Obaveštajne pripreme za rat na Balkanu su pri kraju

Datum objave: četvrtak, 5 maja, 2016
Veličina slova: A- A+

63_padobranska

LjUBAN KARAN

Može li se balkanski čvor razmrsiti bez mača? Po svemu sudeći ne, jer SAD i NATO trend okreću prema haosu
Realizacija strategijskog plana SAD i NATO za Balkan ušla je u novu fazu u kojoj, pored tajnog, predstoji pojačano javno delovanje u pravcu destabilizacije regiona. Utisak je da većina aktera sadašnjeg medijskog prepucavanja uredno sluša i izvršava instrukcije moćnih mentora, ne plašeći se sve izraženije mogućnosti da ponovo budu sukobljene strane u nekom budućem ratu. Svakodnevno prebrajajući i preuveličavajući svoje žrtve, ignorišući tuđe, nisu izvukli pouke iz bliske i daleke prošlosti kako do novih žrtava ne bi došlo. Utisak je da jedino aktuelni srpski političari nemaju mentora, ali to im u konkretnom razvoju događaja i nije neka prednost sem što mogu da odlučuju sami. Međutim, centri i pojedinci u Srbiji koji jesu pod stranom kontrolom i uticajem odigraće svoju ulogu.

Odavno nismo videli zabrinutija lica srpskih lidera i u Srbiji i u Republici Srpskoj, što znači da su sve shvatili. Ono što je dobro u toj katastrofalno lošoj situaciji po srpske interese i srpski narod jestu dobre analize i procene što isključuje strategijsko iznenađenje. Vidi se da je bliža meta Republika Srpska a preko nje ili direktno i Srbija. Odavno se zna da svaki evro uložen u destabilizaciju RS znači da toliko manje treba za destabilizaciju Srbije.

Iako su sve presude u Hagu imale svoju političku svrhu, presuda Radovanu Karadžiću je do sada najbolje tempirana i eksploatisana i ima sva obeležja široke subverzivne akcije. Ništa nije prepušteno slučaju, od same suštine presude gde je „dokazan“ genocid, koga nije bilo, pa do sitnica koje to nisu, kao što je datum izricanja presude. Formulisana je tako da zatalasa sve tri ključne nacije u regionu tako što će za Srbe biti drakonska i zasnovana na neistini, posebno u delu koji se odnosi na genocid; za Bošnjake lakrdija jer im je 40 godina malo i što je u presudi premalo genocida; dok se Hrvati ljute što i njihove žrtve nisu stradale od genocida i pokušavaju po svaku cenu da ih ubace u tu kategoriju. Za Bošnjake i Hrvate logičan nastavak pravde jeste da Republika Srpska nestane. Ništa više nakon ove presude na Balkanu neće biti isto.

Naravno da je sve to planirana akcija koja ima za cilj destabilizuju i uspostavljanje potpune kontrole nad celim Balkanom. Ona nije osmišljena i kreirana u Hagu, nego u radionicma CIA i centrale NATO. Suština plana na kojoj su zasnovane sve akcije i aktivnosti jeste presuda za genocid. Prethodne presude za genocid bile su samo priprema za presudu Radovanu Karadžiću. Jer, ako su za genocid osuđeni njegovi potčinjeni, logično je da za genocid bude osuđen i Radovan. Strateška poruka presude Karadžiću jeste da je Republika Srpska genocidna tvorevina i da kao takva ne samo da ne treba nego ne sme da postoji.

MOBILIZACIJA BOŠNjAČKIH I HRVATSKIH POLITIČARA
Izjave hrvatskih i bošnjačkih političara su slične kao jaje jajetu. Vidi se da ih je pisala ista ruka još pre donošenja presude. One nisu samo deo opšte propagande nego imaju višetruku svrhu. Prvo, da naelektrišu sopstvenu javnost i pripreme je za buduće poteze koji mogu biti drastični. Drugo, da uznemire i zaplaše Srbe u RS i Srbiji i da ih drže pod stalnom tenzijom ugroženosti. Treće, da stvore prostor za strana mešanja na širem prostoru Balkana. Zapad sebi stvara alibi za otvorena uplitanja u buduće sporove i nesporazume, jer, ako se već jednom dogodio genocid, obavezani su da urade sve kako do njega ponovo ne bi došlo.

