Odelo i obuća zatočenika

Pokrajinska Komisija je preslušavanjem mnogih svedoka utvrdila, da su zatočenici kod samoga ulaska u logor III bili svestrano opljačkani od strane jasenovačkih ustaša. Redovno je pljačkano, već kod samog dolaska vagona sa zatočenicima na stanicu Jasenovac. Ustaše su upadale u vagone i tamo pljačkale zlatnike, naliv pera, novac, pokrivače i sve bolje i vrednije delove odela i obuće.

Ta prva pljačka vršena je na svoju ruku od pojedinaca iz ustaške pratnjn. Prema iskazu svedoka Jakoba Danona, ustaše su pri tome zatočenicima govorile, da se o ovome nikome ništa ne govori. Zatim je nastala besomučna tuča zatočenika i svrstavanje u redove, pa u najčešće slučajeva i vezivanje zatočenika. Tako vezanih ruku zatočenici su morali trčećim korakom da odjure do ustaškog tabora u selu Jasenovcu, ili u drugim slučajevima, do ustaškog zapovedništva u logoru broj III – a to je značilo i u jednom i u drugom slučaju od 2 do 2 ½ km. Svedok Sreta Popović, kozmetičar iz Oseka, u svome svedočkom iskazu navađa da su transport, u kome je on prispeo u Jasenovac, na jasenovačkoj stanici preuzele ustaše iz jasenovačke posade. Ustaše su bile sve na konjima, a njima su naredili da idu trčećim korakom. Usput su ustaše zatočenike tukle korbačima i štapovima.

Na sličan način dočekivale su i pratile ustaše i sve druge transporte zatočenika, koji su svakodnevno sa raznih strana pristizali u logor. Pošto su zatočenici već prvo opljačkani kod dolaska u logor od pojedinih ustaša već na stanici – sada je pred taborom odnosno zapovedništvom logora obavljen temeljan pregled prtljage, džepova i odela. Oduzete su sve stvari od vrednosti, pa i sve sitnice i novac. I to oduzimanje je delom kao pljačka pojedinih ustaša, a delom kao propisani način postupka sa zatočenicima pred ulazak u logor. Sve oduzete vrednosti, satovi, venčano prestenje, lanci za satove, naliv pera, lisnice i novac strpani su u jednu kesu, a na kesi je označavano ime zatočenika.

Ako se kojem od prisutnih ustaša neki sat ili prsten slučajno svideo, kesa je bačena u stranu i kasnije je ustaša iz te kese izdvojio i uzeo onaj predmet, koji mu se sviđao, a ime zatočenika je zabeleženo, pa je iz barake ili kojeg drugog mesta, to ime prozvano i taj zatočenik je bio namah ubijen.

Isto tako, ako je neki zatočenik imao lepu kravatu, iglu na kravati, rukavice, maramicu, šal, cipele ili bilo koji drugi deo odela i obuće – a nekome od ustaša se to svidelo – bio je isto tako još iste noći sa prvog konačenja prozvan.

Takav nesrećnik imao je da zahvali ili kojem delu odela, obuće ili nakita, koji je slučajno u logor sobom poneo za svoju mučeničku smrt.

Topli pokrivači, topla odela, rezervno rublje, tople kape, rukavice i odela – sve je to oduzimano kod ulaska u logor, a zatočenicima ostavljano ono, što je lakše, bezvrednije i neznatnije. Tako su oni zatočenici, koji su stizali iz drugih policijskih zatvora već sa iscrpljenim i upropaštenim prljavim i bezvrednim odelima ostavljani u svojim odelima, a drugi zatočenici u boljim, čitavijim i očuvanijim odelima presvlačeni su i do golog, te im je iz logorskog skladišta davano drugo odele i rublje. No to, što su primili u zamenu za svoja dobra odela i rublje, bili su samo dronjci i bezvredne krpe. Namah su se ljudi preobrazili i postali žalosna strašila za same sebe i svoju okolinu. Neverovatano ružne i smešne pojave, pravih, do maločas ljudi, zamenile su cirkuske prnje, koje se inače upotrebljavaju samo kao strašila za ptice u vrtovima. Muškarcima su davani delovi odeće ili rublja seljanki i seljaka poubijanih i presvučenih, ko zna kada i gde. U logorskom skladištu robe, pacovi su izgrizli najveće delove toga, možda nekada i neiscepanog rublja i odela, a ustaše su to upotrebljavale i davale za odeću novih zatočenika.

Na mesto cipela i dobre obuće, koju su zatočenici morali izuvati, dobijali su pocepane i progrižene opanke, skrpljene negde u nekom zabačenom gorskom selu, od automobilske gume.

To je bilo odevanje i odeća zatočenika, koji su sa presudama pristizali na određeno vreme u radne logore i popravne logore u Jasenovac. Njihovu dobru odeću i obuću, njihove pokrivače i rezervno rublje, kao i rublje samih zatočenika, ustaše su međusobno delile. Ono što nisu podelile i što im se nije svidelo, odlagali su, i inventarisali, te spremali u takozvani magacin odeće.

Tako je bilo sa odevanjem, odećom i obućom zatočenika.

A kod pritvorenika i onih bezbrojnih velikih grupa koje su kao pripadnici «nepoćudnih» po veri i narodnosti dolazili masovno u logor – pitanje odeće rešavano je na sasvim prost i jednostavan način. Sve one grupe, koje su stizale u logor i ubijane u masovnim zločinima, bile su po grupama grobara pred samo sahranjivanje u zemlju, svučene do golog, odnosno do samo jednog komada rublja.

Njihova odela, njihovo krvavo i žalosno rublje, njihove kape i cipele, seljački gunjevi, opanci i cipele – dečija odelca, dečije košuljice, cipelice ili opančići – sve je to sabirano i bacano na gomile, te kolima odvoženo na sortiranje i daljnju raspodelu u tzv. «Krparu». U «Krpari» je bilo zaposleno redovno oko 40 zatočenika, koji su svakodnevno primali novu robu novih taj dan ili noć poubijanih grupa od po nekoliko stotina novih žrtava.

Primljeno odelo, rublje i obuća, ovi zatočenici imali su da očiste od krvi i delova razmrskanog tela, pa zatim da obave odabiranje u više pravaca.

Svedok Ivan Danilović, krojač iz Jamene, u svome svedočkom iskazu, rad u krpari opisao je ovako:

«Ja sam kao krojački majstor uspeo da se kao zatočenik u Jasenovcu između nas 374, koliko nas je Jamenaca doterano u Jasenovac, izvučem i da budem raspoređen u takozvanu «Krparu». Prijavio sam se kao krojač i izjavio spreman i sposoban da raspoznajem tkanine. Uspeo sam tako da u ovu grupu uvučem još oko 20 Jamenaca i Adaševčana iz Srema. Smatrali smo taj posao u krpari manje naporan i manje opasan, jer je u to vreme, u jesen 1942. godine, bilo svakodnevno masovno ubijanje zatočenika u Gradini i isto tako masovno ubijanje i klanje zatočenika na Graniku.

Moje odeljenje, takozvana «Krpara», imalo je za zadatak, da odeću i rublje, te obuću pobijenih žrtava koje su grobari svlačili sortiramo. Svaki komad odela, obuće i rublja pažljivo smo pregledali i ono što je bilo čitavo i zdravije, odnosno jače, ostavljali smo na jednu stranu; ono koje je bilo starije, lošije i pocepano, stavljali smo na drugu stranu. Onda smo ovo, koje smo pronašli kao čitavo i bolje, opet delili, posebno na jednu stranu vunene predmete, na drugu stranu platnene, pamučne, lanene i kudeljne; pa onda smo opet delili mušku odeću na jednu stranu, žensku na drugu, a dečiju na treću stranu. I sve ono što je tako ocenjeno kao sposobno i dobro za daljnji iznos, otpremano je u praonicu i odatle u magacin odeće. A sve drugo pakovano je u velike bale, presovano i otpremano vagonima na tvorničku preradu. Isto tako smo sortirali i obuću po veličini i vrsti.

Mi krpari radili smo u jednoj seljačkoj kući u dvorištu u selu Gradini pokraj jedne velike topole. Tu topolu i danas smo videli na samom ušću reke Une u Savu, na bosanskoj strani. Dok smo jednu robu tako obrađivali i pakovali, videli smo svakodnevno ogromne povorke muškaraca,žena i dece, kako dolaze dubičkim drumom i na prevozu se prebacuju sa slavonske strane nama na bosansku stranu i ulaze pravo u jedan šljivik. Taj šljivik zatočenici na radu u krpari ironično su nazivali «Zlatni vrt». Ustaše su onome narodu, onim masama Srba, Cigana i Jevreja, koji su kao pritvorenici dopremani u Jasenovac na stratište, pa su danima u logoru III-C izgladnjavani i mučeni na svakom nevremenu, bez vode, bez hrane i u blatu, u mulju ljudskih izmetina i podvodnog raskvašenog terena, tim velikim grupama ovako na muke udarenog naroda, pristupale su ustaše i saopštavale im, da se iz žica po višem nalogu puštaju napolje, ali da ih se ne pušta natrag svojim kućama, nego će biti raspoređeni na branje šljiva, na kuvanje pekmeza, na neke poljoprivredne radove – već prema godišnjem dobu i fizičkoj kondiciji. Ustaše su vešto izmišljale načine zaposlenja kako pojedinci ne bi naseli, poverovali i ne bi posumljali, da odlaze u smrt. Tako su ovi jadnici, i cele porodice sa decom prevarom bili srećom ozareni i sa zadovoljstvom primali saopštenja, kako se iz Sodome i Gomore logora III-C izbavljaju i odlaze na rad. Tako se dade razumeti ono mirno i blaženo odlaženje na stratište čitavih kolona uverenih da su smrti izbegli i da stupaju srećniju sutrašnjicu, dok je zapravo ovo bio poslednji njihov hod na sopstvenom sprovodu. I dok je skela prevozila po jedne iz određene grupe odnekoliko stotina zatvorenika, dotle su drugi već prevezeni čekali u onome šljiviku, da se i svi ostali prevezu, pa su tamo tako čekajući bezbrižno i radosno čavrljali i sa strahom gledali na svoje mučilište, na logor III-C, odakle su se, kako im je izgledalo, srećno izvukli.

