Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Очараност Туђманом

Датум објаве: субота, 7 фебруара, 2015
Објављено у Остало
Величина слова: A- A+

Tudjman-b628d727Етничка лустрациjа jе од Хрватске учинила jедну од национално наjчишћих држава у Европи 

 

Пише: Маринко Чулић

Обично се мисли да jе Туђман зналачки искористио историjски тренутак у Хрватскоj и међународном окружењу коjи jе обиљежио пад комунизма, и то сигурно стоjи. Али стоjи и обратно: и Хрватска и то окружење искористили су Туђмана за остваривање проjеката своjих елита

Приjе пет година, на десету годишњицу смрти Фрање Туђмана, Хрватску су преплавиле оштре критике на његов рачун, а сада, на петнаесту годишњицу, све се промиjенило, одасвуд стижу похвале и изрази уважавања.

Ово jе на ХРТ-у изjавио своjедобни шеф кабинета првог хрватског предсjедника Јуре Радић, и то jе без сумње наjтачниjе што се ових дана о томе чуло. Дакако, Радић jе jако задовољан што jе могао рећи овако нешто. Туђман jе, каже, био сасвим друкчиjи него што га се у jавности доживљавало, топао, сусретљив и толерантан, тако да jе он, Радић, могао с њим чак и полемисати. Не, додуше, у ширем друштву, него само у четири ока и не баш о свим темама, него само о Динаму и Хаjдуку (о питањима етничког инжењеринга деведесетих коjима jе цементиран егзодус српског становништва, за шта ће касниjе бити задужен Радић, очито ниjе дебатирано).

Тако jе бивши шеф предсjедниковог кабинета открио jош jедан аксиом на коjем почива ова необична, али евидентна очараност Туђманом у поводу петнаесте годишњице смрти. Тко год одлучи узвисити покоjника, а то су читаве чете поклоника из његовог ХДЗ-а, али jедва нешто мање и из СДП-а и других странака, мора барем за мали клецаj, мали чучањ, снизити, а врло често и понизити себе.

Томислав Карамарко наjављуjе да ће, када дође на власт, уградити Туђмана и туђманизам у устав, чега нема ни у jедноj данашњоj држави у свиjету ако jе прошла макар и пачjу школу демократског политичког уређења. Уjедно, шеф ХДЗ-а овим спушта себе и своjу странку у ранг политички ретардираног сљедбеништва коjе изува ципеле са славног мртваца, jер jош ниjе научила како се властитим ногама праве стопе.

Ниjе то, жалибоже, jош научио ни Иво Јосиповић, коjи у склопу предсjедничке кампање одjедном открива у Туђману великог антифашисту, чиме jе озбиљно увриjедио истинске антифашисте. Јест да су они, посебно пред краj, знали бити лаки на метку, али нису, вала, никада могли бити стављени у исту реченицу с онима коjи су чистили “туђе” просторе да би их населили “своjом” етниjом, нити су започињали етноцидне ратове да би се проширили на сусjедне државе, или се хвалили како нису оженили “ни Српкињу ни Јевреjку”.

И ту имамо озбиљан проблем.

Ако будућа предсjедница и нешто мање вjероjатни будући премиjер имаjу овако високо мишљење о Туђману, онда то по логици ствари може значити само да имаjу ниско мишљење о земљи коjу воде или ће jе водити.

Додуше, нетко ће рећи да она друго и не заслужуjе, и уз наjбољу вољу не видим како му се може протурjечити. Након Туђманове смрти подигнуто му jе на стотине споменика (према неким подацима око 300), што jе редовно било у режиjи различитих, углавном локалних политичких структура, али било jе ту и сасвим спонтаних изљева онога што се назива “народним гениjем”.

Истинабог, таj се “гениj” у наjвећем броjу случаjева исказао тако што jе оставио за собом тоне и тоне безвриjедне споменичке пластике, коjа у правилу не достиже ни естетску разину бакреног олука.

