Od Beogradskog društva za gimnastiku i borenje do sokola

Datum objave: četvrtak, 7 decembra, 2017
Veličina slova: A- A+
Srpski sokoli u Zagrebu 1911. godine
Srpski sokoli u Zagrebu 1911. godine

Dr Vladan Đorđević je rođen 21 novembra 1844. u Beogradu.  Bio je jedan od gimnastičara koji su delovali u družini Stevana Todorovića. Studirajući  1863-1869. medicinu  u  Beču uvideo  je  koliko  je  doprineo  Nemačkoj  Janov pokret telesnog vežbanja (Turneri). Po povratku sa medicinskih studija dobio je dužnost načelnika Sanitetskog odeljenja.

Smatrao  je  da  treba  i  u  Srbiji  otpočeti  sa  sistematskim  telesnim  vežbanjem. Predložio je ministru Milutinu Garašaninu da se organizuje gimnastičko društvo. Pripremajući  osnivanje  gimnastičkog društva  u Beogradu, uputio  je  pisma  učiteljima  gimnastike Stevanu Todoroviću, Ljubomiru Iliću i  Ferdu Mihokoviću  sa  pitanjem  dali  su  spremni  da  dobrovoljno  rade  u  društvu  ako  bude  osnovano. Posle  pristanka, sazvao  je  20. 12. 1881. zbor  uglednih  građana  u  sali „Srpske  krune” kod Kalemegdana. Zbor  je  održan  pod predsedništvom  Stevana  Todorovića, a  u  prvom  redu  sedele  su  jedan  kraj  drugog  vođe  liberala, naprednjaka  i  radikala : Radivoj Milojković, Milutin Garašanin i Nikola Pašić Posle govora  Vladana  Đorđevića o potrebi telesnog vežbanja došlo je do rasprave. Mnogi su bili protivni, verujući da je telesno vežbanje stranog porekla i da ga ne treba usvajati.  To mišljenje pobili su književnici Milorad P. Šapćanin i dr Laza Kostić. (1).

Na  narednom  zboru  održanom  na  istom  mestu 26.12.1881. usvojena  su  pravila (Uredba) Beogradskog društva za  gimnastiku  i borenje. Po pravilima  društvo se  staralo  da  radi  na  razvitku  i  unapređivanju  telesne  snage  i  zdravlja  svojih  članova; da  osniva  nova  društva  koja  bi  pored  gimnastike  širila  svest  narodne  zajednice; da  obrati  pažnju  na  narodne  igre  uvodeći  ih  u  svoje  vežbe;  i  da  o  svom  trošku  sprema  učitelje  gimnastike (2). Na  skupštini  održanoj 3.1.1882.  izabrana  je  uprava društva. U  upravu  su  izabrani Stevan Todorović, osnivač  družine  za  gimnastiku iz 1857. i Laza Kostić, jedan od osnivača Srpskog sokolskog društva  u Novom  Sadu 1874. Redovna  vežbanja  počela  su  17.1.1882. u  suterenu  zgrade  Crvenog krsta. Od  gimnastičkih  sprava  društvo  je  koristilo  vratilo, razboj, konja, jarca, konopac  za  penjanje,  nekoliko  đuladi  za  vežbanje i desetak palica. Kod  Delijske česme jula 1882. društvo  je priredilo Javni  čas mačevanja. Dr Vladan  Đorđević i društvo priređivali su akademije i koncerte u Narodnom  pozorištu. Glasnik društva bio je list „Narodno  zdravlje”. Iste  1882. osnovano  je  Šabačko  društvo  za  gimnastiku  i  borenje  a  potom  osnovana  su  društva  u  Smederevu (1885), Zaječaru (1890)  i  Kragujevcu. (3)

Na skupštini 10 marta 1891. došlo je do svađe oko položaja vođe društva, jer je rešeno da se vođe nagrađuju novčano.  Zbog svađa je  dr Vladan Đorđević   napustio predsedničko mesto u društvu i samo društvo. (4)

Na  predlog  Vojislava  Rašića  Beogradsko  društvo  za  gimnastiku  i  borenje  na  skupštini  održanoj  7. aprila 1891.  prihvatilo  je  sveslovensku  sokolsku  ideju  i promenilo   naziv  u  Beogradsko  gimnastičko  društvo „Soko”. Deo  članstva  na  čelu  sa advokatom Jovanom  Stojanovićem   istupio  je  iz  društva i  22. novembra 1892.  osnovao  Građansko  gimnastičko  društvo „Dušan  Silni”. (5) Dok su dušanovci bili nacionalno opredeljeni, sokoli su bili pristalice sveslavenstva. U svakodnevnom životu to se nije mnogo osećalo.  U Sabornoj  crkvi  u  Beogradu 12. juna 1897. osveštena  je  zastava  Dušana Silnog. Osvećenje  zastave  obavio  je  Mitropolit  Mihajlo  uz  prisustvo  kralja  Aleksandra  Obrenovića, kraljice  majke  Natalije  i  članova  vlade. Bila  su  prisutna  izaslanstva  iz  Hrvatske, Rusije, Češke, Bugarske, Dalmacije  i  Srbi  iz  Vojvodine. (6) Delegacija od 22 hrvatska sokola u sokolskom odelu sa zastavom i nekoliko izletnika, koju je predvodio podstarešina Stjepan Mlinarić stigla je 12. juna 1897. u Beograd. Hrvatski sokoli srdačno su dočekani na železničkoj stanici. Na stanici je bio ceo odbor „Dušana Silnog”. Predsednik srpskog društva istakao je da govori slobodno u slobodnoj zemlji. Na peronu je vojna muzika svirala hrvatsku himnu, posle čega su odvedeni u hotel „Imperijal“, gde su stanovali besplatno, pošto je kralj za svečanost darovao 8.000 dinara.  U Beograd su došli izaslanici Hrvatskoga sokola” iz Splita.

Stjepan Mlinarić posetio je gradonačelnika Pašića. Sva društva su se 13. juna 1897. sastala ispred vežbaonice „Dušana Silnog”. U svečanosti su učestvovali dušanovci iz cele Srbije. Svečana povorka dušanovaca i sokola kretala se uz pratnju vojne muzike petog pešadijskog puka, praćena burnim pozdravima građana od Slavije, ulicom Kralja Milana preko Terazija ka Sabornoj crkvi i Gornjem gradu. Napred je išla  vojna muzika svirajući slovenske koračnice i hrvatsku himnu. Posle muzike išli su đaci gimnastičari iz Pirota i Niša, zatim Splićani, pa 30 Hrvata u sokolskom odelu, zatim Zagrepćani i njihove gospođe, onda izaslanici društva  „Junak” iz Sofije, onda Rusi i Česi, zatim Srbi sa  skupocenom zastavom Dušana Silnog i zastavama slovenskih sokolskih saveza. Povorka je bila dugačka dva kilometra.  Kada je došlo vreme da se obavi posveta zastave, svirala je van crkve muzika srpsku himnu, a kralj je sa kraljicom majkom zauzeo svoje mesto.  Osvećenje zastave obavio je Mitropolit Mihajlo uz prisustvo kralja Aleksandra Obrenovića, kraljice majke Natalije i svih članova vlade. Sokoli su stajali uz ikonostas naspram kralja. Pošto su izmoljene molitve za kralja i pošto je primio blagoslov prinešena mu je zastava koji je kralj za 2.000 dinara nabavio i poklonio društvu. Kralj je zabio poslednji ekser u držač zastave. (7) Svoj utisak sa proslave opisao je kasnije dr. Mihailo Gradojević : „Pogled na veličanstvenu, dotle u Beogradu neviđenu povorku, dugačku čitava 2 kilometra, … delovala je snažno i zanosno na moju mladu dušu, i ja sam se svim srcem radovao, što i ja pripadam toj uređenoj organizaciji, što sam i ja jedan mali vojnik te odabrane narodne vojske.” (8)

