fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

О Месићу и Госпићу

СВЈЕДОЧЕЊЕ БРАЋЕ ДРАШКА И БОЈАНА КАЛАЊА ИЗ ГОСПИЋА, ЧИЈИ СУ РОДИТЕЉИ ЂОРЂЕ И МИРЈАНА УБИЈЕНИ 18. ОКТОБРА 1991. НАКОН “СМРТОНОСНОГ САСТАНКА” НА ЛИПОВОЈ ГЛАВИЦИ
https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/gospic.jpg
Измасакрирана па запаљена тjела госпићких Срба

Госпићка баjка

Боjан

Кад сам дошао на ВМА на препознавање, само знам да jе био jако ружан дан, jануар, деведесет и друге. Дошао сам тамо, jа и jедна тетка, препознао сам га по том каишу… Отац jе често ишао у куповину. Баш се сjећам тога каиша. Купили смо га скупа у Дерми у Госпићу, у кожарскоj радњи.

Маму сам препознао… Она jе радила зубе код доктора Јохмана, препознао сам зубе. Кад ми jе доктор Станкови рекао, мени jе било тешко. Једноставно, нека тежина у плућима. Нисам могао да вjеруjем. Видио сам и татине наочале, биле су искривљене, мислим… од те температуре. Кад сам ишао из Београда у Нови Сад… срушило ми се све.

Живио сам три мjесеца к’о биљка.

Сjећам се риболова. Вожње бициклом… Имао сам седам, осам година, риjека Новчица, jезеро Крушчица, ишао сам са комшиjама. Успио сам припитомити jедног орла. Таj орао jе дуго био код мене. Препознавао jе моj звиждук и долазио jе на моjу команду. Кад год чуjе где сам, он слети, само се, овако, подаље држи. Да чуjе било коjи други звиждук, неће.

То jе било двиjе, три године приjе рата, имао сам jедно тринаест година. Ишао сам с бициклом Госпић – Карлобаг. Као клинци отишли би да се купамо. Онда нам jе била мокра глава, па смо се боjали да нам родитељи по томе не виде да смо се купали…

И након оволико година колико нисам био у Лици, сећам се свега. С оцем сам ишао по читавоj Лици, сjеднемо у кола, одемо до тих наших приjатеља, маса их jе било, маса. Од Грачаца, Коренице, Брушана… Сjећам се jедне каване, кафане, по нашу, лички, биртиjе, »Три цокље«, то jе на самоj раскрсници, чини ми се да jе власник био Допуђа Влаjко , Владо, ту смо често навраћали. Ту смо пили пиће коjе смо ми звали чукурундук. То пиће jе тако назвао Ђуро Павлица , то jе била мjешавина жутог пола и киселе воде у криглама од пола литре, да.

Драшко

Сjећам се. Супер ми jе било. Кад бих могао вратити вриjеме уназад, не бих миjењао баш ни jедан дан. Ни jедан jедини дан не бих промиjенио до ’91.

Сjећам се приjатеља… Жељко Ђукић , Дарко Радмановић , Твртко Сарић , Зоран Калањ , Мишо Витас … отац нас jе звао ‘Маjкане’. А мама… Мама jе била специjалан тип, врло jака, врло jака особа. Сви су говорили да jе супер жена, да супер изгледа.
Оде у село код дjеда и она ставља плочице. Била jе изузетно вредна. Никад ниjе отишла у продаваоницу по крух и млеко да се не нашминка. Били су дружељубиви. Она jе била шефица рачуноводства у грађевинскоj организациjи Лика…

Убили су их све

Боjан

Били су jако дружељубиви… Сjећам се, сjећам се старог стана на Брионима, то jе дио Госпића, ми смо се осамдесет и неке преселили у нови стан, а нови стан ми ни упола ниjе био драг као стари, на Брионима, таj стари стан имао jе, овако, неку своjу душу. Сjећам се, ти рођендани, то, баш оно, буде фешта права. Мене су звали Стара Кука, не знам зашто. Мама jе спремала те рођендане, мама jе то…

За Нову годину, спрема се “амбасадор” торта и колач “пањ”. Сjећам се jелке, тих поклона испод jелке, имао сам веома jако лиjепо дjетињство. Баш сам имао лиjепо дjетињство! Кад сад затворим очи, видим маму… онако. Она се ниjе ништа промиjенила…, плавуша jе била, природна плавуша jе била, плаве очи jе имала… Стари jе био, онако, строг. Са мамом сам могао и овако и онако, али Стари… То jе глупо рећ’ да више волим матер него оца, сваког волим на своj начин…

Драшко

Сад, овог момента кад помислим на Госпић, мислим да никад нећу отићи тамо више. Изузетно сам волио Госпић и друштво, била jе то специjална средина. Мали град, десет, jеданаест хиљада људи, било jе спорта, музике jе било, волио сам географиjу, природу, ваздух… Кад сам био у воjсци, осамдесет и осме у школи резервних официра у Карловцу, и сад… Свака три мjесеца пуштаjу те кући на седам, осам дана…

Разговарам с тим људима, приjатељима, коjи су од свакуд, Хрватске, Србиjе, Словениjе, сви причаjу даj да видим ово, даj да видим оно, мама да ми спреми ово, а мени jе стварно битно да видим Госпић, да га омиришем, еj… Волио сам пуно Госпић.

Боjан

Тако сам и jа мислио до овога… А jа, након свега… Наjвише би волио да њега уопће не би било, да не би постоjао…

Драшко

Увиjек се jавља питање зашто. Зашто нису jавили нешто, зашто их нису сакрили, зашто их нису сачували? То jе било изузетно ружно време, али не само за Србе него и за Хрвате, тако да мислим, или неко ниjе знао, или jе знао шта се дешава, али jе био изузетно устрашен због себе и своjе фамилиjе. Онаj ко jе знао а могао jе
нешто учинити, то њему иде на душу, а jа не знам ко jе то учинио.

А Никола Петровић , приjатељ Паве Рукавине , колега мога оца, изашао jе из Госпића дан приjе одвођења. Отишао jе из Госпића на Паг, тамо jе био до првог мjесеца деведесет и друге, мислим, и онда jе дошао овамо у Нови Сад. Ја сам чуо да су Никола и тата били заjедно. Да jе отац одведен из старог хотела Лика, а мама jе одведена из стана. Рекли су jоj да траже тату, питали су jе где jе, рекли су jоj да се спреми, да ће га потражити заjедно.

Једном смо се Никола и jа, деведесет и друге, срели у Новом Саду. У Змаj Јовиноj. У Госпићу смо били комшиjе. Пита он мене па како сте, па шта jе… Реко: “Убили су их све”. А он мени: “Види мене. Једино што сам извукао су кола, е…”

Злочин не познаjе нациjу

Боjан

Не кривим jа целокупни хрватски народ, има ту и поштених људи, али jа њима више не веруjем. А што се тиче конкретно, оних крвника, убио би их! То ниjе било “пушка на пушку”, то jе нешто друго, то су људи монструми, то нису људи, то нису ни животиње, животиње су племенитиjе. Веома jе битно да се деси то да се они прогласе
криви, нек они живе са тим. Одакле њима право да узму људе и побиjу их?! Злочинци, био то Србин, Муслиман, Хрват, то су за мене људи исте свиjести. Злочин не познаjе нациjу. Заслужуjу исто.

Ја сам звао наш стан, ’91. или ’92. из Београда. Живjели смо Улици ЈНА 18, улаз два кроз два. “Је л’ то стан Калањ?”. “Не. Овди таки не живе нит су икад живли”. А jа велим: “Знаш ти тко зове с ове стране? Овде син тих коjи никад нису живели ту”. А он мени вели: “Пуши курац!”. Мени jе наjжалиjе слика коjе су остале, ми смо
имали, оваj, веома много слика, фотографиjа, то ми jе наjжалиjе.

