Басташић: О чињењу, нечињењу и злочињењу (2)

Након (најмање) деценију дуге паузе, крајем фебруара је у Манастиру Светог Јована у Јасеновцу одржана сједница Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (СПЦ) којим однедавно предсједава дугогодишњи секретар тог одбора Владика Јован Ћулибрк.

Пише: Душан Ј. Басташић

Одбору је промијењен назив у „Одбор за Јасеновац и остала стратишта“, па ће се како је наглашено, он убудуће бавити и свим осталим стратиштима на територији бивше Југославије.

Како се и када у протеклих више од десет година овај одбор наше Свете цркве бавио страдањем православних Срба у Јасеновцу, није ми познато, а информацију о томе тешко је наћи и на свезнајућем „Гугл“ претраживачу.

Али зато, информација о бављењем Одбора Холокаустом, има „подоста“, па се чини да би прикладнији назив био „Одбор за Холокауст“ Светог архијереског сабора СПЦ, мада би то, сложићете се, било (барем за сада) са много чиме у контрадикцији.

Свођење комплекса логора Госпић-Јадовно-Паг, Гаравица, Подриња, Шушњара, Пребиловаца и многих других стратишта у категорију „осталих “ не чуди, пошто је тиме само формализован досадашњи однос Одбора према овим и многобројним другим стратиштима Срба. Тај однос скоро нимало не одудара од оног Брозовог, који је још увијек добро укоријењен, па и данас рађа горким плодовима за потомке жртава.

Ипак, радује одлука да се сва стратишта обиљеже крстом и постану мјесто молитве, јер то показује да је Одбор, ипак, „запазио“ оно што је на том пољу у протеклих неколико година урадио невладин сектор, који окупља потомке српских жртава, па се одлучио на институционализацију.

Одбор никада није дао благослов, пружио подршку, барем поменуо постављање Часног Крста на мјесту логора Јадовно на Велебиту и другог на мјесту логора Слана на острву Пагу од стране активиста удружења Јадовно 1941. Није чак поменуто ни да је Часни Крст освештан у Јерусалиму, 2012. године на свом путу био однесен на Велебит, а прошле године и на мјесто некадашњег логора на Пагу.

Проблем који ће се испријечити Одбору је непознавање тачних локација велике већине стратишта, али и овдје потомци жртава могу „ускочити“.

Одбору је, а посебно садашњем предсједнику, добро познато да се неколико удружења потомака активно бави лоцирањем крашких јама у којима су убијани Срби 1941. године и са каквим се проблемима на том захтјевном и опасном послу сусрећу.

Али, помоћи, разумијевања, подршке или благослова Одбора нема.

За сада толико о нечињењу Одбора за Јасеновац и остала стратишта. О томе, али и ономе чиме се Одбор уистину бави, о чињењу, писаћу детаљније у једном од сљедећих наставака.

Пратећи окупљање у Јасеновцу и Пакрацу, загребачки „Јутарњи лист“ цитирао је и ријечи патријарха српског Иринеја упућене хрватском министру Златку Хасанбеговићу који, како биљеже, није скривао задовољство учињеним у обнови хрватске сакралне баштине:

„Патријах Иринеј захвалио му се на доласку ријечима како `ми Срби немамо ближе него вас Хрвате`, како `оно што се догодило међу народима мора бити опомена`, те позвао на `сарадњу за бољу будућност`“.

Нашао се у Пакрацу и Драго Пилсел, главни уредник портала „Autograf.hr „, рођен и одрастао у породици усташких емиграната, у чију је кућу у Аргентини долазио породични пријатељ Анте Павелић. Пилсел је у Хрватску стигао у мају 1989. године, носилац је Споменице и медаље домовинског рата, а 1999. је у Шпанији награђен као најбољи страни дописник за покривање НАТО бомбардовања Србије.

Владика Јован је одвојио вријеме и дао Пилселу интервју у коме је нагласио да је „веома важно не бити робом историјских предрасуда које углавном баштинимо из времена социјалистичке Југославије и да вјерује да ћемо се врло лако сложити у томе да комунистичка оптужница не може бити полазна тачка разговора о кардиналу Степинцу“.

Нема шта, владика чије је учешће у комисији о Степинцу недавно обнародовао дописник ХРТ-а из Ватикана у директном укључењу у централни дневник, веома је широке руке. Након што нас је недавно јавно упозорио да ћемо (сви) „морати вагати сваку ријеч о Степинцу“, сада га у име српског дијела комисије унапријед аболира од досуђене пресуде.

Пилсел је уочио да у Јасеновцу живи свега 11 Срба, на шта је Владика рекао да „не налази да ситуација наше пастве у Западној Славонији захтијева посебан опис, јер је познато шта се дешавало у Другом свјетском рату и деведесетих година“.

Е сад, не вјерујем да је то довољно познато ни Владики ни Пилселу а једино што је добро познато јесте да је великој већини српскоg и хрватскоg корпусa све то готово непознато.

На питање о броју жртава у Јасеновцу, цитираћу ријечи владике Јована: „Аушвиц представља добар примјер: првобитне процјене говориле су о четири милиона жртава; коначни резултати говоре о броју од 1,1 до 1,5 милиона жртава. Огроман хијатус од четири стотине хиљада говори нам да и у случају Јасеновца морамо рачунати на велику маргину. Та маргина је велика када се ради о много систематичнијој нацистичкој индустрији смрти и може се очекивати да ће она бити још већа, у процентима, када је у питању НДХ“.

Након овог поређења са Аушвицом, треба очекивати да најшира али и стручна јавност забораве раније владикине изјаве о томе да свака жртва да би била уврштена у попис мора именом и презименом бити записана и увјеравања да није било разлога да се све српске жртве тако не попишу.

Каква (црна) велика маргина „хијатуса“ се може узимати за коначан резултат ако, како рече владика, наука признаје само именом и презименом пописане жртве?

Предсједник Одбора је још додао:

„Поготово је важно да се свака истраживачка институција ослони на велике међународне институције тога типа, као што су Институт у саставу Јад Вашема , лондонска `The Wiener Library` итд. Таква мрежа би увелико могла допринијети постизању жељеног резултата“.

Дакле, јасно је поручено истраживачким институцијама из Србије и Српске да се не уздају у властиту памет и историјску науку, него да се ослоне на стране институције на путу до резултата који се жели добити, мада није јасно да ли се жељени резултати и циљеви са српске и „ино“ стране подударају.

Ослањањем на Јад Вашем ставиће се и тачка на инсистирање потомака жртава да се тјелесни остаци покланих у Доњој Градини и на Јадовну ексхумирају и достојно сахране, јер је још на Четвртој Међународној конференцији о Јасеновцу тадашњи протосинђел Јован Ћулибрк упозорио:

„Што се тиче измијештања гробница, наша браћа из јеврејске заједнице вјероватно ће имати нешто озбиљно да кажу, јер по јеврејским правилима и обичајима постоје проблеми око преношења костију из гробова и то треба унапред рећи и расправити да не буде послије неспоразума око тога“.

Наставиће се…

Аутор је предсједник Удружења „Јадовно 1941.“

Везане вијести:

О чињењу, нечињењу и злочињењу (1)

Писмо Епископу славонском Јовану Ћулибрку поводом Дана сјећања на Јадовно 1941.

Писмо Епископу Јовану Ћулибрку