Nakon obavljene posvete privezao je Mlinarić na zastavu hrvatsku trobojnicu sa natpisom : „Hrvatski Sokol u Zagrebu Dušanu Silnom 12./6. 1897.”(9) Posle osvećenja zastave sva društva i Makedonci su se poređali i krenuli su na Kalemegdan (Gornji grad), gde je bio priređen hajdučki doručak. Iako je vreme bilo nestalno (oko Beograda razlili su se Dunav i Sava) ipak je silan svet pozdavljao povorku klicanjem. Kada su Srbi pristupali stolu svirala je muzika hrvatsku himnu. Kod zajedničkog stola govorio je predsednik srpskog društva, pa Rus Gijarovski, profesor Mihaljević i od Hrvata Car. Na javnoj vežbi govorio je u ime Hrvatskog sokola pozdravno slovo dr. Lazar Car. Bili su prisutni sveštenici, iz ministarstva vojnog, profesori, … . U svim govorima i svih dana svečanosti naglašavali su Srbi jednodušno uz odobravanje prisutnih, da je hrvatsko ime i njihova svetinja i da se u veru ne sme dirati. Hrvati su odvratili da su u tim su nazorima jedni sa njima, da su više nego braća, jer im je bog dao zajednički jedan jezik. Posle podne bila je javna vežba sokola. Održana je utakmica između dušanovaca i hrvatskih sokola. Vežbalo se skok, konj, preča i ruče. Javnoj vežbi prisustvovali su kralj, kraljica, članovi vlade i mitropolit. Kralj je izjavio da da mu se Hrvati i njihova nošnja sviđaju, a prilikom utakmice rekao je da je uživao gledajući kako se po pravilima bore mačem.  (10)

Uveče je priređena bakljada kralju Aleksandru i mitropolitu Mihajlu, u kojima je učestvovao i Hrvatski Sokol. Predsednik „Dušana Silnog” pozdravio je kralja, a kralj je u svom pozdravnom govoru zahvalio gostu. Kralj i mitropolit istakli su u svojim govorima radost zbog učešća Hrvata. Akademsko pevačko društvo „Obilić” pevalo je dve pesme. Posle je bio komers, na kojem je Čeh rekao, da je najveći događaj ove slave zbliženje braće Hrvata i Srba. Ruski pesnik Aleksejević ispevao je pesmu i predao Hrvatima. Akademska omladina pevala je hrvatsku himnu. Govorio je Mosković uz povlađivanje i klicanje „Živela braća Hrvati”. Hrvatski sokoli prisustvovali su slavi „Beogradske trgovačke omladine”. Hrvati su bili tada popularni u Beogradu, da su ih zaustavljali klicanjem  „Živela naša braća ”. Starci i gospođe su sa suzama u očima grlili Hrvate, zahvaljujući im se na izjavama sloge i bratstva. Oficiri su Hrvate pozdravljali salutirajući im. Nigde niko nije hteo primiti novca od njih, sve je bilo besplatno. Zvali su ih u kuće. Na svečanoj sednici u domu „Dušana Silnog” 14. juna 1897. doneta je rezolucija da se prisutna gimnastička društva zaklinju, da će čuvati solidarnost u zbliženju i unapređenju gimnastičkog vežbanja. Rezoluciju je potpisao i podstarešina „Hrvatskog Sokola” Stjepan Mlinarić. Posle sednice razdelile su beogradske gospođe pojedinim članovima stranih društava darove od narodne industrije za uspomenu.

Priređen je izlet posebnim vozom u Topčider na svečani ručak. Na banketu kojem je prisustvovalo najmanje 600 osoba, istakli su se pevači Beogradskog pevačkog društva svojim pevanjem. Od Hrvata govorio je Splićanin Mikačić. Njega su digli i nosili uz pesmu  „Bože blagoslovi slogu bratsku”. Srbi su stavili na sebe hrvatske trobojnice, a Hrvati su uzimali srpske kokarde. Posle banketa bio je izlet brodom Savom i Dunavom do Zemuna i natrag. Na zemunskoj obali bio je okupljen silan svet  kličući Živeli Hrvati i Srbi”. Brod je pozdavljao iz topova, a kod milenijumskog spomenika na obali Save grlili su se sloveni skupljeni na brodu. Kralj i kraljica  čekali su na kuli stare tvrđave i mahali maramicama. Preko 30.000 naroda na beogradskoj obali klicalo je  Živeli Slaveni!  Živeli Hrvati !. Razne muzike svirale su hrvatsku himnu.

