Од избјеглиштва до најбоље раднице: Радмила у „Зеленилу“ пронашла свој мир

Трновит пут Радмиле Стојић, из Хрватске дошла са једном кесом, а онда напорним радом стекла дом

Пуцало се на све стране у мојој Костајници у Хрватској, било је битно само извући живу главу. Страх од смрти нанео ме је у Београд са – једном кесом у руци. Глад није питала за тугу. Радила сам све што ми падне под руку. Онда се отворила шанса за сигуран стални посао у „Зеленилу“. Нисам то желела, ни навикла да радим, али морала сам. Хлеб је требало зарадити. Сећам се првих дана, у предузећу сам плакала као киша.

Овако је за „Новости“ отворила душу Радмила Стојић (58), радница „Зеленила“, која је ове године проглашена за најбољу међу колегама. На животном путу, осим напуштања дома, претоварила је преко леђа и развод. Али терет јој је олакшала ћерка Сузана.

Дете сам са села, код нас то није постојало, зато сам с мучнином почела то да радим, било ме је ваљда и срамота – искрена је Радмила. – У раној младости сам радила у пољопривреди, а касније у памучном комбинату у производњи.

Али разбила је и своје и туђе предрасуде. Мало-помало улазила је „у штос“.

Наша екипа затекла је испред испоставе „Зеленила“ на Новом Београду по кошави како риља гологлава. Ни реч жалбе да изусти. Вади из камиона гајбице садница и ређа на плочник. Барата грабуљом и будачетом као дете играчкама. Вади једну по једну љубичицу брзином светлости и убацује у ископане рупице. Док смо се окренули, заврши Рада.

– Она је вредна и скромна и за то би јој требало дати титулу – не штеди комплименте за своју колегиницу Олга Радушић, руководилац подручја Нови Београд 2. – Никада се не жали. Зна сама шта треба да се уради, нема потребе да пословођа иде за њом и говори јој то. У току радног дана дешава се да иде да чисти наше површине, орезује шибље и на крају тражи да оде још нешто да посади.

ГАђАЛИ ЈЕ ЂУБРЕТОМ И ЈАЈИМА

Како сазнајемо из Олгине приче, на Радмилу су бахати суграђани бацали са прозора зграда кесе са ђубретом и јаја! – Ваљда им смета када их пробудимо ујутру, па нас гађају – потврђује Радмила. – Шта да радимо, то је њихова култура.

адмила се благо осмехује, каже непријатно јој, то је ваљда нормално да мора да нешто ради да се зна зашто прима плату.

– Не знам зашто мене издвајате од других – чуди се наш главни лик тражећи да се заклони у споредну улогу. – Посао мора да се уради, за то смо плаћени, поделим са колегама задатке и тако сваког дана.

Према Олгиним речима, зна Рада да седне и за трактор да превезе и довезе шта треба на терену. А осим што је неприкосновена радница, издваја је и као ретко племениту жену. Помагала је, каже, другима од плате, а део остављала са стране. Годинама је штедела. После радног времена у „Зеленилу“, одлазила је да чисти куће. Прво је купила имање у Батајници, а после 19 зима, ове је коначно успела да сагради кућу на спрат. Поносно нам показује слике омалтерисаног дома, унуке Сање и ћерке Сузане – свега што је чини срећном.

Аутор: Ј. Новаковић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Исповест избеглице из Хрватске: После бекства са огњишта, као …

Хрвати опет муче српске избеглице | Јадовно 1941.

Дуго је трајао тај мој пут | Јадовно 1941.