O Mesiću i Gospiću

SVJEDOČENjE BRAĆE DRAŠKA I BOJANA KALANjA IZ GOSPIĆA, ČIJI SU RODITELjI ĐORĐE I MIRJANA UBIJENI 18. OKTOBRA 1991. NAKON “SMRTONOSNOG SASTANKA” NA LIPOVOJ GLAVICI

Gospićka bajka

Bojan

Kad sam došao na VMA na prepoznavanje, samo znam da je bio jako ružan dan, januar, devedeset i druge. Došao sam tamo, ja i jedna tetka, prepoznao sam ga po tom kaišu… Otac je često išao u kupovinu. Baš se sjećam toga kaiša. Kupili smo ga skupa u Dermi u Gospiću, u kožarskoj radnji.

Mamu sam prepoznao… Ona je radila zube kod doktora Johmana, prepoznao sam zube. Kad mi je doktor Stankovi rekao, meni je bilo teško. Jednostavno, neka težina u plućima. Nisam mogao da vjerujem. Vidio sam i tatine naočale, bile su iskrivljene, mislim… od te temperature. Kad sam išao iz Beograda u Novi Sad… srušilo mi se sve.

Živio sam tri mjeseca k’o biljka.

Sjećam se ribolova. Vožnje biciklom… Imao sam sedam, osam godina, rijeka Novčica, jezero Kruščica, išao sam sa komšijama. Uspio sam pripitomiti jednog orla. Taj orao je dugo bio kod mene. Prepoznavao je moj zvižduk i dolazio je na moju komandu. Kad god čuje gde sam, on sleti, samo se, ovako, podalje drži. Da čuje bilo koji drugi zvižduk, neće.

To je bilo dvije, tri godine prije rata, imao sam jedno trinaest godina. Išao sam s biciklom Gospić – Karlobag. Kao klinci otišli bi da se kupamo. Onda nam je bila mokra glava, pa smo se bojali da nam roditelji po tome ne vide da smo se kupali…

I nakon ovoliko godina koliko nisam bio u Lici, sećam se svega. S ocem sam išao po čitavoj Lici, sjednemo u kola, odemo do tih naših prijatelja, masa ih je bilo, masa. Od Gračaca, Korenice, Brušana… Sjećam se jedne kavane, kafane, po našu, lički, birtije, »Tri coklje«, to je na samoj raskrsnici, čini mi se da je vlasnik bio Dopuđa Vlajko , Vlado, tu smo često navraćali. Tu smo pili piće koje smo mi zvali čukurunduk. To piće je tako nazvao Đuro Pavlica , to je bila mješavina žutog pola i kisele vode u kriglama od pola litre, da.

Draško

Sjećam se. Super mi je bilo. Kad bih mogao vratiti vrijeme unazad, ne bih mijenjao baš ni jedan dan. Ni jedan jedini dan ne bih promijenio do ’91.

Sjećam se prijatelja… Željko Đukić , Darko Radmanović , Tvrtko Sarić , Zoran Kalanj , Mišo Vitas … otac nas je zvao ‘Majkane’. A mama… Mama je bila specijalan tip, vrlo jaka, vrlo jaka osoba. Svi su govorili da je super žena, da super izgleda.
Ode u selo kod djeda i ona stavlja pločice. Bila je izuzetno vredna. Nikad nije otišla u prodavaonicu po kruh i mleko da se ne našminka. Bili su druželjubivi. Ona je bila šefica računovodstva u građevinskoj organizaciji Lika…

Ubili su ih sve

Bojan

Bili su jako druželjubivi… Sjećam se, sjećam se starog stana na Brionima, to je dio Gospića, mi smo se osamdeset i neke preselili u novi stan, a novi stan mi ni upola nije bio drag kao stari, na Brionima, taj stari stan imao je, ovako, neku svoju dušu. Sjećam se, ti rođendani, to, baš ono, bude fešta prava. Mene su zvali Stara Kuka, ne znam zašto. Mama je spremala te rođendane, mama je to…

Za Novu godinu, sprema se “ambasador” torta i kolač “panj”. Sjećam se jelke, tih poklona ispod jelke, imao sam veoma jako lijepo djetinjstvo. Baš sam imao lijepo djetinjstvo! Kad sad zatvorim oči, vidim mamu… onako. Ona se nije ništa promijenila…, plavuša je bila, prirodna plavuša je bila, plave oči je imala… Stari je bio, onako, strog. Sa mamom sam mogao i ovako i onako, ali Stari… To je glupo reć’ da više volim mater nego oca, svakog volim na svoj način…

Draško

Sad, ovog momenta kad pomislim na Gospić, mislim da nikad neću otići tamo više. Izuzetno sam volio Gospić i društvo, bila je to specijalna sredina. Mali grad, deset, jedanaest hiljada ljudi, bilo je sporta, muzike je bilo, volio sam geografiju, prirodu, vazduh… Kad sam bio u vojsci, osamdeset i osme u školi rezervnih oficira u Karlovcu, i sad… Svaka tri mjeseca puštaju te kući na sedam, osam dana…

Razgovaram s tim ljudima, prijateljima, koji su od svakud, Hrvatske, Srbije, Slovenije, svi pričaju daj da vidim ovo, daj da vidim ono, mama da mi spremi ovo, a meni je stvarno bitno da vidim Gospić, da ga omirišem, ej… Volio sam puno Gospić.

Bojan

Tako sam i ja mislio do ovoga… A ja, nakon svega… Najviše bi volio da njega uopće ne bi bilo, da ne bi postojao…

Draško

Uvijek se javlja pitanje zašto. Zašto nisu javili nešto, zašto ih nisu sakrili, zašto ih nisu sačuvali? To je bilo izuzetno ružno vreme, ali ne samo za Srbe nego i za Hrvate, tako da mislim, ili neko nije znao, ili je znao šta se dešava, ali je bio izuzetno ustrašen zbog sebe i svoje familije. Onaj ko je znao a mogao je
nešto učiniti, to njemu ide na dušu, a ja ne znam ko je to učinio.

A Nikola Petrović , prijatelj Pave Rukavine , kolega moga oca, izašao je iz Gospića dan prije odvođenja. Otišao je iz Gospića na Pag, tamo je bio do prvog mjeseca devedeset i druge, mislim, i onda je došao ovamo u Novi Sad. Ja sam čuo da su Nikola i tata bili zajedno. Da je otac odveden iz starog hotela Lika, a mama je odvedena iz stana. Rekli su joj da traže tatu, pitali su je gde je, rekli su joj da se spremi, da će ga potražiti zajedno.

Jednom smo se Nikola i ja, devedeset i druge, sreli u Novom Sadu. U Zmaj Jovinoj. U Gospiću smo bili komšije. Pita on mene pa kako ste, pa šta je… Reko: “Ubili su ih sve”. A on meni: “Vidi mene. Jedino što sam izvukao su kola, e…”

Zločin ne poznaje naciju

Bojan

Ne krivim ja celokupni hrvatski narod, ima tu i poštenih ljudi, ali ja njima više ne verujem. A što se tiče konkretno, onih krvnika, ubio bi ih! To nije bilo “puška na pušku”, to je nešto drugo, to su ljudi monstrumi, to nisu ljudi, to nisu ni životinje, životinje su plemenitije. Veoma je bitno da se desi to da se oni proglase
krivi, nek oni žive sa tim. Odakle njima pravo da uzmu ljude i pobiju ih?! Zločinci, bio to Srbin, Musliman, Hrvat, to su za mene ljudi iste svijesti. Zločin ne poznaje naciju. Zaslužuju isto.

Ja sam zvao naš stan, ’91. ili ’92. iz Beograda. Živjeli smo Ulici JNA 18, ulaz dva kroz dva. “Je l’ to stan Kalanj?”. “Ne. Ovdi taki ne žive nit su ikad živli”. A ja velim: “Znaš ti tko zove s ove strane? Ovde sin tih koji nikad nisu živeli tu”. A on meni veli: “Puši kurac!”. Meni je najžalije slika koje su ostale, mi smo
imali, ovaj, veoma mnogo slika, fotografija, to mi je najžalije.

Draško

Družili smo se, osnovali jedan bend, zvao se “Literatura takt”. To dok smo svirali, nije to bilo dugo, to je bio jedan od lepših perioda mog života. Ja i Željko Đukić, mi smo išli čekati hrvatski Božić, tamo smo do ujutro, dva, tri sata, kod Tvrtka, meni to niko nije branio.