U veče bila je gimnastika javna vežba u zatvorenoj areni, kojoj su prisustvovali kralj Aleksandar, kraljica majka Natalija i svi članovi vlade. Nakon vežbe dodeljena je zlatna medalja Stjepanu Mlinariću, kao vođi izaslanstva. Posle javne vežbe bilo je primanje u dvoru. Bilo je primljeno 40 osoba od kojih šestorica članovi hrvatskog sokola. Posle su učesnici došli u Kafe Bulevar, gde su svi stolovi bili složeni u jedan dugi sto, te je bilo preko 300 osoba. Izmenjivane su zdravice.

Hrvatska delegacija vratila se 15. juna 1897. u Zagreb. Zaostali su Splićani. Njima u čast bio je banket u Hotelu Nacional. Na banketu je bio glavni dr teologije monah Božo Jovanović. Posle banketa otpratili su Splićane u nizu kočija na stanicu, gde muzika svirala Lijepa naša”. Prevezli su se u Zemun. Beogradski milioneri Ljubomir Krsmanović i Petar Ž. Jovanović sa profesorom vlasnikom trgovine kod  Luvra” pratili su Mikačića do Inđije. Onde su održani govori i  uz zagrljaje i poljupce oprostili. U listu Obzor” od 16 6.1897. u članku Hrvati u Beogradu” istaknuto je : Ovako su prošli ovi lijepi dani u međusobnom poštivanju svačijih prava, imena i vjere.” (11) U svom izveštaju istakao je Lazar Car da su hrvatske sokole ne samo dušanovci nego i celo beogradsko građanstvo oduševljeno dočekalo. Svakom zgodom su se veselili, da su ih Hrvati posetili. (12)

U  središnjem  kružnom  delu  zastave  bila  je  konjanička  figura  cara  Dušana  sa  mačem  u ruci.Umetnički vez na zastavi izradile su ručno članice Beogradskog ženskog društva. Uz  koplje  zastave bio je privezan darovani temnjak  sa  natpisom „Aleksandar I  Dušanu  Silnom  1897” (13). Povodom  osvećenja  zastave  zaslužnim  ličnostima  dodeljena  je  medalja – Spomenica Dušana Silnog .(14)

Dušanovci su nastavili da neguju odnose sa hrvatskim sokolima. Izaslanstvo „Dušana Silnog” došlo je 24. marta 1898. u Zagreb da preda hrvatskom sokolu u Zagrebu diplomu počasnog člana.(15) Posle proslave Viteško društvo  „Dušan Silni”  u sali „Mira” kod Slavije razvilo je još veću delatnost. Dr. Mihailo Gradojević je sa još većom voljom dolazio na časove vežbanja. Gradojević je posle 5 godina prešao u „Gimnastičko društvo Soko” u Beogradu jer su u njemu bili njegovi drugovi iz I beogradske gimnazije. Bez svoje vežbaonice sokoli su se selili. Vežbali su kod Delijske česme, u Brankovoj ulici, u Staroj bogosloviji kod Saborne crkve, u dvorištu Vatrogasne čete u ulici Jugovića, u zgradi gimnazije na Batal-džamiji, u sali kafane  Knez Mihailo” i kod „Imperijala”. Zadržali su se na letnjem vežbalištu u Kosmajskoj ulici 1906. (16)

Na Drugom sletu u Ravanici u Sremu 1906. učestvovalo je oko 250 sokola od kojih je 170 vežbalo proste vežbe. Učestvovali su : Srpski soko iz Sremskih Karlovaca sa starešinom dr. Lazom Popovićem i 41 članom; Srpski soko iz Sremske Mitrovice sa starešinom Nikolom Popovićem i 28 članova; Srpski soko iz Rume sa starešinom dr. Miladinovićem i 31 članom; Srpski soko iz Šida sa podstarešinom St. Pajićem i 25 članova; Srpski soko iz Iriga sa sterešinom dr. Simom Grčićem i 18 članova; Srpski soko iz Vukovara sa starešinom dr. Sv. Novakom i 25 članova; … . Društva koja nisu vežbala proste vežbe bila su : Srpski soko iz Zagreba sa starešinom dr. Stojanovićem i  5 članova; Srpski soko iz Zemuna sa vođom A. Puljom i 10 članova; Srpski soko iz Osijeka sa vođom Josipom Soukupom i 3 člana; Srpski soko iz Vinkovaca sa vođom Vlad. Ignjatovićem i 6 članova; Srpski soko iz  Novog Sada sa vođom dr. Svinjarcem i 10 članova. Bili je prisutna deputacija Srpskog gimnastičkog kluba iz Vršca od 3 lica sa podpredsednikom Brankom Cijakom i delegacija „Dušana Silnog” iz Beograda na čelu sa predsednikom Tasom Popovićem i sa povećim brojem članova i funkcionera društva.(17)

