Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Од баштине до егзодуса

Студија “Српска књижевна Крајина” Славице Гароње Радованац изучава духовну ризницу народа који је већим делом био приморан да напусти завичај

Адам Прибићевић, Григор Витез, Стево Чутурило
Адам Прибићевић, Григор Витез,
Стево Чутурило

ДАЈУЋИ свој допринос изучавању “утуљене баштине” српског народа из Хрватске, усмене и писане, у прошлости и садашњости, Славица Гароња Радованац (1957), фолклориста, књижевна историчарка и критичарка, исписала је вишеструко занимљиву и значајну студију “Српска књижевна Крајина” (издавач “Прометеј”). Са поднасловом “Од баштине до егзодуса” књига обухвата и тумачи духовну ризницу народа чији је огроман део био принуђен да напусти родно тло.

Многи од њих тешко су се сналазили у новим крајевима, али на срећу, како уочава ауторка, савремени српски писци рођени у СР Хрватској, наставили су свој плодни књижевни рад у Србији, а неки су стекли и завидне каријере. Указујући на то да најоригиналнији допринос Срба Крајишника српској књижевности представљају усмена књижевност (фолклорна баштина), као и мемоаристика, Славица Гароња Радованац је прва два одељка посветила управо овим дометима. Међу њима се издвајају мемоари и аутобиографски записи Николе Тесле (“Мој изум”), Милутина Миланковића (“Успомене, доживљаји и сазнања”), Адама Прибићевића (“Од господина до сељака”), као и књиге “Коријен, стабло, паветина” Гојка Николића, “Ефемерис” Дејана Медаковића и “Село моје” Милке Жицине.

Своје место у књизи добио је и Спиридон Јовић (1801-1836), заборављени пионир српске етнографије и књижевни посленик. Овај “граничарски практикант” на немачком је написао и у Бечу 1835. објавио дело “Етнографска слика Славонске војне границе” које је преведено код нас тек шездесетих година 20. века. Знаменита и незаобилазна антологија Веселина Чајкановића “Српске народне приповетке” (1927) садржи строги избор од 212 приповедака, од којих више од трећине потиче са простора бивше Војне Крајине. Зато су посебно заслужни сакупљачи односно записивачи, воденичар са Кордуна, Симеон Ђурић и Јован Воркапић, православни свештеник и професор у Петрињи на Купи.

Као ретко који његов савременик, Стево Чутурило (1846-1939) прешао је импозантан животни и стваралачки пут, у непрестаном напредовању, не само лично већ и на “општу ползу народа”. Бистро личко сељаче непрекидни пут за службом водио га је од учитељевог помоћника преко учесника у херцеговачком устанку, дописника више страних листова, високог службеника на двору књаза Николе Петровића, до краљевог посланика у Народној скупштини Србије.

Дејан Медаковић
Дејан Медаковић

– Да су неки већи народи имали у својој културној историји човека таквог ранга и значаја као што је то за српство био Стево Чутурило, сигурно бисмо већ учили и све знали о њему, јер би нас у иностранству на то подсећале улице са тим именом или нека биста. Овде од свега тога не постоји ништа – каже ауторка.

На тлу (Западне) Славоније поникли су неки велики српски писци 20. века попут Владимира Велмар Јанковића, Вељка Милићевића и Григора Витеза. Велики дечји песник Витез је снажну инспирацију проналазио у усменој традицији свог краја. Његови омиљени стихови за малишане настали су на основу шаљивих народних песама, бројаница и загонетки.

У студији је аргументовано указано и на високе домете српске реалистичке приповетке седморо писаца са простора Војне Крајине. Они су дали вредна остварења у распону од фолклорног реализма (Буда Будисављевић), до објективног и критичког реализма (Милан Будисављевић, Богдан Ластавица, Никола Вукојевић), лирског реализма (Петар Петровић Пеција), натурализма (Вељко Милићевић), све до елемената модернизма (Милан Прибићевић).

– Српска сеоска реалистичка приповетка Крајине, посебно се развија на транспозицији бројних фолклорних мотива и предања, а највећи домет достиже приказом стварног живота личког села 19. века, његове беде и сиромаштва у Аустроугарској монархији. Уметнички и стилски усаглашене, ове приповетке приказују један важан огранак српске реалистичке прозе који би од сада морао бити равноправно укључен у канон српског реализма, који је знатно обогаћује и проширује – каже Славица Гароња Радованац.

ЛИТЕРАТУРА ПОСЛЕ ПРОГОНА

У СТУДИЈИ су анализирана и два савремена романа о страдању Срба у Јасеновцу и НДХ током Другог светског рата: “Путница”, прерано преминуле Бобе Благојевић и “Живот и оно друго” Лепосаве Исаковић Миланин. У одељку “Српско крајишко песништво након егзодуса”, указано је на високе домете збирки Луке Штековића, Милоша Кордића, Ђорђа Нешића, Небојше Деветака, Николе Вујчића, Здравка Крстановића, песникиње Саве Крнете. Ауторка није заборавила ни крајишке ратне романе, као аутентична, упечатљива и уметнички значајна сведочанства о нашој недавној историји. То су “Леп дан за умирање” Моме Капора, “Отписани из ружичасте зоне” Роксанде Његуш, “Дозиви кроз олују” Ковиљке Тишме Јанковић, “Цвјета” Срђана Воларевића, “Сапатници” Милана Воркапића, “Адреса изгубљених душа” Анђелка Анушића и “Вепрово срце” Драга Кекановића.

Аутор: Д. БОГУТОВИЋ

Извор: НОВОСТИ

 

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: