Одбрана СПЦ од Ватикана: Зашто је сваком времену потребан Максим Суворов?

Данас када офанзива Ватикана на православне Србе на жалост добиjа своj одраз и у српском епископату, ниjе наодмет подсетити се периода од пре нешто више од три века. Ситуациjа jе врло слична, у многим краjевима Аустро-Угарске са већинским српским становништвом почео jе отворени притисак ради униjаћења Срба. Како тада, тако и данас, излаз jе само jедан – jачање православне свести српског народа и ослонац на Русиjу. Управо о томе и говори текст о руском учитељу Максиму Суворову…

Београдски Митрополит Моjсиjе (Петровић) осетио jе погубност од учења српске деце у аустриjским школама, па се подстакнут римокатоличким прозелитизмом jош 1718. године писмом обратио лично Руском Цару Петру Великом. Већ тада су неколицина Срба на двору Петра Великог имала приступ, попут Панте Божића коjи jе jош 1704. године настанио у Москви и постао “стални представник и известилац Цара Петра Алексеjевича за српске послове”, преко Богдана Поповића, официра и изасланика Срба из Аустриjе, до чувеног сарадника Петра Великог, руског грофа српског порекла Саве Владиславића Рагузинског.

Три године касниjе (1721) Митрополит Моjсиjе поново пише Петру Великом жалећи се на римокатоличку пропаганду, тражећи од њега, Православног Цара, да буде други апостол Христов међу Србима. Митроплит пише Цару: “…Не тражимо богатства, него помоћи за просвету учења и за оружjе душа наших, да би се супротставили онима коjи воjуjу против нас”.

Цар jе већ следеће године наредио да се српским црквама пошаљу одежде и књиге и да се у Србиjу упуте двоjица полазника Киjевске духовне академиjе, али први руски богослов у Сремске Карловце стиже тек у маjу 1726. године. Био jе то jунак наше приче, Максим Теренчевић Суворов, синодални преводилац у РПЦ. Са њим jе стигло оно наjважниjе што jе Митрополит Моjсиjе тражио, мноштво богослужбених књига: 70 комада црквенословенске граматике Мелетиjа Смотрицког, 10 примерака троjезичког речника чувеног Поликарпа и 400 буквара. Само пет месеци по свом доласку, 1. октобра 1726. године, Суворов већ отвара прву школу у Сремским Карловцима. По благослову Митрополита Моjсиjа, учитељ Суворов се 1727. године пресељава у Београд где такође отвара школу. Био jе то jош jедан моменат у коме се очигледно види како Сама Промисао Господња управља историjским процесима, био jе то изузетно деликатан тренутак, аустриjске власти су се (пошто jе jењавала опасност од Турака па им православни Срби као “тампон зона” више нису били неопходни) спремале да укину верске и друге повластице Србима. У Банату jе већ било прописано да православни Срби светкуjу римокатоличке празнике, аустриjски цар jе бирао и Митрополита и Епископе између троjице кандидата и они нису смели да иду међу своjу паству без пратње државног чиновника. Наступила jе истинска борба Митрополита Моjсиjа за верска права Срба, за сjедињење Карловачке и Београдске Митрополиjе. Аустриjа jе по староj навици паписта непрекидно водила дволичну политику, обећаваjући пуно jер ниjе желела да се отворено противи Русиjи али не испуњаваjући ништа кад jе у питању повратак изгубљених права за Србе и смањење притисака за униjаћењем. После много састанака и саборовања, српска делегациjа на челу са Митрополитом Моjсиjем се упутила у Беч на нове преговоре, али се том приликом, под неразjашњеним околностима, у престоници римокатоличке Аустро-Угарске монархиjе 27.07.1730. године упокоjио српски Митрополит Моjсиjе. Био jе то почетак већ вековне “праксе” – изненадних упокоjења многих српских Митрополита и Патриjарха.