Насупрот томе, jош се држе, ако у међувремену нису срушени, споменици НОБ-у, коjи своjом естетском супериорношћу и, што jе наjважниjе, модерношћу изгледаjу као краjпуташи jедног успjешног jугославенског друштвеног и државног експеримента.

Не, наравно, толико успjешног да му се не би имало што замjерити са становишта стандарда коjи данас вриjеде, посебно у подручjу политичких и људских слобода. Али чак и са становишта тих стандарда, оно jе била успjешниjа и функционалниjа држава од Хрватске данас.

Штовише, тек на тамноj позадини овога данас виде се вриjедности друштва коjе jе водило уравнотежену социjалну политику, без екстремно богатих и екстремно сиромашних, било еманциповано од гадости погубног клеронационализма, играло самосталну и видљиву вањскополитичку улогу…

Све се то у садашњоj хрватскоj држави свело на наjнижу могућу мjеру или се, jош чешће, срозало у своjу супротност, и то не зато, како тврди Карамарко а дjеломично чак и Јосиповић, што се изневjерило дjело Туђмана и дух туђманизма. Него, сасвим супротно, што су то дjело и таj дух примиjењени и поштовани наjвише што jе могуће, често и до наjситниjих детаља. У том смислу, градитељи споменика првом предсjеднику могу мирно обjесити кипарски алат о клин и отићи на заслужени одмор, jер Хрватска онаква каква jе данас наjбољи jе, наjвjерниjи споменик Туђману коjи се може замислити. Ништа ту не мањка и ничега ниjе превише, то jе напросто то.

Овдjе лежи и обjашњење зашто се у овоj земљи jедва ишта промиjенило након уласка у Европску униjу, а ако и jесте, то jе углавном било нагоре (ново оживљавање антисрпске хистериjе, захлађење односа према региjи итд.). Уобичаjени одговор jе да jе то због тога што више нема наредбодавног надзора и притиска из Брисела (и Вашингтона), што увелико заиста стоjи. Ипак, потпуно обjашњење значаjно jе комплексниjе и тражи да се дубље копа по политичкоj утроби ове земље, а када се то учини, ево до чега се долази.

Да, оваква Хрватска збиља jе, како рекох, остварење Туђмановог проjекта, али она ниjе само то, она jе и остварење проjекта у коjем су, што активно што пасивно, судjеловали, одузми длаку-двиjе, и циjела опозициjа и интелектуална, културна, синдикална, економска… елита ове земље.

Та се елита, истина, jош за Туђмановог живота деликатно измакнула како не би директно судjеловала у наjбруталниjим диjеловима његовог проjекта коjи су изазивали наjвећи зазор у jавности (приватизациjска пљачка) и у међународноj заjедници (претензиjе према Босни и Херцеговини).

Али ти детаљи нису вриjедни озбиљниjег спомена.

Јер тек када jе хрватска елита прешутно прихватила формативни костур Туђмановог проjекта, Хрватска се могла поставити на два ступа на коjима и данас лежи.

С jедне стране, то jе етничка лустрациjа коjа jе од ње учинила jедну од национално наjчишћих држава у Европи, с друге класна лустрациjа коjа jу jе учинила послушном чланицом неолибералне интернационале у коjоj се, изгледа и експериментално, примjењуjе jедан од наjрабиjатниjих облика капитализма.

Ето, зато Туђман сjаjно, све сjаjниjе, пролази са сваком новом годишњицом смрти.

Обично се сматра да jе он зналачки искористио историjски тренутак у Хрватскоj и међународном окружењу коjи jе обиљежио пад комунизма, и то сигурно стоjи.

Али стоjи и обратно.

И Хрватска и то међународно окружење искористили су њега за остваривање проjеката коjе су замислиле њихове елите, без обзира на то колико се правиле да с тиме немаjу везе.

Зато довиђења до сљедеће годишњице смрти, на коjоj ће покоjник сигурно изгледати jош живахниjе, толико живахно да jе то, богами, већ успоредиво и с устаjањем из гроба.

Маринко Чулић

Извор: Новости




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top