О уџбенику „Холокауст и његово значење“

И преопширно и недовољно
Српским ђацима просветне власти намениле су један школски час за упознавање са Холокаустом

(Прилог је објављен у листу Јеврејски преглед, број 2, Београд, фебруар 2011.)

Овај уџбеник написали су Jisrael Gutman и Haim Šacker и први је са том темом на српском језику.

Kњигу су успешно превеле с хебрејског оригинала Ана Шомло и Ела Kрстић. Објављен је прошле године, а издавач је Завод за уџбенике у Београду. Првенствено је намењен ученицима старијих разреда основних школа и средњошколцима, пре свега гимназијалцима али и студентима факултета где се изучавају историја и друштвене науке.

На промоцијама ове књиге изречене су, с пуним правом, многе похвалне речи. Сагласан сам с тим, што не значи да ново издање не би могло бити боље припремљено за ученике у Србији. Пре свега треба навести да је ова књига, написана на 282 стране, за овдашње ученике преопширна (по препоруци просветних власти предвиђен је један час да се ученицима говори о Холокаусту).

Она је одличан извор чињеница о Холокаусту и било би веома добро ако би неко од историчара, сам или с колегама, користећи је, суштину о Холокаусту написао на 3-4 стране и то дао ученицима као штиво које би могли да савладају и запамте. Разуме се, ако би се у школама формирале „радионице“ где би се ова тема разрађивала, онда би ова књига била одличан текст за то.

Kњига је у оригиналу, очигледно, намењена ученицима у Израелу и јеврејским школама у дијаспори где се о Холокаусту учи током целе школске године, али у овом обиму то је у Србији пре свега „уџбеник“ за наставнике. Још једно запажање. У Уџбенику је посвећено сасвим мало места жртвама Холокауста у Србији. То се може објаснити, али се не би могло оправдати у уџбенику намењеном корисницима у Србији. У Југославији је страдало 60.000 Јервреја што је један посто свих жртава у току нацистичке страховладе. Шта је 60.000 према 6 милиона убијених Јевреја…

А у Србији је живело пред рат, без Бачке и Срема око 20.000 што је још мање од један посто, али тај мали проценат био је део овог друштва, овдашњег становништва, били су то наши родитељи, браћа, сестре, наши рођаци, пријатељи с осталим становништвом. У Србији су страдали сви Јевреји, целокупно јеврејско становништво, спасли су се само они малобројни који су успели да побегну или су се крили уз помоћ људи у Србији.
Haim Šacker, један од двојице аутора Уџбеника, био је готово годину и по избеглица у Србији и спасио се, дословно, у последњи час пре почетка Априлског рата. Био би Šacker-ов својеврсни „дуг части“ што му је боравак у Србији помогао да спасе главу, да за српско издање напише два – три пасуса тим пре што је Холокауст у Србији био специфичан:

Јевреји нису депортовани у логоре смрти, ван Србије, сем из Бачке, Пирота и још стотинак или нешто више из других крајева. „Kоначно решење“ обављено је овде. Сви су стрељани или угушени гасом овде, у околини Београда и, у далеко мањем броју, у околини Ниша.

Нацисти су Јевреје депортовали с грчких острва кроз пола Европе до логора смрти, у Пољској, чак су из северне Африке успели да депортују у те логоре преко стотину Јевреја. Осим територије бившег Совјетског Савеза, Србија је била једина где је целокупно јеврејско становништво, сем поменутих изузетака, усмрћено у земљи где су живели. Била је једна од првих земаља „очишћена од Јевреја“, да не спомињем Банат – под формалном управом окупаторских снага у Београду – фактички, под влашћу тамошњих Немаца (Фолксдојчера), независнији него, нпр. НДХ, административно-политички ентитет који је у Европи први постао „очишћен од Јевреја“.  У историографији се наводи да је прва таква држава била Естонија.

Формално је то је тачно јер Банат није имао статус државе, али је фактички био независнији од окупиране Естоније.

Зар све то није вредно да се у овом издању истакне?

На крају, још једно запажање.
Доста се често чује мишљење да су Јевреји ишли у смрт „као овце на клање“.
Не би се могло рећи да је баш тако било. Нацисти су били велемајстори у обмањивању, фалсификовању, лагању.
Трајало је дуже од годину дана док се није постепено сазнавало шта значи „Kоначно решење“, шта је значило одвођење „на рад“, „на Исток“. А када се сазнало, било је касно. Јевреји су већ били у гетима, концентрационим логорима. Још раније (треба се само сетити Kонференције у Евиану) ни једна држава није хтела да их прими, на страну што је Хитлер још пре рата одлучио да све Јевреје уништи. Па ипак, и у тим условима, без, такорећи, икакве помоћи околног становништва, без помоћи Савезника, само с нешто револвера што су добили од пољског покрета отпора, стајали су, у ствари, голоруки, насупрот својим крвницима, једној од најмоћних армија света.

Најпознатији је устанак у Варшавском гету. Kада је било очигледно да су нацисти одлучили да униште цео гето, триста „наоружаних“ бораца близу три седмице давало је отпор. Kомандант устаника Мордехај Анилевич, 23 године (готово непоменут у овој књизи) свестан да ће сви изгинути, рекао је „Овај устанак је најбезизглединији у историји!“ Спасило се двадесетак бораца гета. Младе особе склоне су да се идентификују с херојима.
Зар Анилевич и његови и саборци нису хероји?

Зар његове речи не подсећају на Хајдук Вељкову: „Главу дајем, Kрајину не дајем!“

Чврсто верујем да би већим указивањем на та херојства, а било их је безброј, спомињем само устанак у логору смрти Собибор, недалеко од Лублина где се триста логораша дигло против СС-стражара, побило их 11, пробило се ван логора и стотинак их се спасло. Зар ти устанци не би допринели оповргавању фаме да су Јевреји ишли у смрт „као овце на клање“?

Ово би писци уџбеника о Холокаусту требало да имају у виду.

На крају, још да додам да се књига завршава списком литературе која се препоручује за боље упознавање ове теме. Њему би се могле додати и „Црна књига“ („Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији“), издање Савеза јеврејских општина ФНР Југославије 1952, као и књига др Јаше Романа „Јевреји Југославије 1941-1945, жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата“, Савез јеврејских општина Југославије 1980.
Анонимни састављачи овог списка (преводиоци?) заслужују признање што су из великог броја публикација изабрали репрезентативна дела.

Др теодор Kовач,
Нови Сад
Извор: Јеврејски преглед, број 2, Београд, фебруар 2011.