Delegacija Dušana Silnog na čelu sa Milutinom Gr. Miškovićem, predsednikom savezne uprave, potpredsednikom saveza Atanasijem Popovićem i dušanovcima iz Niša učestvovala je na sletu u Zagrebu 1906. (18)  U Zagrebu je 1906. bio priređen slet hrvatskih sokola. U svečanoj povorci išlo je ulicama preko 4.000 uniformisanih sokola. Bili su Rusi i Poljaci, Česi, Bugari i Srbi iz Srbije. Mešale su se crvene košulje sokola sa modrim uniformama dušanovaca i bijelo-zelenim bugarskih Junaka. Sa dušanovcima Srba iz Srbije bilo je preko 300, među njima i 37 srpskih seljaka. Na čelu dušanovaca bili su prof. Tasa Popović i predsednik Mišković. Sokoli iz Dalmacije su sa divljenjem gledali sokole iz Rusije i srpske dušanovce. Dalmatinski sokoli su rešili da posete Beograd. Kako su nisu imali pasoše dogovorili su se da u Zemunu zamene svoje sokolske kape dušanovačkim kalpacima i da se ogrnu njihovim pelerinama. U toj grupi bili su Stjepan Roca, prof. Ilija Dizdar, dr. Frano Zavoreo, Frano Cvjetiša, Simo Vučić i Andeis. Pridružio im se Krste Šunara, trgovac iz Šibenika, u šibenskoj narodnoj nošnji. Na svakoj stanici do Zemuna narod je dočekivao dušanovce i Junake sa oduševljenjem, muzikom i pesmom. Proveli su se dva dana u Beogradu, pa su se vratili. Svi sem Stjepana Roce koji je sa dušanovcima putovao u Šabac na proslavu stogodišnjice oslobođenja Šapca od Turaka. Dalmatinski sokoli su bili zahvalni advokatu Mirkoviću, prof. Atanasiju Popoviću, potpukovniku Miškoviću, kapetanu Zdravkoviću, Rajku Karaklajiću, Simiću-Banjaliji i drugima. Pera Dražić ih je primio i poklonio im zlatnu knjigu skopljanskog mitropolita Firmijana. (19) U Pragu je održan 1907. svesokolski slet. Na sletu je učestvovalo  54 beogradskih sokola. Među njima su bili otac, majka i sestra  dr. Mihaila Gradojevića. Sam Gradojević je morao da ostane u Beogradu. Po povratku iz Praga njegovi su mu sa oduševljenjem pričali šta su videli i doživeli. Doneli su fotografije sa sleta, dopisnice, albume, brošure i sokolske knjige. Dr. Mihailo Gradojević istakao je : Kao leptir kad se iz tesne lutkine čaure oslobodi, razvije krila i poleti u zrak, u sunčani sjaj, šarenilo cvetnih boja i livadskih mirisa, tako sam se i ja osetio pun poleta, radosti i volje, kad sam postao svesan soko, soko telom i dušom. V svesoklski slet je na mene blagotvorno uticao, oduhovio me i postao za me sokolsko otkrovenje. Od sleta je prošlo već 30 godina, i pravu i časnu stazu sokolskog rada i života nisam ni za trenutak napuštao.. Vazda mi je lebdeo pred očima naš dalekosežni sokolski program, a svako i najmanje približavanje našem cilju ispunjava me radošću i verom, da naša sokolska stvar i pored svih iskušenja koja je još mogu snaći, mora doći do pune pobede”.(20)

Beogradsko društvo za gimnastiku i borenje osnovano je 1882. Društvo se kasnije podelilo na sokole i dušanovce. Dok su dušanovci bili nacionalno opredeljeni, sokoli su bili pristalice sveslavenstva. U svakodnevnom životu to se nije mnogo osećalo. Sokolski starešina dr. Mihajlo Gradojević u svom članku u časopisu Oko sokolovo” 1938. pisao je o svojoj mladosti i događajima koji su ga usmerili da postane od dušanovca član sokola.