A i kad sam bio u Zagrebu, kad se to dešavalo, oko dvadesetog desetog ’91., oko mene su bili ljudi koji su studirali sa mnom, koji su bili sve Hrvati, znači Zagreb, Varaždin, Ludbreg… I oni su, poslije sam saznao, oni su imali interni dogovor da ja nikad ne smem ostati sam.

Mislim, za te ljude bi ja dao… Nitko mi nije pretio. Ali ja sam tada u Zagrebu non-stop obučen. Dokumenti, nešto novaca, ako se nešto desi da se mogu izgubiti, ako dođu po mene. Iz Gospića. Netko u uniformi. Po logici stvari niko pametan ne bi uradio nikome… ubio ga, zatvorio, maltretirao a da zna da taj neko ima dva sina koji su već odrasli i koji će biti još odrasliji. Znači, ako on ide na njih, on će ići i na nas, znači, makni sve. To mi je bilo u glavi. Ja sam se bojao uniformi. Bilo je to teško vreme. Ja želim znati ko ih je ubio. Ali sad, ovog momenta, ne mogu da pomislim ko je to uradio i da budem bijesan, agresivan…

To se dešava samo u nekim momentima. Recimo, kad su rođendani, ja završim fakultet, ja se ženim… Ponekad mi, ustvari, strahovito nedostaju, e, onda bi… Ja nisam odgojen u mržnji. Odgojen sam tako da svagdje u svijetu, u svakom gradu, na bilo kom mestu preko sebe predstavljam njih, ko su oni bili i kakvi su bili.

Sad si vampir, znaš

Bojan

Kad je počeo napad na Gospić, mi smo sišli u konobu. Bili smo tu do ujutru. Jedan čovjek, on je Hrvat iz Perušića, Mile Sokolić , rekao nam je ujutro: »Ajde, komšije!« Mi smo rekli ocu, ajde i ti s nama, ali otac nije mogao otići. Tata je ostao, a mi smo izišli. Nakon pet-šest dana krenuo je i otac za Karlobag. Spakovao
je ovaj kofer koji ja imam danas. Doktor Stojan ga je izvukao do Senja.

Draško

Ja sam dva dana prije bombardiranja otišao u Lošinj kod sadašnje supruge. Oni su se to leto uselili u novu kuću, a mi smo im bili prvi gosti. Tamo smo se i upoznali, nas dvoje. A roditelji su se poznavali i prije. Bombardiranje Gospića bilo je trinaestog osmog. Na Lošinju smo se svi skupili. Tati je naređeno da dođe raditi u riječko tužilaštvo.

Bilo mi je lakše. Rijeka je sasvim drugačija sredina, normalnija. Jednom smo otac i ja sjedili u kafiću na Žabici. Sjedimo na autobusnom kolodvoru, pijemo kafu i dođe jedan dečko. Iz Gospića, Hrvat. Radio je nešto u Srbiji. Začudio se kad nas je vidio. “Za vas se priča da ste zaklani”. Ja se našalim s ocem: “Sad si vampir,
znaš”.

Oni su ostali na Lošinju, a ja sam otišao u Zagreb. Čuli smo se svakodnevno telefonom. Nakon sedam dana, otac meni kaže, ja moram nazad u Gospić. Rekli su da moram raditi u Gospiću. Meni nije bilo drago. To sam mu rekao. On je rekao da mora.

Završena priča!

Da smo bili oči u oči, verovatno bi bilo drugačije. I sad. On je u Gospiću, a njih dvoje su u Rijeci. Bojan je upisao srednju ekonomsku školu, bio je u Đačkom domu u Ulici narodnog ustanka, a mama je u Kontinentalu bila. To je sve sredilo riječko tužilaštvo. Posle nekoliko dana ja sam se čuo s mamom. I ona meni, ja moram
u Gospić. Ja reko, nemoj, šta ćeš u Gospiću, ja sam stvarno tako rekao. Reko: “Nemoj, nemoj da ideš! Ako se što desi, da ostane bar jedno”. Eto, tim riječima, kunem se, stvarno…

Ne. Ona mora! Ona mora! Reko: “Ajde, dobro!”, znam da su žene i djeca putovali, ali, reko: “Vidi šta treba! Ali, vrati se isti dan ili sutra!”. Kaže ona: “Dobro”.

Ona ode u Gospić. Bojan je ostao u Rijeci. Ja sam se čuo sa njima u Gospiću. “Kad
ćeš se vratiti”, pitam. Kaže ona: “Neću se vratiti”.

Uzaludni pozivi u Gospić

I tako smo se mi čuli telefonom. Svaki dan smo se mi čuli. Ja sam zvao svaki dan iz Studentskog doma. Tu negde, oko petnaestog oktobra dalje, ne javlja se nitko. Zovem susjeda Pantelića , mislio sam da je možda telefon u kvaru. Ja zovem kod Pantelića. Ne javlja se ni tamo niko.

Nakon nekoliko dana, ti moji prijatelji sa fakulteta, svi su bili stalno oko mene, nazovem tužilaštvo u Gospiću. Mislim da je bio dvadeseti, dvadeset i prvi deseti ’91. U kancelariji kod oca se ne javlja niko. Javi se jedna žena, mislim da znam ko je, ali ne mogu tvrditi sto posto. Reko: “Draško je. Gdje je tata?”

“Majko moja, odvela ga vojna policija!” “Kako vojna policija?! Koja vojna policija?” Pitam: “Gdje je mama?” “Slali smo po nju, ali nema ni nje”. Reko: “Dajte mi Pavu Rukavinu”. “Nije on tu”. Zvao sam poslije i pitam gdje su, on kaže da ne zna, da nazovem poslije, da će provjeriti… Ja ga zovem sutradan. On je rekao da će provjeriti po tim zatvorima okolo.

Zovem ga sutradan. Kaže da ih nema nigdje. Znamo se otkad sam se rodio. Vidim da mi ne može ili ne želi ništa reći. Ja sam Bojanu jedno dve nedelje govorio da se čujem sa roditeljima, da telefon radi, da je sve normalno. Nisam znao što da radim.

Bio sam u komi.

Moj cimer u Domu bio je zaista jedan sjajan dečko. Hrvat je. Darko Pandur se zove. On je bio najbolji student Pravnog fakulteta te godine. I on kaže meni: “Odi Vrhovnom tužilaštvu ovde”. I ja odem sutradan, odmah, tamo. Kod Ivana Kerna. Njega jedino znam. Zna me od mojih malih nogu. Nosio mi je neke pakete u Zagreb, ja sam
preko njega slao neku boju za kola tati u Gospić. I stvarno. Kern me odmah primi.

Sjedio sam u kancelariji dok on završi neki posao. Iz kancelarije je izašao Oluić. S njim nisam kontaktirao. On je u to vreme bio vrhovni tužilac. I, primi me Kern. Ja sam rekao: “Nema ih”. On je rekao: “Znam. Sad je odavde izišao Pavo Rukavina”. “Dođi sutra”. “Dođi sutra”. “Dođi sutra”. “Dođi sutra”. “Dođi sutra”. “Dođi sutra”. “Dođi sutra”. “Dođi sutra”. “Dođi sutra”. Govorio je Kern.

Ja sam odlazio k njemu svaki dan. Pa sam prestao dolaziti. Nisam znao što da radim.

A onda opet, moj cimer
Pandur: “Otiđi ti do Pupovca”. Ja nisam imao pojma tko je taj čovjek.

U ST-u je izašao spisak: otac ubijen, mama nestala

Ja sam uvijek mislio, tu su negde. Ja ne smem otići nigde, moram biti u Zagrebu, ako ih ja mogu izvući, ako nešto mogu za njih napraviti, to je tu, u Zagrebu. Da odem bilo gde, reći će, sin vam je četnik i ubit će ih.

Odem kod Pupovca. Pupovac kaže, čuo sam za slučaj vašeg oca. U Saboru. Silom prilika, svakodnevno smo se susretali s njim. Odlazili smo na sastanke Srpskog foruma, da vidimo da li nam može nešto reći, da ga uhvatim, da ga ne lovim po Zagrebu. Ništa mi nisu govorili. Danas, ovako sa distance, mislim da su znali. I on i Kern.

I tako. Došlo je vreme da se ode. Da se negde skloni. Posle 24. dvanaestog ja sam otišao u Sloveniju kod strine Marte. Mesec dana sam proveo u Sloveniji. Tad me nazvao prijatelj iz Zagreba. Tvrtko Crnić. Izuzetan momak. Postali smo jako dobri prijatelji. Bio je sad kod mene. U jedanaestom mjesecu. On me zvao iz Zagreba i rekao da ima lošu vijest. U ST-u je izašao spisak. Za oca je pisalo da je ubijen, za mamu da je nestala.

Bojan

Ja sam izašao trinaestog dvanaestog, a petnaestog sam došao u Novi Sad. Drago Marincel (tada okružni tužilac u Rijeci, op. a.) mi je pomogao za pasoš. Ljudi iz riječkog tužilaštva su mi organizirali put. Fini su to ljudi. Tu sam se javio strini Marti. Strina je mislila da smo i mi nestali. Onda sam preko Mađarske došao u Novi Sad.

Draško

Nazvala me tetka u Sloveniju. Rekla je da doktor Stanković , patolog, zove. Da je dosta ljudi prepoznalo njih dvoje, gore na VMA. Ja sam rekao, otiđite tamo, a Bojanu sam rekao da ne gleda fotografije nego samo predmete.

Bojan

Kad sam došao na VMA na prepoznavanje, samo znam da je bio jako ružan dan, januar, devedeset i druge. Kad sam došao tamo, mislim, ovaj, uglavnom, došao sam tamo, ja i jedna tetka, prepoznao sam… Otac je često išao u kupovinu. Baš se sjećam toga kaiša. Prvo sam po tom kaišu. Kupili smo ga skupa u Dermi u Gospiću, u kožarskoj radnji. Mamu sam prepoznao… Ona je radila zube kod doktora Johmana , prepoznao sam zube. Sat sam opisivao… Imamo mi i danas taj sat. Plavi. Kad mi je doktor Stanković rekao, meni je bilo teško.

Jednostavno, neka težina u plućima. Nisam mogao da vjerujem. Vidio sam i tatine naočale, bile su iskrivljene, mislim… od te temperature. Kad sam išao iz Beograda u Novi Sad… srušilo mi se sve. Živio sam tri mjeseca k’o biljka.

Laž predsjednika Mesića

Draško

Čuo sam što je Mesić uradio u Saboru. Nisam mogao vjerovati. Šta rade u vrhu Države?! Ej?! Hrvatski sabor?! Sramota! To što je Mesić napravio, to je nevjerojatno! Neverovatno! Mi imamo kablovsku. Kad su počele ekshumacije gledali smo Dnevnik plus.

Stipe Mesić ! “Prvi put sam čuo za slučaj Gospić u drugom mjesecu devedeset i druge. Kad je rodbina tužitelja Kalanja došla da intervenira…” Laže! Jer garantovano niko od nas nije bio kod njega.

A sedam mjeseci kasnije, on potpisuje razrješenje moga oca! Dvadeset i trećeg ili dvadeset i sedmog devetog?! Kad sam vidio to, reko, niste normalni! Šta radite to?! Postoje ljudi ko što smo nas dvojica i ljudi u našoj blizini koji znaju tu priču, ali mene interesuje da hrvatska javnost, da široka hrvatska javnost sazna da su
ih ubili ti i ti, pripadnici tih jedinica, da su ubili nedužne ljude.

Želim, ne znam naći pravu reč, nekako da se rehabilituje ime mame i tate u širokoj hrvatskoj javnosti. Da, čuo sam da su prije odvođenja iz Gospića na Širokoj Kuli pobijeni Hrvati. Mile Orešković, izuzetan jedan momak, zajedno smo u Gospiću igrali košarku, bio sam dobar s njim i njegovom sestrom, njemu su roditelji ostali u Širokoj Kuli. Tu nema opravdanja. Ali, zločin ne poznaje hronologiju. Ni nacionalnost. To su iste stvari. Desilo se devedeset i prve ili devedeset i pete. Zločin je zločin i ne može se hronološki svrstavati i nikad se neće završiti taj krug ako se poštuje hronologija.

Ovo je tekst koji je pod naslovom “Gospićka bajka” objavljen u Novom listu 23.02. 2002., kada se Vedrana Rudan potpisala kao Matija Vrban-Došen.

Izvor: VEDRANA RUDAN.INFO

Vezane vijesti:

O Mesiću i Gospiću: Kratki sadržaj bajke

Saopštenje povodom likvidacije Gospićkih Srba u jesen 1991. godine