Zato što su gotovo sve žrtve u tome šljiviku mahom pokazivale znake raspoloženja onakve, kao kada čovek oseća da je prebrodio životnu opasnost i kada ga obuzimaju izvesni osećaji sigurnosti i nada u bolje, zatočenici su nazvali to mesto u šljiviku – gde su prikupljane žrtve neposredno pred ubijanje i gde su bezbrižno provodili poslednje minute u životu pred najstrašniju mučeničku smrt – ZLATNI VRT.

Mi svo videli odakle nam svakodnevno pristiže roba za sortiranje i pakovanje, no ipak smo hteli da se uverimo da je, na primer, ona roba koju danas obrađujemo, prošla dan ranije pokraj nas na živim ljudima, ženama i deci. Zato smo se nas nekoliko krišom dogovorili i uočili neki upadljiv deo odeće ili zakrpe nekog deteta ili žene. Pokazali smo taj deo odela jedan drugome i u mislima ga zapamtili. Sutradan, kada smo obrađivali robu zaista smo našli taj, u pameti, zabeleženi deo odeće. To je bio siguran dokaz da je ona grupa koja je dan ranije onako bezbrižno, pokraj nas prolazila i u šljivku (u zlatnom vrtu) ulogorena, baš te noći poubijana. Svako jutro kada smo se sa noćišta vraćali, na našem stovarištu je bilo doveženo nove gomile od po 5 do 10 kola krvavog odela i rublja…»

Nekada su neki od zatočenika zaposlenih u krpari, ili zatočenika zaposlenih kao grobari, sakrili po koji deo odela ili rublja, koje su sa pobijenih žrtava skidali odnosno u krpari sortirali. Takav deo odela ili rublja, odnosno obuće, krpari i zatočenici su prodavali ili dodavali drugim, napola golim zatočenicima, ili zadržavali za sebe i to je ujedno bio i jedini mogući način kojim su se zatočenici odevali i obuvali.

Isto tako su zatočenici u logoru sa mrtvog deteta, koji je umro, i koga još iz nastanbe ili sa posla, gde je jadnik završio, su grobari odneli – svlačili krišom bolje delove odela ili izuvali bolju obuću i na mrtvoga navlačili i obuvali mu staru pocepanu odeću i obuću. Ta nedozvoljena trampa sa mrtvacima i krađa odela i obuće pobijenih drugova bila je jedini izvor zanavljanja i poboljšanja u odevanju u dronjke odevenih zatočenika.

No, taj je jedini mogući način bio i opasan, pa su mnogi drugovi krpari platili glavom ove smele poduhvate.

Ustaše su grupe grobara i grupe krpara poubijale redovno posle navršenih 3 meseca rada kao grobara odnosno krpara. To zato, jer su i grobari i krpari znali i videli masovna ubistva i mogli da ocene veličinu i broj žrtava pobijenih u masovnim zločinima. A ustaše su nastojale da sva svoja krvava dela, a naročito masovno ubijanje i klanje stotine hiljada nevinih pritvorenika Srba, Jevreja i Cigana u Gradini i na Graniku, te na grobljima i stratištima logora Jasenovca – sakriju i tragove zatru. Zato je trebalo i grobare i krpare posle izvesnog vremena poubijati i zameniti novim grupama, novim grobarima i novim krparima.

Svedok Ivan Danilović u svome svedočkom iskazu navodi da je iz njegove grupe krpara danas živ samo on, i da je čuo da je živ i neki Adler iz Slavonskog Broda, a cela njegova grupa poubijana je posle 3 meseca rada u krpari, dok se on čudom i slučajem spasao iz pokolja krpara, a kasnije se spasao bekstvom i iz logora.

Retki su zato danas živi svedoci, koji bi mogli nešto više o odelima i odevanjima zatočenika da posvedoče.

—————————————————————————————————————-

< Masovna ubistva u logoru broj III          Sadržaj          Hrana zatočenika >