                                                                                      Saša Nedeljković

                                  član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije                                                                                      

Napomene :

  1. Milojko Jeftimijades, „Dr. Vladan Đorđević”, Oko Sokolovo, Beograd, 1 novembra 1938, br.9, str. 213-214;
  2. Vojislav Rašić, „Istorijski razvitak gimnastičkih društava u Srbiji” „Srpski  vitez“,  Beograd, 1 april 1912, br.4, str.90;
  3. „Pravila Građanskog gimnastičkog društva Dušan Silni”, „Rad Građanskog gimnastičkog društva „Dušan Silni”, Beograd1892,str.28;
  4. Milojko Jeftimijades, „Dr. Vladan Đorđević”, „Oko Sokolovo“, Beograd,  1 novembra 1938, br.9, str. 214;
  5. Pravila Građanskog gimnastičkog društva Dušan Silni”, Rad Građanskog gimnastičkog društva „Dušan Silni, Beograd 1892,str.28;
  6. Dr. Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”,Oko sokolovo”,1938, br.2, str. 21;
  7. L. Car, Povijest Hrvatskoga sokola” u Zagrebu”, Sokol”, Zagreb, 15.ožujka 1905. br. 3, str. 37, 38; „Crtice iz nedavne prošlosti”, „Bratstvo”, Osijek, mart-april 1936, br. 3-4, str. 23;
  8. Dr. Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”,Oko sokolovo”,1938, br.2, str. 21;
  9. L. Car, Povijest Hrvatskoga sokola” u Zagrebu”, Sokol”, Zagreb, 15.ožujka 1905. br. 3, str. 37, 38;
  10. „Crtice iz nedavne prošlosti”,  „Bratstvo”, Osijek, mart-april 1936, br. 3-4, str. 23, 24, 25; Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”, Oko sokolovo,1938,br.2; L. Car, Povijest Hrvatskoga sokola” u Zagrebu”, Sokol”, Zagreb, 15.ožujka 1905. br. 3, str. 37, 38;
  11. L. Car, Povijest Hrvatskoga sokola” u Zagrebu”, Sokol”, Zagreb, 15.ožujka 1905. br. 3, str. 37, 38; „Crtice iz nedavne prošlosti”, „Bratstvo”, Osijek, mart-april 1936, br. 3-4, str. 24,25;
  12. L. Car, Povijest Hrvatskoga sokola” u Zagrebu”, Sokol”, Zagreb, 15.ožujka 1905. br. 3, str. 37, 38;
  13. Radomir Stolica, „Znak oficirskog mačevalačkog kluba viteškog društva “Dušan Silni”,,  „Dinar“,  Beograd april 2004,br.22,  str. 91;
  14. Nada Todorović, „Jugoslovenske i  inostrane  medalje”,Beograd, 1964,str.60;
  15. Dr.Srđan Budisavljević, „Jugoslovenska misao i predratno Sokolstvo.“, „Sokolsli glasnik“, Ljubljana, 1.jula 1929, br.13, str.4;
  16. Dr. Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”,Oko sokolovo”,1938, br.2, str. 21;
  17. J. Hanuš, „ slet srpskog sokolstva u Ravanici”, „Sokol”, Zagreb, 15.kolovoza 1906, br. 8, str. 121, 122, 123;
  18. „Izveštaj o natjecanju na I hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu”, „Sokol”, Zagreb, 15. listopada 1906, br. 10, str. 134;
  19. Stjepan Roca, „Hrvatski sokoli u Beogradu 1906g.”, „Soko na Jadranu“, Split, juni 1930, br. 1-3, str. 12;
  20. Dr. Mihajlo Gradojević, „Reč starešine Sokolske župe Beograd”,Oko sokolovo”,1938, br.2, str. 22;

 

Vezane vijesti:

Sokoli u Imotskom | Jadovno 1941.

Sokolske proslave Vidovdana | Jadovno 1941.

Sokolsko društvo u Borovu | Jadovno 1941.

Sokolsko društvo u Vinkovcima | Jadovno 1941.

Saša Nedeljković: Sokolske jedinice severne Dalmacije …

Sokolska župa Šibenik-Zadar | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top