Но, да се вратимо нашем jунаку, Максиму Суворову. Намере српског епископата да уз помоћ руских учитеља подигну духовну разину православног свештенства, полако се и остваривала. Иако не без тешкоћа коjе су се понекад jављале и из зависти, Суворов се под новим Митрополитом Вићентиjем (Јовановићем) вратио из Београда у Сремске Карловце где jе међу ђацима имао и монаха, ђакона па и свештеника. Ускоро jе и у Араду отворена руско-словенска школа у коjоj учитељ био брат Максима Суворова, Петар Суворов, а за њом су отворене и нове школе у Београду, Ваљеву, Пожаревцу и Маjданпеку. На жалост, трвења Суворова са околином у Карловцима довела су до свађе и његовог напуштања Карловаца у августу 1731. године, али искра православно-словенског просветитељства коjа jе упаљена његовим доласком и доношењем великог броjа неопходних црквено-просветних књига на црквенословенском jезику у Карловце, ниjе се могла угасити. Максим Суворов jе остао у Аустро-Угарскоj до 1337. године, кратко jе радио у руском посланству у Бечу, а онда поново као српски учитељ у више градова – Сегедину, Северину и Новом Саду. Патолошка фобиjа римокатоличке монархиjе Аустро-Угарске против Православља, кулминирала jе отварањем jезуитске школе у Београду, али jе Митрополит Вићентиjе наставио путем свог претходника Моjсиjа у одлучноj намери да заштити верска права Срба. По угледу на претходника и он пише новом руском монарху, Царици Ани, жалећи се на невероватно нељудске поступке аустриjских власти и воjске. У помоћ Суворову долази из Русиjе jош jедан учитељ, руски jеромонах Синесиjе Залуцки, коjи jе постављен од стране Митрополита Вићентиjа за управника српских школа и оно што jе наjважниjе у овоj причи, упркос одласку Суворова, у Каровцима jе наставила са радом његова школа. Такође и у Београду наставља са радом школа коjу jе основао Суворов, тамо са Свете Горе стиже jеромонах Анатолиj, искусни предавач црквеног поjања, коjи касниjе почиње да предаjе и у Карловцима. Одушевљен напретком и свестан потреба за квалитетним кадровима, jеромонах Анатолиj пише Киjевском Архиепископу молећи га да пошаље неколико способних наставника са тамошње духовне академиjе. На лето 1733. године, на његов позив међу Србе долази jош неколицина нових учитеља. Већ тада jе било jасно да пионирски посао учитеља Максима Суворова на словенско-православном просвећивању Срба ниjе био узалудан труд и да ће касниjе време и улога Сремских Карловаца и Београда као центара српске просвете само потврдити изузетан значаj и визионарство српских Митрополита коjи су помоћ тражили од Руске православне монархиjе.

Не може се рећи да jе рад Максима Суворова одликовало несвакидашње стваралаштво и талентованост, али његов пионирски рад на просвећивању православне словенске браће у неприjатељском окружењу римокатоличких државних чиновника и у изузетно значаjном и тешком историjском тренутку, чини га истинским великаном српске историjе. Данас када знамо да су услед великих и прљавих притиска или свакоjаких обећања паписта, поjедини српски свештеници, па чак и Епископи, у тим временима примали униjу (Митрополит Моjсиjе jе исповедио таjну да jе и њему био нуђен црвени шешир, па jе можда и његово одбиjање и било главни разлог његове ненадане смрти у престоници римокатоличке монархиjе), па пинорски рад руских учитеља на ширењу духа руске словенске православне културе добиjа на значаjу. Срби збиjаjу редове, народ даjе подршку Цркви у одбрани вере, везе са Русиjом постаjу све jаче и све мањи броj Срба jе спреман на наjстрашниjу од свих могућих издаjа, на издаjу Христа, па све мањи броj Срба прихвата мрску униjу.

Српски историчар Владимир Ћоровић пишући о периоду с краjа тридесетих година XVIII века каже да jе “русофилска орjентациjа у српском друштву тада била потпуно свесна и широко распрострањена, обухватаjући не само свештене кругове него цео народ српски”. Ето како jедна искра запали читав пламен. Данашњоj Србиjи (чиjа политичка елита тежи патолошком браку жртве са крвником а део црквене елите као да jе спреман на униjи са архиjеретиком из Рима), по своj прилици jе поново потребан учитељ Суворов.

Фонд стратешке културе / Ранко Гоjковић

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Везане виjести:

Под туђим крстом: Ватикан крсти крштене (1) – Jadovno 1941.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: „НЕЗАМИЈЕЋЕНА ОБЉЕТНИЦА …

Grko-katolici ili istorijska greška – Jadovno 1941.