Ako se izjave hrvatskih i bošnjačkih političara različitog profila i različitih stranaka i vanstranačkih organizacija prouče, može se bez dileme zaključiti da su fabrikovane u centrima iz kojih se akcija vodi. Prosudite sami:

„Radovanu Karadžiću jest presuđeno. Ali još nije pobijeđen njegov duh, kao i naslijeđe njegove zločinačke i genocidne politike. Tek kada se to postigne, moguća je pomirba među ljudima u BiH i šire“ (Miro Kovač, ministar vanjskih poslova Republike Hrvatske).

„Haški sud je besmislen ako i dalje postoji Republika Srpska koja je nastala na genocidu“ (Zvonimir Čičak, predsednik Hrvatskog helsinškog odbora).

„Jedina mogućnost da se pobijedi političko naslijeđe Karadžića je pristupanje BiH uniji“ (Toni Picula, SDP, zastupnik u Evropskom parlamentu).

„Današnji dan, 24. mart 2016. godine, istorijski je za Bosnu i Hecegovinu jer je potvrđen bitan deo istine o njenoj nedavnoj prošlosti, što mora bitno uticati na njenu budućnost“ (Bakir Izetbegović, SDA, član Prdsedništva BiH).

„Pozivam sve u BiH, naročito političke lidere, da se odgovorno odnose prema ovome što je utvrđeno na sudu u Hagu i da radimo na stvaranju pravedne, uspješne i jedinstvene BiH“ (Nermin Nikšić, predsednik SDP BiH).

Može se navesti još stotinu izjava hrvatskih i bošnjačkih političara koje imaju samo jednu poruku – da Republika Srpska kao genocidna tvorevina ne treba da postoji. I ne samo to, nego se vidi da oni ozbiljno planiraju da na tome koordinirano i složno rade. Padaju u vodu sve priče o individualnoj odgovornosti pred Haškim tribunalom i sada se cela jedna republika sa kompletnim narodom tretira kao genocidna tvorevina jednog čoveka ili nekoliko ljudi udruženih u zločinački poduhvat – bolje rečeno genocidni poduhvat. Ne može se naći niti jedna izjava u Hrvatskoj i BiH koja bi bar ublažila ovako tvrd stav ili bar usput ukazala i na sopstvene zločine.

SRPSKI LIDERI VIŠE NISU NAIVNI
U Republici Srpskoj i u Srbiji pakleni plan uništenja Srpske je potpuno razotkriven i shvaćen. Shvaćeno je da se region ponovo destabilizuje kako bi se, pored ostalih oblika pritisaka, mogla upotrebiti i vojna sila. Sada je potpuno jasno zašto se region naoružava i zašto, po preporukama NATO lobista i „prijatelja“ sa Zapada, oružje treba svima sem Srbiji. Jasno je zašto se Hrvatska intenzivno naoružava modernim naoružanjem i zašto se u sveukupnoj balkanskoj situaciji ponaša kao siledžija.

Ono što je važno i što uliva nadu da će Republika Srpska izdržati sve pritiske i sva iskušenja jeste javno izrečena odluka predsednika vlade u prisustvu predsednika Republike Srpske da Srbija neće ostati po strani. Nije slučajno da se premijer Vučić ovih dana slika i daje izjave ispred borbenih vozila i rečnih ratnih brodova. Poručuje da ćemo pružiti otpor svake vrste, pa i vojni ako bude trebalo. Rečni ratni brodovi simbolišu našu odlučnost da branimo granicu sa Hrvatskom na Dunavu. Hrvatska ovu granicu ne priznaje na potezu Dunava od mađarske granice do Bačke Palanke, gde želi da kontroliše obe obale ove najvažnije evropske reke.

Hrvatska je veoma bitna ako se planira vojno rešenje balkanskog problema. Bošnjačka Federacija nema takvu moć. Sve otvorenije teritorijalne pretenzije prema BiH i prema Srbiji novog hrvatskog rukovodstva to najavljuju. HDZ više nema levog krila, tako da je ta stranka postala u potpunosti desna – proustaška. Nekako se sve uklopilo u idealne uslove za realizaciju trećeg, poslednjeg neostvarenog cilja ustaškog pokreta: pošto su stvorili nezavisnu državu i etnički je očistili – izlazak Hrvatske na granice bivše NDH. Bolju priliku, bar oni tako misle – a to nije daleko od istine – neće nikad imati. Imaju oružje, motivisanu i prekaljenu vojsku i naklonost i podršku najveće vojne sile na svetu. Bošnjaci, iako vojno slabi, spremni su da u realizaciju plana uništenja Repubike Srpske krenu još danas. Njihov adut u borbi protiv srpskog naroda je armija militantnih islamskih terorista koje su udomili u BiH.

Da li su Srbi spremni za ovakav scenario završnih igara na Balkanu? Ne bi se moglo reći. Nekakva spremnost da se odupremo je tek u povoju, ali je trend dobar. Raste raspoloženje da se ovaj plan osujeti. Raste i spoznaja da sama Srpska to neće moći, ali zajedno sa Srbijom itekako hoće. Stvara se pozitivna klima da Srbija, u skladu sa svojim papirnatim obavezama iz Dejtona i bratskim obavezama, neće ostaviti svoj narod u Srpskoj na cedilu kao što se već dešavalo.

O miru i dobrosusedskim odnosima na Balkanu pričaju samo Srbi i njihovi lideri. Ostali ne prihvataju ni pruženu ruku pomirenja. Da li je to slučajno? Naravno da nije. Lažirane i tempirane haške presude ponovo dele Balkan na dobre i loše momke. Podela je završena i nedostaje samo inicijalna kapisla – povod. Istorija ratova nam govori da je najlakše pronaći povod za sukob. Mi možemo učiniti sve da nikome ne damo povoda za drastične poteze, ali to ništa ne znači. Povod se montira, inscenira, izmisli kao jednokratna aktivnost specijalnih snaga ili nekog drugog. Takva akcija može da bude i traljava i providna, ništa zato, mediji je dorade i daju joj sve atribute stvarnog događaja.

NAŠI ADUTI ODVRAĆANjA?
Može li se balkanski čvor razmrsiti bez mača? Po svemu sudeći, ne. Ne zato što to ne bi moglo, nego zato što SAD i NATO nemaju strpljenja za spora rešenja pa namerno trend okreću prema haosu, ali i zbog toga što neke novokomponovane umišljene balkanske vojne sile misle da je njihov mač ekskalibur.

Naša vojna neutralnost je trn u oku Zapadu. Nije u pitanju samo okretanje naših topova prema Rusiji iako je i to važno kao simbolički čin. Više od toga, Zapad plaši nukleus nekog novog jakog nesvrstanog pokreta kakav je nekada predvodila Jugoslavija, a sada bi to mogla biti Srbija. Taj pokret je Zapadu stvarao isto toliko problema koliko i Varšavski ugovor, samo na drugi način. Megaposlovi su se dobijali po principu nesvrstane solidarnosti širom Afrike i Azije. Takva opasnost po zapadne korporacije sada ne postoji, ali se ne sme dozvoliti ni pomisao vraćanja na staro. Srpska vojna neutralnost samo donekle asocira na to, ali je i to dovoljno da je ne ostave na miru.

Srbija je razoružana i razvojničena. Iznuđena odluka o naoružavanju je donesena, ali se sporo realizuje tako da bi se moglo zakasniti. Naše oružje kao takvo neće biti jak faktor odvraćanja od agresije, ali to nikako ne znači da nemamo jake argumente da nateramo eventualne agresore da odustanu pre nego što krenu. Naš najači argument koji svi oni budno prate jeste što je rešenost da se branimo zaista čvrsta, da nema predaje bez borbe i da se nismo uplašili. Zato treba jačati motiv našeg naroda za odbranu i spremnost na žrtve. Treba raditi na obuci stanovništva za sve vrste otpora. Toga se eventualni agresori plaše bar koliko i našeg oružja.

Mi često i ne znamo šta sve imamo, čega bi potencijalni agresor trebao da se plaši. Ako se kaže da imamo „srce u junaka“, mnogi će pomisliti da je to odlazak u legende i mitove, svojstvene onom ko je slabiji, kao poslednji i nepostojeći argument odvraćanja. Međutim, nije tako. Mi stvarno imamo anonimne junake spremne na odsudnu žrvu, ne besmislenu i očajnu, nego duboko rezonsku i plansku. Malo ko će mi verovati ako ne navedem primer.

PRIČA O 63. PADOBRANSKOJ
Jedan komentator mog prošlog teksta u svom komentaru priložio je snimak razgovora (velikl mu hvala na tome) koji je vodio Milan Vidojević, naš poznati pisac i publicista, sa Vladimirom Ćosićem, penzionisanim oficirom legendarne 63. padobranske brigade iz Niša. Ćosić precizno iznosi sve detalje dobro osmišljene i planirane diverzantske akcije pod nazivom „Napad na Avijano“, koju su planirali tokom NATO bombardovanja. Akciju je trebalo da izvede 20 izabranih specijalaca – padobranaca kombinovanih iz aktivnog i rezervnog sastava. Osmislili su precizno sve, od prebacivanja preko Jadranskog mora švercerskim brodovima, prebacivanja šleperom od Bara do Vićence, pa do diverzantskog dejstva po avionima i infrastrukturi aerodroma sa kojeg su poletali NATO avioni da bombarduju Srbiju. Planirali su gubitke od 50 odsto ljudsva tokom akcije, a preostali bi se predali italijanskim vlastima. Akcija bi imala i vojni i medijski efekat.

Ova akcija nije izvedena samo zato što je u međuvremenu sklopljen mir. NATO stratezi su itekako zadrhtali kada su za nju saznali i bila je predmet njihovog detaljnog izučavanja. Možda će neko pomisliti da je bilo nemoguće da se ova akcija izvede. Ja ne mislim tako i potpuno sam siguran da bi ovi čelični ljudi to uradili baš po planu. Od njih bih očekivao samo da naprave više od plana, manje nikako.

U nekadašnjem Ratnom vazduhoplovstvu padobrance iz 63. padobranske brigade smo posebno cenili. Gde god su se pojavili, ulivali su sigurnost. Nema zadatka koji im je postavljen a da ga nisu izvršili. Za njih nemoguće ne postoji. Korišteni su nenamenski u teškim trenucima za JNA – za obezbeđenje aerodroma, nekih važnih objekata i svega drugog što je bilo najvažnije. Svaki oficir zna da su te elitne jedinice suviše skupe i dragocene da bi se koristile za poslove koje može odraditi običan pešadinac. Pa ipak, oni su bili najsigurniji i najpouzdaniji da ono što čuvaju neprijatelj neće zauzeti. Mnogo smo ih poštovali, pa i voleli. Znali smo i da se šalimo sa njima: „Čuvaj se ljudi koji iskaču iz ispravnog aviona“. Ali mi u službama bezbednosti nismo bez njih mogli zamisliti niti jedan složen i opasan zadatak koji traži vrhunsku obučenost i uvežbanost.

Eto, takve ljude imamo a da i ne znamo da oni postoje. Ljude koji hladne glave i potpuno svesni idu na zadatke sa procenom od 50 odsto gubitaka a 50 odsto zarobljenih. Nemojte da ih neko pomeša sa teroristima i samoubicama. Oni to nisu. Njihovi ciljevi su bili isključivo vojni, bez civilnih žrtava, a sama diverzantska akcija nije bila samoubilačka, nego samo opasna. I oni su naš adut u funkciji odvraćanja jer pametan agresor mora unapred znati da neće biti miran ni u svom dvorištu.

Izvor: Novi Standard

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top