста­ва који су у Хрватској спасени на просторима које су држали српски партизани и италијанска вој­ска, пресељени су у Војводину (Србија) и то у куће и на имања војвођанских Шваба, а који су у ту сврху протерани из Војводине 1945. године.

Одмах по исељавању ових српских дома­ћин­става, у НР Хрватској је донесен Закон о аграрној реформи 1948. године и у члану 4. тачка „д“ тога закона, имовина пресељених Срба трети­рана је као „напуштена“ и без знања и одобре­ња власника прекњижена у тзв. општенародну имовину – државну, без икакве накнаде власни­штва.

Пресељени Срби из Хрватске (колонисти) нису стекли право власништва над додељеним имањима у Војводини, јер је у периоду од наредних два­десет година нису могли отуђити. Тако се дого­дило да су ова, углавном, сељачка домаћинства остала без власништва.

Није само хрватска власт стварала етнички чи­сту Хрватску геноцидом над Србима (1941-1946), већ је извршила геноцид и над Италијанима из Истре и Далмације. Третирајући Италију као оку­патора Независне Државе Хрватске у току Дру­гог светског рата, иако је Италија била ратна са­везница у томе рату НДХ, Хрвати су разним притисцима иселили око 200.000 Италијана из Истре и Далмације. Истра је била државна територија Италије. Тако је Хрватска, иако губитница Другог свет­ског рата, добила још и око 6.000 квадратних километара територије Републике Италије. Уз то је Хрватској припојена и Барања која је прије рата била у саставу Дунавске бановине, дакле, српске Војводине.

Италија је из ратних реперација које је требало да исплати Југославији, односно Србима, надокна­дила имовину оним Италијанима чија је имовина у Истри и Далмацији остала Хрватској.

Слично се догодило и са пресељеним Србима из Хрватске у Војводину. Из квоте ратних репера­ција коју је Немачка била дужна да плати Србима из Хрватске, обештећене су протеране Швабе из Војводине. Тако Срби нису постали власници имо­вине отераних Шваба, а нити су добили било какву надокнаду за штете које им је починила немачка војска у Другом светском рату.

Из преосталог дела ратних реперација које је требало да исплати Немачка Југославији говорило се да је изграђена нуклеарна централа у Кршком за снабдевање електричном енергијом Хрватске и Словеније.

Посебан злочин починила је Република Хрват­ска агресијом и окупацијом Републике Срп­ске Крајине 1995. године. Још за време трајања грађанског сукоба од 1990. године, Хрвати су убијали Србе – држављане Хрватске, пљачкали њи­хову имовину, вршили насилно истеривање српских породица из њихових станова и у те станове усе­љавали Хрвате, отпуштали Србе из предузећа и из државне службе, разним методама притиска, вршили католичење Срба, а нарочито српске деце, па по­том преводили у Хрвате и др. У војној операцији, познатој под називом „Олуја“, поред окупације државне територије Републике Српске Крајине, про­терано је српско православно становништво, чији се број креће око 200.000.

Генерална скупштина ОУН донела је Резо­лу­цију број 96 од 11. децембра л946. године којом је прогласила геноцид за злочине међуна­ро­дног права који су у супротности са духом и циљевима УН и који осуђује цивилизовани свет, а 9. децембра 1948. године усвојена је Конвен­ција о спречавању и кажњавању злочина геноци­да под којим се подразумева: потпуно или де­лимично уништавање неке националне, етничке, ра­сне или религиозне групе:

а) Убиства чланова групе;

б) Тешке повреде физичког или менталног интегритета чланова групе;

ц) Намерно подвргавање групе таквим жи­во­тним условима који треба да доведу до ње­ног потпуног или делимичног физичког уништења;

д) Мере усмерене на спречавање рађања у оквиру групе;

е) Принудно премештање деце из једне гру­пе у другу.

Независна Држава Хрватска је у поступку према Србима, Ромима и Јеврејима у периоду од свога проглашења, 10. априла 1941. године, па до капитулације 1945. године починила геноцид по свим тачкама Конвенције ОУН од 9. де­цембра 1948. године.

Геноцид над Србима починила је и Народна Република Хрватска непосредно по завршетку Дру­гог светског рата и Република Хрватска од 1990. године па на овамо.

Образложење:

Под а) Извршена су масовна убиства и по­кољ православног народа на укупној државној територији Независне Државе Хрватске, а нарочито у логорима смрти Јасеновац, Стара Градишка, Госпић, Јадовно, Паг и др. Поред масовне фи­зичке ликвидације припадника српског народа у ло­горима смрти, органи Независне Државе Хрват­ске убијали су Србе и на укупној државној тери­торији.

Под б) У свим хрватским логорима однос према заточеницима био је крајње нехуман. Вршена су масовна сакаћења мушкараца, жена и деце, одсецањем појединих делова тела и сака­ћење свим могућим предметима: ножем, секи­ром; паљење људског тела на ватри, излагање тешким физичким радовима до физичке изнемо­глости, масовна убијања заточеника из садисти­чког задовољства, одмазде над групом, чији се број пење на више десетина јединки у честим „на­ступима“.

Под ц) Држање заточеника у хладним просторијама у крајње нехигијенским стамбеним условима нарочито зими где је долазило до ма­совног умирања, изгладњивање одраслих, жена, деце и осталих особа до потпуне физичке исцрпље­ности, а онда уз физичко злостављање – до смрт­ног исхода, где су нестајале велике групе му­шка­раца, жена и деце. Убијање заточеника на скели, званој „Граник“, у логору смрти Јасеновац, те бацање лешева тих особа у реку Саву, са те­говима на појединим деловима тела и то кроз чи­тав ток трајања логора (1941-1945).

Под д) Масовна силовања женских особа, а често и малолетних девојчица, које су потом клане ножевима или убијане на разне друге начи­не, расецање утроба и вађење нерођене деце из трудних мајки, масовна убијања женских особа са циљем потпуног укидања наталитета српског на­рода.

Под е) Убијање десетина хиљада деце. Пре­ма подацима Савезног завода за статистику у Независној Држави Хрватској, убијено је на ра­зне начине 74.360 деце, старосне доби од једног дана до 14 година. Деца су, не само мучена и убијана на разне начине, већ су и де­љена хрватским брачним паровима, углавном без деце уз објашњење: „Спашавање српске дје­це“. Тој „спашеној српској дјеци“, давали су друго име, преводили их у католичку веру и у Хрвате. Тиме је деци сакривено њихово порекло.

<Преглед података                                                             Садржај                                                         Свједочења и казивања>