Од Јасеновца до Перта

Прича о 92-годишњој Невени Котур из Перта, једној од последњих преживелих из злогласног усташког логора смрти „Јасеновац“.

Невена из Јасеновца је као десетогодишња девојчица одведена у усташки логор, где је преживела зверства и страхоте Независне Државе Хрватске. Након рата и ослобођења вратила се у родно место, где је живела све до 1992. и поновног буђења фашизма. Последњих 15-ак година живи у Перту са својом породицом.

Сусрет са Невеном Котур, једном од последњих преживелих најстрашније српску а вероватно и светске голготе – логора Јасеновац, био је за (ко)аутора ових редова несвакидашњи и драгоцен, с дозом посебног пијетета и дубоког наклона тешком бремену судбине детета – логораша.  Поред тога, био је то топли сусрет са старицом мајком и баком, која несумњиво зна тајну живота. Управо то изражава необична благост и лепота лица, иако већ у десетој деценији живота. Бистрих очију, али погледа лако превученог незнатном нијансом стрепње, која је и поред  Невенине прекаљености судбином несумњиво остала у свести и сећањима на страх и страдање несагледивих мера.  А можда се то јавља код већине нас у времену заласка животног циклуса, када се враћамо детињству, али је за већину то најчешће сећање и враћање једином лепом и безбрижном периоду, док се Невена враћа детињству као страдању, времену када јој је живот висио о концу и био испуњен патњама.

РОЂЕНА У МЕСТУ ЈАСЕНОВАЦ

Рођена је 30. новембра 1931. године као Боровић Невена, од мајке Спасеније (девојачко Пуђа) и оца Илије, у месту чије име би требало да асоцира на раздрагану игру сунчевих зрака у лишћу јасенова, али то име асоцира на највеће страдање икада, на злогласни логор Јасеновац.

Заиста, Јасеновац се таквим није чинио пред рат: савска лучка варошица, са привредом и занатством, где су живели, наизглед сложно, Срби и Хрвати у отприлике подједнакоj сразмери, нешто Јевреја и других. Породица Боровић је имала петоро деце, два сина и три кћери, годишта између 1924. и 1938.

Логор у Јасеновцу је формиран 1941. године од мањих околних логора – Крапје, Плесмо, Брочице (логор „Шума“), али у том периоду јасеновачки Срби углавном нису били дирани. Међутим, према сведочењу преживелих Јасеновчана, уочи Марковдана, 8. маја 1942. инсценирано је убиство усташа у чије су униформе обучени убијени Јевреји. Оптужен је био Гавро Боровић, рођак Невениних, који је одмах убијен на кућном  прагу, а фамилија му отерана у логор. Тог јутра док су људи још спавали, усташе су упадале у куће и редом истеривале и хапсиле Србе, а за препознавање српских кућа су користиле суседе, првенствено усташку младеж.

Невена се с братом Младеном, старим  око три године, случајно затекла код своје тетке Драгиње, удате у фамилију Ђилас, Јасеновчана католичке вере. Кад су усташе упале и ухватиле децу, тетка је молила да оставе макар дечака, али су и њега одвели, а теткин син, тада гимназијалац, није био код куће. Он је био врбован у усташе, али је одбио да се јави, па је касније побегао у партизане. То је и Невенину тетку коштало живота, убрзо је одведена у логор и убијена, али је макар њен син преживео рат, као заслужни официр.

ДЕТИЊСТВО У ЛОГОРУ СМРТИ

Невену и њеног брата заједно с целом породицом, и друге ухваћене Јасеновчане су најпре отерали у сабирни логор у Јасеновцу, затим у логор Стара Градишка, где су вршили селекцију и одвајали децу од родитеља, па су тако и Невена и мали Младен одвојени од мајке и старијих сестара, Анке и Јеле. Њих три су отеране на принудни рад у Немачку.

Невенин отац Илија био је са осталим српским мушким живљем из Јасеновца и околине интерниран у сабирни Логор Земун (Старо Сајмиште) где је извршена селекција. Део људи који нису били способни за рад је враћен у Јасеновац.  Способни су отерани на принудни рад у Норвешку и већином су тамо оставили своје животе, а међу њима је био и Невенин отац. Он је страдао већ 1942. године.

Невена, Младен и њихов старији брат Ненад су депортовани у Загреб, одакле је Ненад касније дат за слугу у једну хрватску породицу негде близу Вараждина, а Невена и Младен су пребачени у Јастребарско. Једном приликом Невена је у логору изгубила из вида свог малог брата Младена, који је тако нестао заувек.

Невена Боровић је била део историјског ослобађања Јастребарског, када су партизани Осме кордунашке дивизије крајем августа 1942. године ослободили логор и повели децу собом. Међутим, велики део деце, изнемогао од глади, болести и ужасних услова у логору, није могао да маршира даље ка Кордуну, па су их партизани морали оставити, планирајући да их сутрадан превезу на слободну територију, али нису успели у томе. Невена је била међу том децом које су усташе сустигле и вратиле их у логор. У сваком случају, према историјским сведочанствима, тада је ослобођено 727 деце.

Једна Невенина хумана тетка, из села Горице код Нове Градишке, из породице Јерић (и Батар), је некако успела да извуче осморо деце из Јастребарског и да их смести делом код себе, иако је и сама имала петоро нејачи, а део је сместила по суседским кућама, да служе. Међу њима је била и Невена која је тако и дочекала крај рата, служећи у домаћинству хрватске породице.

Невенина мајка и сестре су се завршетком рата вратиле с принудног рада, али су мајка и сестра Јелена умрле у болниици у Новој Градишки 1945. године од туберкулозе, од које су оболеле у Немачкој. Брат Ненад је касније у Загребу био усвојен, али се у Јасеновац вратио као партизан 1945. године.

Захваљујући ангажовању добротворке Дијане Будисављевић хиљаде деце је било спашено из усташких логора. Анка, старија сестра Невене и Младена, је после рата узалуд тражила њиховог несталог брата, све до 80-их година, док је снага није издала.

ЖИВОТ ПОСЛЕ СТРАХОТА И БУЂЕЊЕ ЗЛА

Невена се 1953. године удала за Михаила Котура из Јасеновца с којим је добила сина Гојка, као једино дете. Гојко је одрастао у Јасеновцу, у којем  је наставио живот и после школовања и запослења основао породицу и остао уз родитеље..

Међутим, Невенина најзад нађена породична срећа после скоро пола века је поново дошла у питање. Деведесетих су се опет пробудиле силе зла, а масовно хрватско наоружавање унело је страх и  немир у српски народ у Хрватској.

У року од месец дана, од половине јула и делом августа 1991. године дешавају се велике промене у Невениној породици. Након крштења Гојкове деце –  Озрена (две и по године) и Огњена (три месеца), Невена губи супруга Михаила, Гојко оца, а деца деду. Свестан да историја може да се понови, Гојко одводи породицу у Обреновац код тетке Анке, Невенине сестре. Повратком у Јасеновац, Гојко затиче само згариште родне куће, која је ето, преживела Други светски рат, али, није успела да преживи 1991. годину. Будући на тај начин упозорен, Гојко доласком УНПРОФОР-а 1992. одлучује да се придружи и помогне породици у Србији, којој с двоје мале деце није било лако.

ПАД КРАЈИНЕ И ДОЛАЗАК У ПЕРТ

Када је пала Крајина године 1995, а Србија била у великој избегличкој кризи, и сама под санкцијама, није пружала много перспективе овој напаћеној породици, Гојко на позив рођака, са супругом и децом одлази у Западну Аустралију. Након дугогодишњег процеса за добијање визе за Невену, 2008. године довео је и њу да буде уз породицу. До данас је породица Котур остала у Перту вредно и часно радећи и школујући се, а поред тога, Гојко је истакнути члан и велики добротвор српске заједнице.

Још су за Невену живе слике страдања, претњи и шибања прутом стражарки у логору кад се неко, на пример, усуди да приђе бунару да се напије воде након повраћања или дизентерије, те слике тела мртве деце која су лежала издахнувши током сна од немоћи, глади и болести, јер се није знало ко ће дочекати јутро. Ово страдање деце доликује само изразу “пакао на Земљи”.

Невена Боровић – Котур је имала ретко трновит животни пут, пун преокрета и ломова, али је преживела и издражала што многи нису. Она сада тихо живи у Перту окружена љубављу своје дивне породице, дочекавши дубоку старост само захваљујући љубави – осећању које је прожима цео живот, иако је имала оправдање и за очај и бес.

Тако је ова тужна прича, једна од безбројних ратних историја српских породица, у ствари истинита прича о још једној „Дари из Јасеновца“, односно Невени из Јасеновца, која је у логору спашавала свога брата. Нажалост, није успела да га сачува поред себе, питајући се цео живот да ли је умро у логору или је негде одрастао усвојен, не знајући своје право име и своју праву породицу.

Мира Драговић, Гојко Котур

Извор: СРПСКИ ГЛАС