Драшко

Дружили смо се, основали jедан бенд, звао се “Литература такт”. То док смо свирали, ниjе то било дуго, то jе био jедан од лепших периода мог живота. Ја и Жељко Ђукић, ми смо ишли чекати хрватски Божић, тамо смо до уjутро, два, три сата, код Твртка, мени то нико ниjе бранио.

А и кад сам био у Загребу, кад се то дешавало, око двадесетог десетог ’91., око мене су били људи коjи су студирали са мном, коjи су били све Хрвати, значи Загреб, Вараждин, Лудбрег… И они су, послиjе сам сазнао, они су имали интерни договор да jа никад не смем остати сам.

Мислим, за те људе би jа дао… Нитко ми ниjе претио. Али jа сам тада у Загребу нон-стоп обучен. Документи, нешто новаца, ако се нешто деси да се могу изгубити, ако дођу по мене. Из Госпића. Нетко у униформи. По логици ствари нико паметан не би урадио никоме… убио га, затворио, малтретирао а да зна да таj неко има два сина коjи су већ одрасли и коjи ће бити jош одраслиjи. Значи, ако он иде на њих, он ће ићи и на нас, значи, макни све. То ми jе било у глави. Ја сам се боjао униформи. Било jе то тешко време. Ја желим знати ко их jе убио. Али сад, овог момента, не могу да помислим ко jе то урадио и да будем биjесан, агресиван…

То се дешава само у неким моментима. Рецимо, кад су рођендани, jа завршим факултет, jа се женим… Понекад ми, уствари, страховито недостаjу, е, онда би… Ја нисам одгоjен у мржњи. Одгоjен сам тако да свагдjе у свиjету, у сваком граду, на било ком месту преко себе представљам њих, ко су они били и какви су били.

Сад си вампир, знаш

Боjан

Кад jе почео напад на Госпић, ми смо сишли у конобу. Били смо ту до уjутру. Један човjек, он jе Хрват из Перушића, Миле Соколић , рекао нам jе уjутро: »Аjде, комшиjе!« Ми смо рекли оцу, аjде и ти с нама, али отац ниjе могао отићи. Тата jе остао, а ми смо изишли. Након пет-шест дана кренуо jе и отац за Карлобаг. Спаковао
jе оваj кофер коjи jа имам данас. Доктор Стоjан га jе извукао до Сења.

Драшко

Ја сам два дана приjе бомбардирања отишао у Лошињ код садашње супруге. Они су се то лето уселили у нову кућу, а ми смо им били први гости. Тамо смо се и упознали, нас двоjе. А родитељи су се познавали и приjе. Бомбардирање Госпића било jе тринаестог осмог. На Лошињу смо се сви скупили. Тати jе наређено да дође радити у риjечко тужилаштво.

Било ми jе лакше. Риjека jе сасвим другачиjа средина, нормалниjа. Једном смо отац и jа сjедили у кафићу на Жабици. Сjедимо на аутобусном колодвору, пиjемо кафу и дође jедан дечко. Из Госпића, Хрват. Радио jе нешто у Србиjи. Зачудио се кад нас jе видио. “За вас се прича да сте заклани”. Ја се нашалим с оцем: “Сад си вампир,
знаш”.

Они су остали на Лошињу, а jа сам отишао у Загреб. Чули смо се свакодневно телефоном. Након седам дана, отац мени каже, jа морам назад у Госпић. Рекли су да морам радити у Госпићу. Мени ниjе било драго. То сам му рекао. Он jе рекао да мора.

Завршена прича!

Да смо били очи у очи, вероватно би било другачиjе. И сад. Он jе у Госпићу, а њих двоjе су у Риjеци. Боjан jе уписао средњу економску школу, био jе у Ђачком дому у Улици народног устанка, а мама jе у Континенталу била. То jе све средило риjечко тужилаштво. После неколико дана jа сам се чуо с мамом. И она мени, jа морам
у Госпић. Ја реко, немоj, шта ћеш у Госпићу, jа сам стварно тако рекао. Реко: “Немоj, немоj да идеш! Ако се што деси, да остане бар jедно”. Ето, тим риjечима, кунем се, стварно…

Не. Она мора! Она мора! Реко: “Аjде, добро!”, знам да су жене и дjеца путовали, али, реко: “Види шта треба! Али, врати се исти дан или сутра!”. Каже она: “Добро”.

