Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрећника који су тамо скончали од усташке руке!
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 17. новембра 2017. године.
Пријатељи, родбина и потомци покланих Срба тек након пада комунизма почели слободно да посјећују места на којима су страдали њихови најближи, историчар Зоран Пејашиновић ипак истиче да је погрешно у комунистичкој репресији тражити искључивог кривца за недостојно обележавање локација на којима је извршен геноцид над српским народом.
Кривица за такав однос у највећој мери лежи у нама самима. Нажалост, показало се да Срби, за разлику од неких других народа, немају културу сећања на своје жртве.
До пре неколико година о злочину који је почињен у Гаравицама чак ни на интернету нисте могли скоро ништа да пронађете, а слична ситуација је била и са Шушњаром.
На маузолеју на острву Видо, које је највећа гробница Срба страдалих у Првом светском рату, и данас се може видети хрватска шаховница, као реликт југословенства, иако су тамо сахрањени искључиво Срби.
Заиста је тешко објаснити тај феномен мазохизма који постоји у нашем народу – каже Пејашиновић.
Комунистичке власти криле ко је страдао
Недавним освештавањем новоизграђеног православног храма у Пребиловцима, направљеног у част 4.000 убијених Срба из овог херцеговачког села, али и околних места које су 1941. године побиле усташе, након више од седам деценија коначно су остварени услови да на достојан начин буде обиљежено још једно место стравичног страдања српског народа.
Иначе, о невероватном немару потомака жртава и комунистичких власти према српским страдалницима говори и то да је већина херцеговачких јама, у које су усташе бацале убијене Србе из Пребиловаца и околних села, 1961. године била забетонирана, а поред њих су тадашње власти подизале споменике са натписима на латиници, на којима су помињане „жртве фашизма“, без иједног податка о броју и националности жртава, па чак ни села из којих потичу!
Тек почетком 1974. године чланови породица жртава из Пребиловаца почели су да организовано посећују место страдања њихових најближих сродника.
Прикривање
Додајући да је само на територији БиХ у Другом светском рату постојало скоро 200 крашких јама и бездана у које су усташе побацале око 40.000 Срба, Пејашиновић истиче да је мали број ових ужасних људских гробница обиљежен на прикладан начин.
– Док се нешто институционално не промени и док сви надлежни не учине максималне напоре да се српска стратишта из Другог светског рата на достојан начин обележе и поштују, с времена на време ћемо се згражавати над тим што о усташким злочинима и геноцидом над Србима мало знају чак и наши сународници, а камоли други народи – каже Пејашиновић.
О размерама прикривања праве истине о геноциду над српским народом недавно је говорио и један од најпознатијих не само српских, већ и светских историчара, Србољуб Живановић, који се, иначе, налази на челу Међународне комисије за истину о Јасеновцу.
Наводећи Гаравице код Бихаћа, место на којем је за само три месеца 1941. године убијено око 12.000 Срба, као један од најдрастичнијих примера немара које су власти бивше СФРЈ имале према српским жртвама из Другог светског рата, Живановић је истакао да чак ни у данашње време огроман број Срба готово да не зна ништа о овом страшном злочину.
– Према независним британским изворима, у Гаравицама је за само три месеца убијено око 12.000 Срба те још око 2.500 Јевреја и Рома из бихаћког краја.
По броју жртава ова локација се налази одмах иза Јасеновца и Јадовног и представља треће највеће српско стратиште за време Другог светског рата.
Невероватно је да скандалозно мали број Срба уопште зна за ужасе који су се тамо дешавали.
Пошто сам град Бихаћ није могао да има толико становника колико је у Гаравицама побијено људи, усташе су ишле дубоко у Лику и околна места по Босни, одакле су довлачили народ у Гаравице и тамо га убијали.
У Гаравицама је покопан и велики број српских жртава које никада нису пописане, а које су страдале на кућном прагу – истакао је Живановић.
Споменик
Иначе, у случају Гаравица занимљиво је и то да су Срби из бихачћке регије, после завршетка Другог светског рата, самоиницијативно покренули пројекат подизања споменика на том месту које је требало да сведочи о почињеном злочину. На скромном каменом споменику, који је био подигнут 1949. године, било је написано:
„Са трајном успоменом на 12.000 невино и зверски убијених Срба од стране усташких зликоваца“.
Међутим, 1981. године тадашње општинске власти у Бихаћу дошле су на идеју да се у Гаравицама, како су образлагали, изгради репрезентативнији спомен-комплекс, а за идејног аутора изабран је чувени архитекта Богдан Богдановић.
Пре свечаног отварања спомен-комплекса тадашњи високи функционер Комунистичке партије Југославије, Хакија Поздерац, који је иначе био родом из тог краја, сугерисао је да на споменику треба да буде постављен текст на којем би писало да су у Гаравицама „уморени Срби, Хрвати и Муслимани“.
Тек након бројних примедби локалног српског становништва да таква формулација текста не стоји јер није тачна, те да су у Гаравицама убијани искључиво Срби, Јевреји и Роми, пронађено је „компромисно“ решење, па је на спомен-комплексу написано да је на том мјесту „побијено 12.000 родољуба“. Овај текст остао је на споменику у Гаравицама све до данас.
О прикривању геноцида над Србима, који су у Другом светском рату на територији БиХ починиле бошњачке и хрватске усташе, говори и примјер Шушњара код Санског Моста, где је све до пада комунистичког режима Србима било забрањено да оплакују своје жртве.
Професор Владимир Лукић, члан Удружења „Санска огњишта“ и некадашњи премијер РС, каже да се покушаји релативизације злочина и изједначавања злочинаца и жртава дешавају чак и данас.
Крвави Илиндан
– На Илиндан 1941. године усташе су на Шушњару код Санског Моста убиле око 5.500 Срба и 40 Јевреја, али је тамошња исламска заједница и локална власт стално покушавала да релативизује овај злочин.
Пре неколико година Меџлис ИЗ у Санском Мосту је чак организовао и клањање џеназе на Шушњару, наводећи да су тамо сахрањени и Бошњаци „жртве фашистичког терора“!?
Сви релевантни стручњаци и историчари знају да су искључиво Срби и четрдесетак Јевреја страдали на том месту и да ниједан Бошњак или Хрват није био у колони несрећника које су крајем јула и 2. августа 1941. године на најзверскији начин убиле усташе и локални муслимани.
То је био покушај новог злочина са предумишљајем којим се желела избрисати историја и страдање Срба, али и Јевреја, којих, након овог покоља, више никад није било у Санском Мосту – истиче Лукић.
Он додаје да се, упркос провокацијама и покушајима ревизије историје, свест међу Србима о геноциду који је над њима почињен ипак полако учвршћује.
(припремио Интермагазин)
One Response
Da bi potomci znali o istoriji stradanja i u Prebilovcima, Jadovnu, i u Garevicama treba sagraditi i spomen-muzeje. Spomen-crkva sama po sebi nije dovoljna i u njoj se nemogu izložiti slike, eksponati i drugi dokazi stradanja. Poput Jasenovca…