Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Од Косова до Текериша и назад

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/tek-1.jpg

Посета знаменитом месту наше историjе никог од нас ниjе оставила
равнодушним. Обилазећи поприште Церске битке и одаваjући почаст нашим
jунацима желели смо се да се на оваj, барем симболичан начин, одужимо
њима за све што су они учинили за нас.

Деветнаести август 2014. године, Преображење Господње. Петнаестак
Срба са севера Косова, укључуjући и аутора ових редова, нервозно цупка у
центру Лепосавића ишчекуjући долазак минибуса из Рашке. Иако jе друга
половина августа, свеже jе и прохладно као у новембру, да човек не
поверуjе. Негде око 4 часова уjутру минибус jе стигао, а путници су се
на брзину „укрцали“, што због хладноће, што због жеље да се што пре
стигне тамо. На Текериш.

Пре тачно 100 година на овом месту се одиграла jедна од наjвећих
битака наше историjе. Српска воjска jе надљудским напорима успела да
савлада далеко броjниjу и технички опремљениjу аустро-угарску воjску.
Битка jе траjала од 15. до 24. августа 1914. године. У току ње живот jе
изгубило 3.000 српских воjника, а око 15.000 рањено. Аустро-угарски
губици били су знатно већи – 8.000 мртвих, 30.000 рањених и 4.500
заробљених воjника. Српска победа у Церскоj бици била jе уjедно и прва
победа Савезника у Великом рату. За бриљантно вођење Друге армиjе Српске
воjске ђенерал Степа Степановић унапређен jе у чин воjводе. Српско
оружjе jе достигло светску славу. Жеља за одбраном своjе земље и
слободом свог народа била jе jача од аустро-угарских топова. Примери
jунаштва и изванредних моралних особина српског воjника задивили су
свет. И приjатеље и неприjатеље. Данас jе све другачиjе. Питање jе да ли
ћемо икада повратити дух какав су поседовали церски jунаци. Наши преци.

Док се наш минибус лагано клацка кроз западну Србиjу, ми са искреним
одушевљењем коментаришемо природну лепоту овог краjа. Озеленели
пропланци са стадима jарића, здрав планински ваздух, jедноспратне кућице
старог шумадиjског стила. Било нас jе срамота колико мало знамо о
своjоj земљи. Нисмо ни свесни колико jе наша земља лепа. Многи од нас су
први пут били у овом краjу. Сигурни смо, не и последњи.

После шест сати пута стигосмо на Цер. Негде на километар и по од
Текериша зауставила нас jе полициjа. Кажу, не може се даље, одатле мора
пешке. Са венцем, српском заставом и песмом “Са Косова зора свиће”
кренусмо ка Текеришу. Испред нас се већ формирала огромна колона људи.
Регистарске таблице на броjним аутобусима говориле су да потичу из
Београда, Новог Сада, Крагуjевца, Шапца, Приjепоља, Подгорице, Никшића,
Бања Луке, Биjељине…

Много света сjатило се на Цер. Око споменика српским jунацима на
Текеришу било jе на хиљаде људи. Углавном се виjоре српске државне
заставе, али има и царских руских, црних четничких, а присутне су и
реплике оних пуковских из Првог светског рата. У тишини и миру смо
присуствовали опелу коjим jе чинодеjствовала Његова Светост патриjарх
српски господин Иринеj.

 

Окупљени народ за време опела

 

Треба напоменути да смо уз леву страну асфалтираног пута коjи води ка
споменику приметили нешто што jе изразито лоша карактерна црта jедног
дела нашег народа. Уз импровизовану, на брзину склепану сеоску биртиjу,
“висили” су разни типови, испиjаjући пиво, вињак и ракиjу, притом не
марећи што се на само двеста метара од њих одржава опело српским
ратницима. Са разгласа прикаченог за “шанк” допирали су заглушуjући
турбо-фолк ритмови помешани са мотивима краjишких и четничких песама.
Слика коjу често виђамо по разним вашарима и саборима. Ово jе ипак било
место где се са наjвећим достоjанством требало приступити манифестациjи
поводом стогодишњице Церске битке, и никако не можемо схватити да неко
оваквим понашањем скрнави оваj датум. Но, такви смо-какви смо… Ако
желимо да будемо схваћени као озбиљан народ, као људи коjи су достоjни
своjих предака, горенаведене облике понашања морамо под хитно да
изобичаjимо.