Она оде у Госпић. Боjан jе остао у Риjеци. Ја сам се чуо са њима у Госпићу. “Кад
ћеш се вратити”, питам. Каже она: “Нећу се вратити”.

Узалудни позиви у Госпић

И тако смо се ми чули телефоном. Сваки дан смо се ми чули. Ја сам звао сваки дан из Студентског дома. Ту негде, око петнаестог октобра даље, не jавља се нитко. Зовем сусjеда Пантелића , мислио сам да jе можда телефон у квару. Ја зовем код Пантелића. Не jавља се ни тамо нико.

Након неколико дана, ти моjи приjатељи са факултета, сви су били стално око мене, назовем тужилаштво у Госпићу. Мислим да jе био двадесети, двадесет и први десети ’91. У канцелариjи код оца се не jавља нико. Јави се jедна жена, мислим да знам ко jе, али не могу тврдити сто посто. Реко: “Драшко jе. Гдjе jе тата?”

“Маjко моjа, одвела га воjна полициjа!” “Како воjна полициjа?! Коjа воjна полициjа?” Питам: “Гдjе jе мама?” “Слали смо по њу, али нема ни ње”. Реко: “Даjте ми Паву Рукавину”. “Ниjе он ту”. Звао сам послиjе и питам гдjе су, он каже да не зна, да назовем послиjе, да ће провjерити… Ја га зовем сутрадан. Он jе рекао да ће провjерити по тим затворима около.

Зовем га сутрадан. Каже да их нема нигдjе. Знамо се откад сам се родио. Видим да ми не може или не жели ништа рећи. Ја сам Боjану jедно две недеље говорио да се чуjем са родитељима, да телефон ради, да jе све нормално. Нисам знао што да радим.

Био сам у коми.

Моj цимер у Дому био jе заиста jедан сjаjан дечко. Хрват jе. Дарко Пандур се зове. Он jе био наjбољи студент Правног факултета те године. И он каже мени: “Оди Врховном тужилаштву овде”. И jа одем сутрадан, одмах, тамо. Код Ивана Керна. Њега jедино знам. Зна ме од моjих малих ногу. Носио ми jе неке пакете у Загреб, jа сам
преко њега слао неку боjу за кола тати у Госпић. И стварно. Керн ме одмах прими.

Сjедио сам у канцелариjи док он заврши неки посао. Из канцелариjе jе изашао Олуић. С њим нисам контактирао. Он jе у то време био врховни тужилац. И, прими ме Керн. Ја сам рекао: “Нема их”. Он jе рекао: “Знам. Сад jе одавде изишао Паво Рукавина”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. Говорио jе Керн.

Ја сам одлазио к њему сваки дан. Па сам престао долазити. Нисам знао што да радим.

А онда опет, моj цимер
Пандур: “Отиђи ти до Пуповца”. Ја нисам имао поjма тко jе таj човjек.

У СТ-у jе изашао списак: отац убиjен, мама нестала

Ја сам увиjек мислио, ту су негде. Ја не смем отићи нигде, морам бити у Загребу, ако их jа могу извући, ако нешто могу за њих направити, то jе ту, у Загребу. Да одем било где, рећи ће, син вам jе четник и убит ће их.

Одем код Пуповца. Пуповац каже, чуо сам за случаj вашег оца. У Сабору. Силом прилика, свакодневно смо се сусретали с њим. Одлазили смо на састанке Српског форума, да видимо да ли нам може нешто рећи, да га ухватим, да га не ловим по Загребу. Ништа ми нису говорили. Данас, овако са дистанце, мислим да су знали. И он и Керн.

И тако. Дошло jе време да се оде. Да се негде склони. После 24. дванаестог jа сам отишао у Словениjу код стрине Марте. Месец дана сам провео у Словениjи. Тад ме назвао приjатељ из Загреба. Твртко Црнић. Изузетан момак. Постали смо jако добри приjатељи. Био jе сад код мене. У jеданаестом мjесецу. Он ме звао из Загреба и рекао да има лошу виjест. У СТ-у jе изашао списак. За оца jе писало да jе убиjен, за маму да jе нестала.

Боjан

Ја сам изашао тринаестог дванаестог, а петнаестог сам дошао у Нови Сад. Драго Маринцел (тада окружни тужилац у Риjеци, оп. а.) ми jе помогао за пасош. Људи из риjечког тужилаштва су ми организирали пут. Фини су то људи. Ту сам се jавио стрини Марти. Стрина jе мислила да смо и ми нестали. Онда сам преко Мађарске дошао у Нови Сад.

Драшко

Назвала ме тетка у Словениjу. Рекла jе да доктор Станковић , патолог, зове. Да jе доста људи препознало њих двоjе, горе на ВМА. Ја сам рекао, отиђите тамо, а Боjану сам рекао да не гледа фотографиjе него само предмете.

Боjан

Кад сам дошао на ВМА на препознавање, само знам да jе био jако ружан дан, jануар, деведесет и друге. Кад сам дошао тамо, мислим, оваj, углавном, дошао сам тамо, jа и jедна тетка, препознао сам… Отац jе често ишао у куповину. Баш се сjећам тога каиша. Прво сам по том каишу. Купили смо га скупа у Дерми у Госпићу, у кожарскоj радњи. Маму сам препознао… Она jе радила зубе код доктора Јохмана , препознао сам зубе. Сат сам описивао… Имамо ми и данас таj сат. Плави. Кад ми jе доктор Станковић рекао, мени jе било тешко.

Једноставно, нека тежина у плућима. Нисам могао да вjеруjем. Видио сам и татине наочале, биле су искривљене, мислим… од те температуре. Кад сам ишао из Београда у Нови Сад… срушило ми се све. Живио сам три мjесеца к’о биљка.

Лаж предсjедника Месића

Драшко

Чуо сам што jе Месић урадио у Сабору. Нисам могао вjеровати. Шта раде у врху Државе?! Еj?! Хрватски сабор?! Срамота! То што jе Месић направио, то jе невjероjатно! Невероватно! Ми имамо кабловску. Кад су почеле ексхумациjе гледали смо Дневник плус.

Стипе Месић ! “Први пут сам чуо за случаj Госпић у другом мjесецу деведесет и друге. Кад jе родбина тужитеља Калања дошла да интервенира…” Лаже! Јер гарантовано нико од нас ниjе био код њега.

А седам мjесеци касниjе, он потписуjе разрjешење мога оца! Двадесет и трећег или двадесет и седмог деветог?! Кад сам видио то, реко, нисте нормални! Шта радите то?! Постоjе људи ко што смо нас двоjица и људи у нашоj близини коjи знаjу ту причу, али мене интересуjе да хрватска jавност, да широка хрватска jавност сазна да су
их убили ти и ти, припадници тих jединица, да су убили недужне људе.

Желим, не знам наћи праву реч, некако да се рехабилитуjе име маме и тате у широкоj хрватскоj jавности. Да, чуо сам да су приjе одвођења из Госпића на Широкоj Кули побиjени Хрвати. Миле Орешковић, изузетан jедан момак, заjедно смо у Госпићу играли кошарку, био сам добар с њим и његовом сестром, њему су родитељи остали у Широкоj Кули. Ту нема оправдања. Али, злочин не познаjе хронологиjу. Ни националност. То су исте ствари. Десило се деведесет и прве или деведесет и пете. Злочин jе злочин и не може се хронолошки сврставати и никад се неће завршити таj круг ако се поштуjе хронологиjа.

Ово jе текст коjи jе под насловом “Госпићка баjка” обjављен у Новом листу 23.02. 2002., када се Ведрана Рудан потписала као Матиjа Врбан-Дошен.

Извор: ВЕДРАНА РУДАН.ИНФО

Везане виjести:

О Месићу и Госпићу: Кратки садржаj баjке

Саопштење поводом ликвидациjе Госпићких Срба у jесен 1991. године

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: