Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

О ПАКЛУ СТРАДАЊА: Кроз српска села сребреничког краја

Датум објаве: четвртак, 12 фебруара, 2015
Објављено у Подриње
Величина слова: A- A+

Пише: Новка Илић

Споменик страдалим Србима у Кравици

Споменик страдалим Србима у Кравици

О паклу страдања, патње и неправде

Прошло jе више од 22 године од времена када су у периоду од 1992. до 1995. године jединице Армиjе Босне и Херцеговине из сребреничке енклаве свакодневно систематски нападале српска села у региону Сребренице, Братунца и Скелана, уништавале и убиjале све пред собом. Од тада до данас слика тих уништених, напуштених села ни демографски ни физички ниjе се нимало променила. Иако се сваке године у насељу Скелани, првом насељу сребреничке општине када се из Баjне Баште дринским мостом пређе у Босну, одржава скуп о страдању Срба у овом делу Босне, иако постоjе докази о страшним злочинима над српским цивилима, много муслиманских злочина у том краjу ни до данас ниjе расветљено до краjа, jер су остали у сенци догађаjа у jулу 1995. године у Сребреници. Због тога се полако заборавља трагедиjа српске Сребренице, српских села коjа су после 1992. и 1993. године буквално остала потпуно пуста и разорена. Више у тим селима готово да нема никога ко би испричао њихову причу. Једино сећање jесте када се у понеком од тих села обично у септембру или октобру, месецима током коjих jе било наjвише страдања, држи парастос убиjенима. Данас када се крене по тим селима у коjима се сретне тек по коjи мештанин, jесте зачуђуjућа чињеница о инертности тих сведока, о непостоjању жеље да говоре о своjим страдањима. Они кажу, не желе да се сећаjу патњи кроз коjе су прошли, али напомињу и податак да се после 1995. године водио свеопшти медиjски рат против српског становништва, те тако нису имали прилику да говоре. Чињеница jе да ни медиjи у Србиjи, а ни српски медиjи у БИХ нису имали интереса да више и суштинскиjе „говоре“ о српском страдању, па jе тако до данас све остало на причама о поjединачним породичним трагедиjама. Група новинара jесенас jе кренула да обилази српска села сребреничког краjа. Први утисак jе: напуштеност и отуђеност од живота. Време jе овде стало, казаљке живота нису се jош покренуле. Празна, усамљена села дочекуjу и испраћаjу године, и као таква много говоре о претрпљеноj људскоj патњи и прогону недужног народа. У тим селима готово да нема деце, школске зграде су уништене, нико их ниjе поправио. Нема нико ни да уђе у њих. Тек понека црква jе обновљена, али jе закључана, нема парохиjана чак ни у дане празника. На научном скупу „Страдање Срба сребреничког краjа“ jуна 2014. године, о нестаjању српских села у овом краjу говорио jе публициста Љубиша Симић, а његово излагање под насловом „Путопис кроз српска села сребреничког краjа некад и сад“ публикована су у Зборнику радова са поменутог скупа.
Село Подравање и одсечене српске главе

На тридесетак километара од центра Сребренице налази се српско село Подравање. Нема видљивих знакова живота. Јаке муслиманске снаге 24. септембра 1992. године опколиле су ово разуђено планинско село и све његове засеоке. Кажу, тада су опкољени Срби молили да их гађа српска артиљериjа како не би пали живи у руке разулареноj муслиманскоj воjсци. Мештанин Ивко Шарац прича како jе jедна група сељана успела да побегне до околне шуме, да би уjутру око 4 сата кренули према селу Гуњаци. Ивко каже како му jе тада погинуо рођак Митар, а други рођак Драгутин са jош троjицом мештана преживео jе сакривен три дана у jедноj шикари . А Драгутин овако прича: „Опколили су нам село са свих страна, пресекли пут према Милићима, запуцало jе и почела jе страховита галама. Гледали смо како пљачкаjу и пале нашу имовину и гоне стоку. Тога дана погинули су ми брат Милан и братанац Душан, а други брат Веселин jе заробљен. После страшних тортура у сребреничком логору размењен jе, али jе од последица умро убрзо по завршетку рата. Причао ми jе Веселин да га jе лично тукао Насер Орић, познавали су се, са његовим сином jе ишао у школу. Наjстрашниjе jе било да слушамо како нас комшиjе муслимани из суседних села зову да изађемо из кућа да би нас клали“, сећа се Драгутин Шарац. У Подравању данас живи и Милоjка Бибић, коjа са тугом обjашњава да jе од некада велике фамилиjе Бибић остала само она. Њена два брата, отац и маjка су побиjени. Једног брата jе пронашла са одсеченим удовима, другог са одсеченом главом. Каже Милоjка, не треба заборавити на коjи начин су убиjали Србе: „Одсечене српске главе набиjали су на стубове ограде. Поjедине особе коjима jе глава била одсечена имале су преко 80 година.“ Драгиња Томић, каже, тог злокобног септембра остала jе без мужа кога су спалили. Нађено jе само неколико костиjу коjе су сахранили. А професор Милош Митровић коjи живи у Братунцу, родом jе из Подравања, наводи да му jе септембарски муслимански покољ однео маjку Ружу коjа jе тада имала 65 година, а стриц Михаило касниjе jе пронађен без главе. И други Милошев стриц jе убиjен: „Тада су заклали мога стрица Драга Митровића коjи jе доживео усташко клање у Другом светском рату и живео без моћи говора са траумама, све до овог рата деведесетих, када су га ухватили и заклали потомци оних коjи су калили 1941. године. То jе jединствен случаj да jедан човек доживи два клања у два рата са 67 година живота, а они коjи су преживели сведочили су да му jе кољач рекао: „Преживео си 1941. а сада сигурно нећеш“, прича професор Митровић, и додаjе да ни после 22 године нису пронађени посмртни остаци Миломира Петровића и Милоша Маринковића, као ни већина одсечених глава. Зна се да jе свих 120 кућа у селу Подравању тада спаљено, а претходно jе све опљачкано. Преко 80 запаљених кућа ниjе обновљено, и село jош нема воду, а неколико старачких домаћинстава коjа су била принуђена да се врате на своjа имања, jош увек живе у шупама и подрумима порушених кућа, jер нису добили донациjе за обнову. Иначе, на подручjу општине Сребреница средствима међународе заjеднице обновљено jе више стотина бошњачких кућа. Пре две године у центру села Подравање код новоизграђене цркве Огњене Мариjе откривена jе спомен плоча са именима настрадалих мештана. Међу њима jе и име Гоjка Томића, Марковог оца: „Коме jе сметао моj полуслепи отац, зашто jе он био крив?“ Зна се да за ове стравичне злочине у село Подравање нико jош ниjе одговарао. Убиjено jе преко 100 Срба, међу њима jе било седам жена.

Село Брежани, убиjани и живи и мртви

Нешто ближе Сребреници jе село Брежани, коjе jе муслимански напад преживело 30. jуна 1992. године. У центру села налази се мало православно гробље. Када су заузели село муслимани су, након протеривања Срба, своj бес искаљивали на надгробним споменицима. Рушили су их и копали очи са слика на гробним плочама. Неколико гробова jе откопано. Кости српске деце разасуте су по целом селу, и чекало се скоро 9 месеци да се сахране. Тела убиjених стариjих мештана остављали су дивљим животињама. Данас ово село има 50 мештана, а пред рат имало jе 200 становника. Међу убиjенима било jе жена и деце. наjмлађа убиjена особа имала jе 14, а наjстариjа 88 година.

Залазjе, Обади, Андрићи, села без људи

 Пут даље иде ка селу Букова Глава. Нема асфалта, пречицом може кроз шуму. Леп jесењи краjолик. И питање коме jе сметало ово село, скраjнуто од цивилизациjе. На видику су само рушевине. У неким буџацима живи неколико стараца. Младих снага и повратника нема. У непосредноj близини су села Мала Туриjа и Прибићевац. Оба су доживела исту судбину. Потпуно су уништена. У њима нема живота. Време стало. Као да jе jуче завршен рат. И у селу Залазjе слично. А када се у сребреничком краjу помене име овог села, сви знаjу да су у овом селу током Другог светског рата фашисти побили 90 мештана углавном жена и деце, о чему сведочи спомен костурница. Пола века касниjе догађа се исти сценарио, а сада од муслимана страдаjу опет Срби и српске куће. Близу Залазjа jе село Обади, а затим место Андрићи. Нема људи. Кроз рушевине пробило дивље растиње. Путељци зарасли у коров, не препознаjу се. Гране старих стабала jабука савиле се од рода. Нема ко да их бере и jеде.

Крнићи, Карно, Међе, све трагове живота покрио jе коров

 На другом краjу сребреничке општине jе село Крнићи. До њега се долази асфалтом кроз обновљено бошњачко село Токољаци. Село Крнићи било jе раниjе познато по великом броjу мештана коjи су одлазили на школовање по свету. До 1959. године село jе имало статус општине. Данас у центру села налазе се рушевине дома културе коjи су муслимани спалили. Тада су живог спалили и учитеља Васа Парачу, рођеног 1912. године, коjи jе био учитељи Србима и муслиманима. Напад jе извршен 5. jула 1992. године и у Крнићима ниjе остала цела ни jедна српска кућа. Овде данас нико не живи, а мали броj мештана коjи jе успео да побегне пре муслиманског погрома, данас живи у Србиjи, Мађарскоj, Русиjи, широм Европе. Недалеко jе и село Карно, у чиjем центру се налази манастир посвећен Покрову пресвете Богородице. Иво Андрић jе описивао ово сребреничко село. Потпуно jе празно. Суседно село jе Међе. И оно jе празно. Остаци спаљених кућа сведоче да jе некада овде било живота. Данас jе коров покрио таj живот, путеве, све трагове раниjег људског постоjања .

У Ратковићима и страци спаљивани на свом огњишту

 Има и горе од горег. Улазак у село Ратковићи jе страховито поразан. Ратковиће су у зору 21. jуна 1992. године напале муслиманске снаге из Сребренице и околних села. Убиjено jе 24 цивила, међу њима било jе жена и инвалида. Село jе тада потпуно спаљено. Ово село смештено jе између потпуно обновљених бошњачких села, са jедне стране су села Осмаче, Подкориjен, Дедићи и Познановићи, а са друге Моћевићи. У овим селима врви од живота. Обновљене су куће, школа, путеви. Али, до Ратковића може се доћи само старим макадамом, пуним блата. У Ратковићима нема струjе. Село jе подељено на Горње Ратковиће, коjи су jе пре рата имали статус месне заjеднице, били су jедно од наjвећих села у региjи, и Доње Ратковиће, где jе велико сеоско гробље. Цело село jе празно. Влада тишина, не чуjу се никакви звуци, кораци, само се види измаглица коjа се полако спушта на рушевине. У центру jе споменик жртвама напада. Има имена коjа су тада била закорачила и у девету децениjу живота, попут непокретне Десанке Станоjевић коjа jе жива спаљена на свом огњишту. Наjвећи броj рушевина зарастао jе у високо растиње и готово да се не види. У низу, видљиво jе преко 50 спаљених кућа, даље коров… Пре рата Ратковићи су имали око 300 домаћинстава, Влада Републике Српске 2010. године обновила jе три куће, а вратиле су се само две породице са укупно седам чланова.

Божићни напад на Кравицу

Када се говори о страдању и нестаjању српских села у сребреничком краjу не може се изоставити велико подручjе Кравице надомак Братунца са неколико села и заселака. Сва та места страдала су на Божић 1993. године. Муслиманске снаге извеле су напад из три правца, напад jе био дуже планиран. Села Бачићи, Штулићи, Велика Њива, Русићи, Шиљковићи, Јежештица, потпуно су уништени, куће спаљене, сво становништво протерано. Остало jе забележено да jе при том нападу у Кравици оскрнављен и споменик Милеви Млађеновић коjу су усташе 1944. године заjедно са jедногодишњом кћерком и свекром заклале. Иако се споменик не налази близу Милевине куће, нити jе на уочљивом месту, разjарени муслимани су тупим предметом оскрнавили слику покоjнице на споменку. Наjмлађа жртва овог страшног масакра, коjи се догодио када су Срби напуштали цркву после божићне службе, био jе Владимир Гаjић, коjи jе имао само 4 године, а Новица Богићевић имао jе 14 година. Наjстариjа жртва била jе бака Мара Божић са 84 године. Спаљено jе 690 кућа, црква jе сравњена са земљом, гробља су уништена, гробови прекопани. Убиjено jе 158 мештана, а jедан броj становника неколико заселака успео jе да по наjвећоj зими побегне и по дубоком снегу и леду прегази Дрину и пређе у Србиjу. У марту када jе Воjска Републике Српске започела контраофанзиву и након 70 дана заузела поново Кравицу, сахрањени су поубиjани мештани на братуначком гробљу. Познато jе да су западни медиjи потпуно игнорисали муслимански масакр у Кравици.

Братуначки покољ

Српско село Факовићи код Братунца нападнуто jе 5. октобра 1992. године, и тога дана убиjено jе и масакрирано 25 цивила, а масакр се наставио и наредних дана. Мештанин Љубиша Митровић каже да jе напад почео око поднева. Људи су се задесили у њивама, или испред кућа: „Само у кући Новке Николић запаљено jе 8 цивила, њихова изгорела тела тешко jе било идентификовати. У Факовићима и суседним селима Радиjевићи и Бољевићи спаљено jе око 200 српских кућа, побиjене су целе породице“. Нико ниjе jош увек одговарао за ова муслиманска злодела, каже огорчено Радован Васић коjи jе 5. окотбра 1992. године изгубио сина Драгана.

Трагична прича Милуна Николића

 И села у региону Скелана доживела су сличну судбину. Списак убиjених мештана и спаљених српских кућа jе дугачак. У jеку жетве пшенице 5. августа 1992. године муслимани су се обрушили на село, побили становништво, куће попалили, жито однели. Један мештанин показуjе темеље порушене куће и обjашњава да jе та кућа преживела и Први и Други рат, али ниjе одолела муслиманскоj наjезди. Сва села, Клековићи, Прибоjевићи, Араповићи, Гаj, Језеро, Брадићи, спаљена су тог августа, и данас су ту само сагорели остаци темеља. Медиjи су забележили трагичну причу Милуна Николића из Скелана. Ниjе имао ни пуних 16 година када jе доспео у мучилиште у Сребреници. Његова трагедиjа почела jе 5. jула, када jе муслиманска воjска убила његовог брата Небоjшу у Сребреници. Месец дана касниjе Милун jе са рођаком Златком Васићем пошао брату на гроб када су га муслимански воjници изненада ухватили и заробили, а када jе касниjе размењен, мислио jе да сања своjе спасење: „Моjи отац и маjка умирали су од туге за братом Небоjшом, нису могли да преживе његову смрт нити свирепо иживљавање над његовим телом. Моjе хапшење било jе последња кап. Срца им нису издржала, умрли су jедно за другим у размаку од годину дана. Ја сам нажалост преживео, несрећа jе моjе друге име. Од толиког батинања отказуjу ми jедан по jедан орган, имао сам до сада 5 операциjа“, каже Милун коjи данас живи у Скеланима.“ Не, немам снаге да испричам шта се све дешавало у муслиманском казамату. Ето, у ћелиjи смо морали да мокримо у флашу, а онда када ожеднимо, пили смо мокраћу. Заробили су и мог рођака Златка, страховито су нас пендречили оборене на под, а jедном су ми рекли: „Чуj Милуне, онако мртвом твом брату Небоjши одсекли смо уво, а потом и главу, све смо у танчине испричали твоjоj маjци кад смо jе видели како плаче на мосту, нека зна како jоj jе скончао jедан син, а и ти ћеш ускоро…“ У ћелиjи у коjоj смо спавали ниjе било ништа, ни кревета, ни ћебета, а у соби за испитивање у коjу су ме одвели одмах по доласку у Сребреницу, видео сам увиjену, три центиметра дебелу бакарну жицу. Била jе крвава. На поjединим деловима видели су се остаци људског меса. Стресао сам се, знао сам шта ме чека…“ Милун jе рођен у Баjноj Башти, али се као беба и његов две године стариjи брат Небоjша, преселио у Скелане са родитељима и бабом. Рат му jе однео брата, родитеље и ближе рођаке. Од 1995. године живи у Београду, у Скелане не долази.

Бранова и Цветкова судбина

 Пакао страдања српског становништва у сребреничком региону преживео jе и Бране Вучетић, коjи jе децембра 1992. године када jе извршен напад на његово село Бjеловац имао само девет ипо година: „Када jе почео напад побегао сам код комшинице Мире Филиповић и са њено двоjе деце сакрио се на таван. Муслимани су у кућу бацили бомбу, а нас су извели напоље. Свуда су била мртва тела. Видео сам тело Драгољуба Филиповића, и момка кога смо у селу звали Цале. На огради нашег воћњака лежало jе наслоњено тело мог брата. Видео сам jедну мртву девоjку, била jе масакрирана. Одвели су ме у тамницу у Сребреници и сваки дан ме онако пиjани тукли, шамарали, ударали воjничким чизмама…“ Бране jе ослобођен 8. фебруара, а заjедно са jош двадесетак Срба размењен jе у Скеланима за пет мртвих муслиманских воjника. Сличну судбину доживео jе и Цветко Ристић, из села Кушићи код Скелана, коjи jе 16. jануара 1993. године када jе заробљен имао само 14 година. На кућном прагу воjска Насера Орића убила му jе оца Новака, маjку Ивнку, брата Мићу и сестру Митру. После рата jедно време живео jе у ужичком дому за напуштену децу, касниjе jе радио физичке послове по Србиjи и Црноj Гори. Вратио се у Скелане, да буде, како каже ближе своjима… Две године стариjег брата Мићу никада ниjе пронашао, а на скеланском гробљу jе заjеднички споменик несрећним Ристићима, на њему су уклесана имена: Новак (42)Иванка (43) Митра (19) и Мићо (16).

Полако све пада у заборав, хоће ли се некада сазнати истина?

Прича о спаљеним и порушеним селима преко Дрине jе много. Данас се на српским темељима уместо деце може видети коров коjи метар по метар осваjа простор. У великом броjу села од породичних кућа остала jе само гомила цигала и крша. Темељи су већ непрепознатљиви. Да ли ће време коjе долази разрешити питање ко jе крив за егзодус Срба и уништавање њихових корена, као и за облак ћутања коjи се свих ових година надвиjа над целим регионом и коjи спречава како домаћу тако и страну jавност да сазна целу истину о судбини српског становништва у овим селима. Нека су потпуно недоступна, нека немаjу прилазе, немаjу више ни имена, полако се заборављаjу…  О повратку Срба на своjа огњишта за сада нема ни говора. О томе говори и податак да су у селу Језеро врло брзо полупани прозори на скромноj кући коjа jе изграђена за повратак jедне српске породице. Ова кућа налази се уз велелепне зграде коjе су донаторске организациjе изградиле за Бошњаке. Организациjе са Запада не желе да донираjу обнављање српских кућа из познатих разлога. Уколико би почело обнављање српских кућа, Запад би морао признати да су их муслимани уништили, и да су учинили наjбруталниjе злочине за коjе би jедном морали одговарати. Пропагандноj машинериjи водећих западних земаља коjе су се у несрећном рату сврстале на страну виновника трагичног затирања српског народа у сребреничком краjу jош увек ниjе у интересу да се о Србима говори као о жртвама. Оно што jе очигледно на терену и потпуно видљиво, будућност уништених српских села сребреничког региона jе неизвесна. Преживелима осим стрпљења и надања ниjе остало ништа. Кажу, важно им jе и да уништена села отргну од заборава, и да се свету пренесу њихове патње и страдања, како би се порушили зидови ћутања коjи их окружуjу свих ових година и на коjе су људском неправдом осуђени. Преживели не смеjу престати да говоре о своjим страдањима кроз коjа су прошли. Требало би што пре оно мало преосталих Срба по селима сребреничког краjа да испричаjу све о своjоj патњи, о катастрофи коjу су преживели, о неправди коjа их прати до данас.

Фото: остаци породичних кућа у напуштеним селима.

Извор: CRVENE BERETKE

 

Везане виjести:

ЗЛОЧИН НАД СРБИМА У СКЕЛАНИМА

Орић ми све побио, али истину не може

Бранислав Р. Вучетић

Значаj Сребренице за политику Запада

Потврђена оптужница за злочин у Кукавицама: За инфо о жртвама погледаjте Тановићев филм

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top