Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приjедора у октобру 1942. године, када су у jедноj ноћи, без испаљеног метка, убиjена 342 житеља села, међу коjима 226 дjеце.
Командант Друге сатниjе осме усташке боjне поручник Иво Батинић преживио jе покушаj самоубиства пет дана након што jе његова jединица у ноћи између 22. и 23. октобра 1942. године масакрирала 342 житеља Великог Паланчишта код Приjедора, међу коjима 226. дjеце.
„Ожалошћен догађаjима, коjи су се десили као награда за све жртве и напоре, пуцао jе себи у уста с намjером да се убиjе…Зрно jе промашило и изишло ван краj лиjевог уха, те jе тако, иако тешко рањен, остао жив.
Из његових опроштаjних писама jасно се види да jе на таj чин био натjеран због тешког разочарења у њемачку сурадњу и приjатељство и због повриjеђеног воjничког поноса, а не због кривње, како су то покушали подметнути Ниjемци“, пише 5. новембра „промиџбени извjеститељ“ Болф.
У том извjештаjу наводи се да jе њемачки потпуковник Фон Ведел „на превару“ разоружао Батинићев одред након што jе сазнао за крвопролиће у Великом Паланчишту, а његове воjнике ухапсио, затворио у њемачки ратни затвор и предао њемачком воjном суду.
„Међу свим часницима у Приjедору, без разлике домобранским и усташким, изазавао jе оваj случаj згражавање и пред ратним судом наведену тринаесторицу бранио jе домобрански натпоручник, коjи jе успио да учини да суд, коjи jе тражио смртну пресуду, одгоди расправу.
Његови аргументи су били да за усташке воjнике ниjе надлежан њемачки ратни суд“ – стоjи у Болфовом извjештаjу коjи носи ознаку „Врло таjно!“.
Ведрана Адамовић, аутор изложбе „Година страдања – 1942“, постављене у Музеjу Козаре у Приjедору, каже да jе илузорно вjеровати да jе усташки командант покушао себи одузети живот због тога што му jе било жао мjештана Великог Паланчишта коjима су његови воjници „судили“ без испаљеног метка.
„Риjеч jе о прекаљеном усташком поручнику коjи jе учествовао и у масакру српских цивила коjи jе предводио заповjедник Јосип Мишлов 7. фебруара исте године у Дракулићу код Бањалуке.
У интензивноj преписци усташких официра са своjим командама наведено jе да – jедино жаљење коjе они испољаваjу jесте жаљење над разоружаним и заробљеним извршиоцима злочина над цивилима“, каже Адамовићева.
Према њеним риjечима, ни Ниjемцима ниjе било жао страдалих цивила него су им сметали самовоља усташа и непоштовање хиjерархиjе у командном ланцу, а ниjе им ни одговарало ни то што усташе своjим злочинима мобилишу народ на страну партизана.
Све то jе и довело до истраге коjом су Ниjемци хтjели да доведу усташе „у ред“, а кроз ту истрагу сазнаjемо и детаље и околности покоља у Паланчишту.
„У даљем разговору ми jе (потпуковник Фон Ведел) рекао да ниjе разоружао усташку сатниjу због покоља код Паланчишта, већ jе разоружао због тога што jе сатниjа почела гунђати.
Нису се према њему понашали као према њемачком команданту коjи у том диjелу води акциjу“, пише командант осме усташке „дjелатно боjне „сатник Чепле 7. новембра из Бањалуке своjоj команди у Загреб.
Дан раниjе оваj официр добио jе извjештаj заставника Адамовића из Приjедора у коjем га моли: „Сатниче, молим Вас, настоjте да се дечки што приjе пусте из затвора. Зар jе злочин уништити неприjатеља домовине своjе“.
„Преслушавање jе извршено, очигледно jе да су ти воjници радили по команди. Зашто се држе даље у затвору кад jе циjела расправа одгођена или завршена, а осуда ниjе изречена?
Овдjе их Ниjемци понижаваjу, употребљаваjући их за циjепање дрва. Зар мораjу усташе и то гутати“, пише заставник Адамовић.
Адамовићево ламентирање над „дечкима“, код коjих се види „колико поштења извире из њихових риjечи“, а њему самом „навиру сузе од муке, гледаjући дивне борце сапете од странаца“, прати његова осуда њемачких структура да су истрагу водиле jеднострано, да су преводиоци „погрешно преводили“, да су то „велики србофили и отворени `хрватождери`“.
„Упозорите молим Вас наше предпостављене да истрагу води Њемачки лоjтнант од Фелџандармериjе, коjи jе мени приликом доласка у Приjедор изjавио да више вjеруjе jедном добром Србину, него свима нама“, jадикуjе заставник Адамовић.
Међу 13 затворених починилаца покоља у Великом Паланчишту била су и два њемачка воjника, али не у ноћи масовног покоља, него два дана касниjе када су по усменоj наредби командант њемачке jединице Е.С. (Еинсатз Стаффел) побили заробљенике у Паланчишту.
„…Потребно jе журно ликвидирати заробљенике, будући да jе магла, па би се заробљеници код евентуалног напада могли разбjежати. Тринаест људи jе, без знања поручника Батинића, извршило налог заjедно са припадницима Е.С.
Касниjе jе шест припадника 2. сатниjе помогло припадницима Е.С. да покопаjу лешеве“, доказуjе таjни документ учешће Ниjемаца у покољима у Великом Паланчишту.
У jедном од докумената њемачки официр Фон Ведел тражи од усташких официра да изруче Батинића њемачком воjном суду када се опорави од покушаjа самоубиства, а за заробљене усташе наводи се да су из Приjедора пребачени у затвор у Бањалуку, а одатле у Загреб, и да њихов командант тражи нову jединицу да попуни њихово мjесто.
У документима коjи су изложени у Музеjу Козаре нема информациjа да ли им jе суђење настављено.
(наставиће се)
Везане виjести: