Обавештајне припреме за рат на Балкану су при крају

ЉУБАН КАРАН

Може ли се балкански чвор размрсити без мача? По свему судећи не, јер САД и НАТО тренд окрећу према хаосу
Реализација стратегијског плана САД и НАТО за Балкан ушла је у нову фазу у којој, поред тајног, предстоји појачано јавно деловање у правцу дестабилизације региона. Утисак је да већина актера садашњег медијског препуцавања уредно слуша и извршава инструкције моћних ментора, не плашећи се све израженије могућности да поново буду сукобљене стране у неком будућем рату. Свакодневно пребрајајући и преувеличавајући своје жртве, игноришући туђе, нису извукли поуке из блиске и далеке прошлости како до нових жртава не би дошло. Утисак је да једино актуелни српски политичари немају ментора, али то им у конкретном развоју догађаја и није нека предност сем што могу да одлучују сами. Међутим, центри и појединци у Србији који јесу под страном контролом и утицајем одиграће своју улогу.

Одавно нисмо видели забринутија лица српских лидера и у Србији и у Републици Српској, што значи да су све схватили. Оно што је добро у тој катастрофално лошој ситуацији по српске интересе и српски народ јесту добре анализе и процене што искључује стратегијско изненађење. Види се да је ближа мета Република Српска а преко ње или директно и Србија. Одавно се зна да сваки евро уложен у дестабилизацију РС значи да толико мање треба за дестабилизацију Србије.

Иако су све пресуде у Хагу имале своју политичку сврху, пресуда Радовану Караџићу је до сада најбоље темпирана и експлоатисана и има сва обележја широке субверзивне акције. Ништа није препуштено случају, од саме суштине пресуде где је „доказан“ геноцид, кога није било, па до ситница које то нису, као што је датум изрицања пресуде. Формулисана је тако да заталаса све три кључне нације у региону тако што ће за Србе бити драконска и заснована на неистини, посебно у делу који се односи на геноцид; за Бошњаке лакрдија јер им је 40 година мало и што је у пресуди премало геноцида; док се Хрвати љуте што и њихове жртве нису страдале од геноцида и покушавају по сваку цену да их убаце у ту категорију. За Бошњаке и Хрвате логичан наставак правде јесте да Република Српска нестане. Ништа више након ове пресуде на Балкану неће бити исто.

Наравно да је све то планирана акција која има за циљ дестабилизују и успостављање потпуне контроле над целим Балканом. Она није осмишљена и креирана у Хагу, него у радионицма CIA и централе НАТО. Суштина плана на којој су засноване све акције и активности јесте пресуда за геноцид. Претходне пресуде за геноцид биле су само припрема за пресуду Радовану Караџићу. Јер, ако су за геноцид осуђени његови потчињени, логично је да за геноцид буде осуђен и Радован. Стратешка порука пресуде Караџићу јесте да је Република Српска геноцидна творевина и да као таква не само да не треба него не сме да постоји.

МОБИЛИЗАЦИЈА БОШЊАЧКИХ И ХРВАТСКИХ ПОЛИТИЧАРА
Изјаве хрватских и бошњачких политичара су сличне као јаје јајету. Види се да их је писала иста рука још пре доношења пресуде. Оне нису само део опште пропаганде него имају вишетруку сврху. Прво, да наелектришу сопствену јавност и припреме је за будуће потезе који могу бити драстични. Друго, да узнемире и заплаше Србе у РС и Србији и да их држе под сталном тензијом угрожености. Треће, да створе простор за страна мешања на ширем простору Балкана. Запад себи ствара алиби за отворена уплитања у будуће спорове и неспоразуме, јер, ако се већ једном догодио геноцид, обавезани су да ураде све како до њега поново не би дошло.

Ако се изјаве хрватских и бошњачких политичара различитог профила и различитих странака и ванстраначких организација проуче, може се без дилеме закључити да су фабриковане у центрима из којих се акција води. Просудите сами:

„Радовану Караџићу јест пресуђено. Али још није побијеђен његов дух, као и наслијеђе његове злочиначке и геноцидне политике. Тек када се то постигне, могућа је помирба међу људима у БиХ и шире“ (Миро Ковач, министар вањских послова Републике Хрватске).

„Хашки суд је бесмислен ако и даље постоји Република Српска која је настала на геноциду“ (Звонимир Чичак, председник Хрватског хелсиншког одбора).

„Једина могућност да се побиједи политичко наслијеђе Караџића је приступање БиХ унији“ (Тони Пицула, СДП, заступник у Европском парламенту).

„Данашњи дан, 24. март 2016. године, историјски је за Босну и Хецеговину јер је потврђен битан део истине о њеној недавној прошлости, што мора битно утицати на њену будућност“ (Бакир Изетбеговић, СДА, члан Прдседништва БиХ).

„Позивам све у БиХ, нарочито политичке лидере, да се одговорно односе према овоме што је утврђено на суду у Хагу и да радимо на стварању праведне, успјешне и јединствене БиХ“ (Нермин Никшић, председник СДП БиХ).

Може се навести још стотину изјава хрватских и бошњачких политичара које имају само једну поруку – да Република Српска као геноцидна творевина не треба да постоји. И не само то, него се види да они озбиљно планирају да на томе координирано и сложно раде. Падају у воду све приче о индивидуалној одговорности пред Хашким трибуналом и сада се цела једна република са комплетним народом третира као геноцидна творевина једног човека или неколико људи удружених у злочиначки подухват – боље речено геноцидни подухват. Не може се наћи нити једна изјава у Хрватској и БиХ која би бар ублажила овако тврд став или бар успут указала и на сопствене злочине.

СРПСКИ ЛИДЕРИ ВИШЕ НИСУ НАИВНИ
У Републици Српској и у Србији паклени план уништења Српске је потпуно разоткривен и схваћен. Схваћено је да се регион поново дестабилизује како би се, поред осталих облика притисака, могла употребити и војна сила. Сада је потпуно јасно зашто се регион наоружава и зашто, по препорукама НАТО лобиста и „пријатеља“ са Запада, оружје треба свима сем Србији. Јасно је зашто се Хрватска интензивно наоружава модерним наоружањем и зашто се у свеукупној балканској ситуацији понаша као силеџија.

Оно што је важно и што улива наду да ће Република Српска издржати све притиске и сва искушења јесте јавно изречена одлука председника владе у присуству председника Републике Српске да Србија неће остати по страни. Није случајно да се премијер Вучић ових дана слика и даје изјаве испред борбених возила и речних ратних бродова. Поручује да ћемо пружити отпор сваке врсте, па и војни ако буде требало. Речни ратни бродови симболишу нашу одлучност да бранимо границу са Хрватском на Дунаву. Хрватска ову границу не признаје на потезу Дунава од мађарске границе до Бачке Паланке, где жели да контролише обе обале ове најважније европске реке.

Хрватска је веома битна ако се планира војно решење балканског проблема. Бошњачка Федерација нема такву моћ. Све отвореније територијалне претензије према БиХ и према Србији новог хрватског руководства то најављују. ХДЗ више нема левог крила, тако да је та странка постала у потпуности десна – проусташка. Некако се све уклопило у идеалне услове за реализацију трећег, последњег неоствареног циља усташког покрета: пошто су створили независну државу и етнички је очистили – излазак Хрватске на границе бивше НДХ. Бољу прилику, бар они тако мисле – а то није далеко од истине – неће никад имати. Имају оружје, мотивисану и прекаљену војску и наклоност и подршку највеће војне силе на свету. Бошњаци, иако војно слаби, спремни су да у реализацију плана уништења Репубике Српске крену још данас. Њихов адут у борби против српског народа је армија милитантних исламских терориста које су удомили у БиХ.

Да ли су Срби спремни за овакав сценарио завршних игара на Балкану? Не би се могло рећи. Некаква спремност да се одупремо је тек у повоју, али је тренд добар. Расте расположење да се овај план осујети. Расте и спознаја да сама Српска то неће моћи, али заједно са Србијом итекако хоће. Ствара се позитивна клима да Србија, у складу са својим папирнатим обавезама из Дејтона и братским обавезама, неће оставити свој народ у Српској на цедилу као што се већ дешавало.

О миру и добросуседским односима на Балкану причају само Срби и њихови лидери. Остали не прихватају ни пружену руку помирења. Да ли је то случајно? Наравно да није. Лажиране и темпиране хашке пресуде поново деле Балкан на добре и лоше момке. Подела је завршена и недостаје само иницијална каписла – повод. Историја ратова нам говори да је најлакше пронаћи повод за сукоб. Ми можемо учинити све да никоме не дамо повода за драстичне потезе, али то ништа не значи. Повод се монтира, инсценира, измисли као једнократна активност специјалних снага или неког другог. Таква акција може да буде и траљава и провидна, ништа зато, медији је дораде и дају јој све атрибуте стварног догађаја.

НАШИ АДУТИ ОДВРАЋАЊА?
Може ли се балкански чвор размрсити без мача? По свему судећи, не. Не зато што то не би могло, него зато што САД и НАТО немају стрпљења за спора решења па намерно тренд окрећу према хаосу, али и због тога што неке новокомпоноване умишљене балканске војне силе мисле да је њихов мач екскалибур.

Наша војна неутралност је трн у оку Западу. Није у питању само окретање наших топова према Русији иако је и то важно као симболички чин. Више од тога, Запад плаши нуклеус неког новог јаког несврстаног покрета какав је некада предводила Југославија, а сада би то могла бити Србија. Тај покрет је Западу стварао исто толико проблема колико и Варшавски уговор, само на други начин. Мегапослови су се добијали по принципу несврстане солидарности широм Африке и Азије. Таква опасност по западне корпорације сада не постоји, али се не сме дозволити ни помисао враћања на старо. Српска војна неутралност само донекле асоцира на то, али је и то довољно да је не оставе на миру.

Србија је разоружана и развојничена. Изнуђена одлука о наоружавању је донесена, али се споро реализује тако да би се могло закаснити. Наше оружје као такво неће бити јак фактор одвраћања од агресије, али то никако не значи да немамо јаке аргументе да натерамо евентуалне агресоре да одустану пре него што крену. Наш најачи аргумент који сви они будно прате јесте што је решеност да се бранимо заиста чврста, да нема предаје без борбе и да се нисмо уплашили. Зато треба јачати мотив нашег народа за одбрану и спремност на жртве. Треба радити на обуци становништва за све врсте отпора. Тога се евентуални агресори плаше бар колико и нашег оружја.

Ми често и не знамо шта све имамо, чега би потенцијални агресор требао да се плаши. Ако се каже да имамо „срце у јунака“, многи ће помислити да је то одлазак у легенде и митове, својствене оном ко је слабији, као последњи и непостојећи аргумент одвраћања. Међутим, није тако. Ми стварно имамо анонимне јунаке спремне на одсудну жрву, не бесмислену и очајну, него дубоко резонску и планску. Мало ко ће ми веровати ако не наведем пример.

ПРИЧА О 63. ПАДОБРАНСКОЈ
Један коментатор мог прошлог текста у свом коментару приложио је снимак разговора (великл му хвала на томе) који је водио Милан Видојевић, наш познати писац и публициста, са Владимиром Ћосићем, пензионисаним официром легендарне 63. падобранске бригаде из Ниша. Ћосић прецизно износи све детаље добро осмишљене и планиране диверзантске акције под називом „Напад на Авијано“, коју су планирали током НАТО бомбардовања. Акцију је требало да изведе 20 изабраних специјалаца – падобранаца комбинованих из активног и резервног састава. Осмислили су прецизно све, од пребацивања преко Јадранског мора шверцерским бродовима, пребацивања шлепером од Бара до Вићенце, па до диверзантског дејства по авионима и инфраструктури аеродрома са којег су полетали НАТО авиони да бомбардују Србију. Планирали су губитке од 50 одсто људсва током акције, а преостали би се предали италијанским властима. Акција би имала и војни и медијски ефекат.

Ова акција није изведена само зато што је у међувремену склопљен мир. НАТО стратези су итекако задрхтали када су за њу сазнали и била је предмет њиховог детаљног изучавања. Можда ће неко помислити да је било немогуће да се ова акција изведе. Ја не мислим тако и потпуно сам сигуран да би ови челични људи то урадили баш по плану. Од њих бих очекивао само да направе више од плана, мање никако.

У некадашњем Ратном ваздухопловству падобранце из 63. падобранске бригаде смо посебно ценили. Где год су се појавили, уливали су сигурност. Нема задатка који им је постављен а да га нису извршили. За њих немогуће не постоји. Кориштени су ненаменски у тешким тренуцима за ЈНА – за обезбеђење аеродрома, неких важних објеката и свега другог што је било најважније. Сваки официр зна да су те елитне јединице сувише скупе и драгоцене да би се користиле за послове које може одрадити обичан пешадинац. Па ипак, они су били најсигурнији и најпоузданији да оно што чувају непријатељ неће заузети. Много смо их поштовали, па и волели. Знали смо и да се шалимо са њима: „Чувај се људи који искачу из исправног авиона“. Али ми у службама безбедности нисмо без њих могли замислити нити један сложен и опасан задатак који тражи врхунску обученост и увежбаност.

Ето, такве људе имамо а да и не знамо да они постоје. Људе који хладне главе и потпуно свесни иду на задатке са проценом од 50 одсто губитака а 50 одсто заробљених. Немојте да их неко помеша са терористима и самоубицама. Они то нису. Њихови циљеви су били искључиво војни, без цивилних жртава, а сама диверзантска акција није била самоубилачка, него само опасна. И они су наш адут у функцији одвраћања јер паметан агресор мора унапред знати да неће бити миран ни у свом дворишту.

Извор: Нови Стандард