Од српског војника до усташког сарадника

Степинац је 20. јануара 1942. године именовао домобранске војне свештенике, а за своје замјенике одредио је двојицу свештеника Стјепана Вучетића и Вилима Цецељу, истакнуте усташе.

На данашњи дан 1956. године загребачки надбискуп Алојзије Степинац, заговорник усташке Независне Државе Хрватске /НДХ/, осуђен је на 16 година затвора, а од тада трају настојања Католичке цркве и хрватских националиста да од њега направе свеца и „заштитника слабих“.

У НДХ „УГЛЕДАО СВЈЕТЛО БОЖИЈЕ“

Степинац и хрватски католички клер подржавали су НДХ од првог дана. Одмах по проглашењу ове фашистичке творевине Степинац је посјетио усташког министра унутрашњих послова Милована Жанића и једног од лидера усташа Славка Кватерника.

Изразио је Кватернику „своје најбоље жеље за срећу, бољитак и напредак хрватског народа у Држави Хрватској“.

Уједно му је изразио искрено саучешће због, како је навео, „трагичне смрти његовог брата“. Петар, брат Славка Кватерника, погинуо је у борби са Југословенском војском у Цриквеници приликом проглашења усташке власти, наводе историјски документи.

Својом посланицом од 28. априла 1941. године Степинац је дао пуни духовни легитимитет НДХ и као „син хрватског народа“ и као „представник свете Цркве“.

„Часови су ово, у којима не говори више језик, него крв својом тајанственом повезаношћу са земљом у којој смо угледали свјетло Божије и с народом из којега смо никли“, тако је Степинац назвао дане стварања усташке НДХ, у којој је извршен геноцид на Србима, Јеврејима и Ромима.

Римокатоличка црквена организација – хијерархија, свештенство, а поготово фрањевци – слиједила је позив Степинца.

Тадашња католичка штампа за највеће непријатеље хрватског народа проглашава Србе и позива на немилосрдни обрачун.

ЗАМЈЕНИЦИ – ПРИПАДНИЦИ УСТАШКОГ ПОКРЕТА

Јединице хрватске војске имале су војне свештенике /душебрижнике/, а Ватикан је именовао Степинца за војног викара хрватске војске /усташе су биле дио регуларне војске, као и домобрани/.

Степинац је 20. јануара 1942. године именовао домобранске душебрижнике, а за своје замјенике одредио је двојицу свештеника Стјепана Вучетића и Вилима Цецељу, истакнуте усташе.

Војни свештеници су у НДХ често подстицали припаднике хрватских оружаних снага на вршење масовних злочина над Србима.

За своје заслуге, као и бројни други католички свештеници, они су добијали висока одликовања НДХ.

Подршка Римокатоличке цркве у Хрватској, на чијем је челу био надбискуп Степинац, усташкој држави трајала је током цијелог постојања те фашистичке творевине.

АНДРИЋ: НИКАКВЕ ТИТУЛЕ НЕ МОГУ САКРИТИ ЗЛОЧИНЕ

Велики српски писац, касније нобеловац, Иво Андрић својевремено је своју одбојност према истицању вјерског поријекла /католичког/ објаснио неслагањем са понашањем Католичке цркве и загребачког Каптола, а нарочито Алојзија Степинца, током НДХ.

У изјави коју је дао „Политици“ 1952. године поводом именовања Степинца за кардинала /Ватикан га је унаприједио док је био у затвору/ Андрић је објаснио:

„И раније, а нарочито у тешком времену између 1941. и 1945. године, чињени су у нашој земљи у име вере и под плаштом вере, а у интересу туђина завојевача, братоубилачки злочини.

Tа је чињеница исувише добро позната и у нашој земљи и изван ње. Tим злочинима виша католичка хијерархија не само да се није одупрла, него их је добрим делом и помагала. И нема тих софизама ни таквих звучних титула којима би се ти злочини могли сакрити или заташкати“.

И тадашњи вођа југословенских партизана и шеф Комунистиче партије Југославије /и сам Хрват по националности/ Јосип Броз Тито поручио је Ватикану да је Степинац – усташа.

ЗАКЛЕО СЕ КАРАЂОРЂЕВИЋУ, ПА УСТАШАМА

Историчари подсјећају да је Степинац, када му је било свега двадесет година, пао у заробљеништво војске Италије, која је свега који мјесец раније ушла у рат на страни Антанте, односно савезника.

Степинац тада постаје српски војник и иде на Солунски фронт. Све до прољећа 1918. године ратовао је у српској униформи, за српског краља, за уједињење јужних Словена.

Степинац се заклео на вјерност и лојалност краљу Александру Карађорђевићу и тадашњој држави. Али, на самом почетку рата, и прије капитулације Краљевине Југославије, Степинац крши заклетву и даје подршку усташком покрету.

Међу великим бројем историчара, потомцима побијених Срба и Јевреја у вријеме НДХ, као и у низу свједочења и докумената Степинца бије глас да је свим срцем био уз усташку власт и да је ћутао када су у логорима убијани Срби, Јевреји, Роми, те антифашисти других националности.

Степинац се прије Другог свјетског рата стално жалио због, како је наводио, угрожености Хрвата и католика у Краљевини Југославији, али је пред ужасима усташа ћутао, избјегавајући да јасно, јавно и недвосмислено затражи да се са тим престане или да спријечи покатоличавање православних.

„СВЕТАЦ“ КОЈИ ТО НЕ МОЖЕ БИТИ

Све су то проблеми због којих Српска православна црква негира Степинчеву „светост“, односно намјеру Ватикана да га канонизује.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве послао је 2011. године прво писмо Ватикану, оштро протестујући због одласка тадашњег папе Бенедикта Шеснаестог на Степинчев гроб.

Папа Фрањо формирао је вјерску комисију коју чине представници обје цркве, у покушају да се ствари разјасне, а Степинац још није беатификован /проглашен светим/.

Данашњи хрватски државни врх сматра Степинчеву невиност неспорном, док потомци жртава усташа са невјерицом посматрају покушаје да се заговорници или помагачи усташког режима рехабилитују.

Степинац је умро у затвору 10. фебруара 1960. године.

Аутор: Ненад Тадић

Извор: Срна

Везане вијести:

Хрватска црква подиже споменик Степинцу, 8. маја у Зрину

Ранко Гојковић: Алојзије Степинац – ратни злочинац или српски добровољац

Може ли Алојзије Степинац бити светац ???