Након опела, водитељ програма jе наjавио говор премиjера Србиjе
Александра Вучића. Уз тихи, стидљиви аплауз и исто такве звиждуке,
обратио се окупљеноj светини. Након његовог говора уследио jе уметнички
програм после коjег су људи почели да се разилазе. То смо искористили да
се без гурања и пробиjања кроз масу упутимо до споменика српским
jунацима. Тамо се у редовима чека на фотографисање испред споменика.
Заиста, драгоцено jе у свом албуму имати успомену на стогодишњицу Церске
битке. Фотографисали смо се испред споменика (без чувеног “селфиjа”,
илити по српском, “своjка”) и продужили даље, да разгледамо изложбу
копиjа српских пуковских застава из периода Великог рата. Застава
овечнаних легендом. Ниjедна ниjе пала у руке неприjатеља! Изложено jе и
лако пешадиско наоружање Српске воjске. Са jедва приметним осмехом на
лицу и неким чудним осећањем страхопоштовања прилазили смо пушкама,
пиштољима, митраљезима, баjонетима и сабљама, међу коjима jе била и она
коjу jе носио ђенерал Павле Јуришић Штурм. Посетили смо и спомен-собу на
Текеришу, где су биле постављене макете српског и аустро-угарског
воjника, велика мапа Церске битке, исечци са цитатима странаца о Српскоj
воjсци. Одатле смо изашли задовољни и већ уморни, а како jе сунце добро
почело да “пече”, потражили смо хлад, где смо упознали момка и девоjку
из Београда, са коjима смо срдачано и приjатељски разговарали, као да се
знамо “100 година”. Ипак, наши људи из минибуса су нас позвали да
полако крећемо натраг, па смо са њима морали да се растанемо. У минибусу
нам се придружио наш нови приjатељ Милан из Мионице, коjи се љубазно
понудио да нас одведе до манастира Рибница, што смо ми са радошћу
прихватили. Тамо нас jе сачекала приjатна хладовина, жубор речице и
благи мир православне светиње. Преко пута манастира налази се велика
Рибничка пећина, позната по томе што у њоj живи петнаестак врста слепих
мишева, веома ретких у Европи. Неки кажу да се jедно време у њоj скривао
Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде ЈВуО. Да ли jе то истина
или нешто друго, нико поуздано не може рећи

 

Испред манстира Рибница

 

Одморени и насмеjани, из манастира кренусмо ка Струганику, родном
селу воjводе Живоjина Мишића. Виjугавим путем пели смо се уз узак
асфалтиран пут, да би на неких седамсто метара од куће славног воjводе
минибус стао. Одатле смо кренули пешице. Село као из баjке. Мале сеоске
куће, са кровом од дашчица и ћерамиде, дивље купине поред пута, зеленило
свуда где око погледа. Стигосмо пред његову кућу. Она као и све друге.
Приземна, мала, са подрумом од тесаног камена, али са неком чудном
jедноставном лепотом каквом зраче те старинске куће. Око ње неколико
помоћних зграда – штала, пекара, остава, ваjат. Испред улаза у двориште
немо стоjи брдски топ зарђалих цеви и прљавих гума. На срамоту наше
земље и свих нас. Да нека друга држава има своj Струганик, вероватно би
га заштитила као “Форт Нокс”. Али добро, ваљда ћемо се некада опаметити и
схватити шта имамо и колико вредимо.

 

Родна кућа воjводе Мишића у Струганику

 

Са првим мраком опростили смо се од воjводине куће и кренули назад.
Наш приjатељМилан jе изашао у Мионици а ми смо продужили даље. Са
задовољством смо сумирали утиске са нашег путовања, уживали у веселоj
атмосфери у минибусу и бесомучним понављањима родољубивих и четничких
песама. Добро, у томе баш и нисмо уживали, песме су на краjу жестоко
“смориле”, чак смо почели да проклињемо Баjу Малог Книнџу, Цунета
Гоjковића, Лепог Мићу и браћу Баjић, али jе све у свему било лепо.
Договорили смо се да се за следећу манифестациjу jош боље организуjемо и
кренемо у што већем броjу. Да се повежемо са приjатељима из целе
Србиjе, Републике Српске, Црне Горе и расеjања. Да бар на значаjне
jубилеjе наше историjе будемо заjедно.

Негде око 23 часа стигли смо у Лепосавић. По мраку смо кренули, у
мрак смо дошли. Симболично или не, схватите како хоћете. Нас неколико
смо продужили ка Косовскоj Митровици. Препричаваjући утиске са Текериша,
Рибнице и Струганика, закључили смо да ће нам оваj дан дуго остати у
сећању. И да ћемо ускоро поново на неко путешествиjе. Видимо се на
Мачковом камену!

 

Пише: Јован Алексић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

Ура Срби, напред у отаџбину!

На Текеришу, 100 година касниjе

ЗВЕРСКО НАРЕЂЕЊЕ АУСТРОУГАРСКОГ ГЕНЕРАЛА – Убиjали, вешали, набадали на баjонете и живе спаљивали жене, старце и децу по Србиjи

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: