Od izbjeglištva do najbolje radnice: Radmila u „Zelenilu“ pronašla svoj mir

Trnovit put Radmile Stojić, iz Hrvatske došla sa jednom kesom, a onda napornim radom stekla dom

Pucalo se na sve strane u mojoj Kostajnici u Hrvatskoj, bilo je bitno samo izvući živu glavu. Strah od smrti naneo me je u Beograd sa – jednom kesom u ruci. Glad nije pitala za tugu. Radila sam sve što mi padne pod ruku. Onda se otvorila šansa za siguran stalni posao u „Zelenilu“. Nisam to želela, ni navikla da radim, ali morala sam. Hleb je trebalo zaraditi. Sećam se prvih dana, u preduzeću sam plakala kao kiša.

Ovako je za „Novosti“ otvorila dušu Radmila Stojić (58), radnica „Zelenila“, koja je ove godine proglašena za najbolju među kolegama. Na životnom putu, osim napuštanja doma, pretovarila je preko leđa i razvod. Ali teret joj je olakšala ćerka Suzana.

Dete sam sa sela, kod nas to nije postojalo, zato sam s mučninom počela to da radim, bilo me je valjda i sramota – iskrena je Radmila. – U ranoj mladosti sam radila u poljoprivredi, a kasnije u pamučnom kombinatu u proizvodnji.

Ali razbila je i svoje i tuđe predrasude. Malo-pomalo ulazila je „u štos“.

Naša ekipa zatekla je ispred ispostave „Zelenila“ na Novom Beogradu po košavi kako rilja gologlava. Ni reč žalbe da izusti. Vadi iz kamiona gajbice sadnica i ređa na pločnik. Barata grabuljom i budačetom kao dete igračkama. Vadi jednu po jednu ljubičicu brzinom svetlosti i ubacuje u iskopane rupice. Dok smo se okrenuli, završi Rada.

– Ona je vredna i skromna i za to bi joj trebalo dati titulu – ne štedi komplimente za svoju koleginicu Olga Radušić, rukovodilac područja Novi Beograd 2. – Nikada se ne žali. Zna sama šta treba da se uradi, nema potrebe da poslovođa ide za njom i govori joj to. U toku radnog dana dešava se da ide da čisti naše površine, orezuje šiblje i na kraju traži da ode još nešto da posadi.

GAđALI JE ĐUBRETOM I JAJIMA

Kako saznajemo iz Olgine priče, na Radmilu su bahati sugrađani bacali sa prozora zgrada kese sa đubretom i jaja! – Valjda im smeta kada ih probudimo ujutru, pa nas gađaju – potvrđuje Radmila. – Šta da radimo, to je njihova kultura.

admila se blago osmehuje, kaže neprijatno joj, to je valjda normalno da mora da nešto radi da se zna zašto prima platu.

– Ne znam zašto mene izdvajate od drugih – čudi se naš glavni lik tražeći da se zakloni u sporednu ulogu. – Posao mora da se uradi, za to smo plaćeni, podelim sa kolegama zadatke i tako svakog dana.

Prema Olginim rečima, zna Rada da sedne i za traktor da preveze i doveze šta treba na terenu. A osim što je neprikosnovena radnica, izdvaja je i kao retko plemenitu ženu. Pomagala je, kaže, drugima od plate, a deo ostavljala sa strane. Godinama je štedela. Posle radnog vremena u „Zelenilu“, odlazila je da čisti kuće. Prvo je kupila imanje u Batajnici, a posle 19 zima, ove je konačno uspela da sagradi kuću na sprat. Ponosno nam pokazuje slike omalterisanog doma, unuke Sanje i ćerke Suzane – svega što je čini srećnom.

Autor: J. Novaković

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Ispovest izbeglice iz Hrvatske: Posle bekstva sa ognjišta, kao …

Hrvati opet muče srpske izbeglice | Jadovno 1941.

Dugo je trajao taj moj put | Jadovno 1941.