Nuklearni otpad novi pritisak na Srbe

Od našeg specijalnog izveštača
Banija – Čerkezovac je uronjen u padine najpoznatije banijske šume i planine. Nju su kroz istoriju uporno i zvanično zvali Zrin po mestu koje su, kao jedno od ređih na ovom prostoru, naseljavali Hrvati. U celom ovom kraju su većinom živeli Srbi. Oni su banijske gore između Une i Kupe zvali jednom rečju Šamarica. Velika brdovita šuma opevana je u Drugom svetskom ratu kao slobodarska. U njoj se srpski narod skrivao od ustaškog noža, a tu su Srbi i Hrvati osnovali prve oružane partizanske jedinice. Na Šamarici se skrivao i poslednji vojnik RSK Živko Korać. Vešto izbegavajući hapšenje, nije hteo da se povuče iz zavičaja, a izvršio je samoubistvo, šest godina posle „Oluje”, kada su ga opkolile hrvatske policijske snage.

Šamarica je u poslednjih nekoliko godina u žiži javnosti, od kada se hrvatska vlast izjasnila da je baš selo Čerkezovac u opštini Dvor najpovoljnije mesto za odlaganje nuklearnog otpada.

Na celoj Baniji se svi uglavnom protive odlaganju otpada u ovom kraju. Srbi smatraju da, hteo to neko da prizna ili ne, deponija znači još jedno etničko čišćenje. Otpad bi bio deponovan u vojnoj bazi koja ovde odavno postoji. Osim informacija da je hrvatska vlada najavila da za to postoje ozbiljne namere, nema preciznijih informacija. Kada smo hteli da fotografišemo predviđeno mesto nije nam dozvoljeno, a policija je zahtevala da se unište fotosi kapije napravljeni iz daleka.

Protesti su organizovani u svim banijskim opštinama, protive se i Srbi i Hrvati, ali ljudi s kojima smo ovih dana razgovarali smatraju da narod neće niko ni da pita. Izgleda da će hrvatska vlast imati veće probleme s narodom Republike Srpske, pa i onima iz kantona BiH. Čerkezovac se nalazi dva-tri kilometra od Une, koja je ovde granica. Pod šamaričke gore spada i Radoč, najviši vrh ovog gorja, ali on se nalazi s bosanske strane, pa se ne smatra banijskim.

Zašto hrvatska vlada misli da je ovo napušteno selo tako pogodno za opasno smeće? Dvor se nalazi na vrhu trougla čije su dve strane gotovo jednako udaljene od Jasenovca na istoku, odnosno Gline na zapadu, simbola zloglasnog i najsurovijeg etničkog čišćenja Srba u istoriji. Možda i zbog velikog šumskog skloništa u Dvoru su civili najmanje stradali pa je ova opština i danas nakon „Oluje” većinski srpska.

Kada su se petrinjski Srbi u ovom pogromu povlačili pred hrvatskom vojskom – koja je, postoje dokazi, zaostalo stanovništvo kad nije bilo svedoka uglavnom ubijala, a posle se pravdalo da je reč o paravojsci – odstupalo se upravo preko Šamarice, a starijem narodu koji pamti prethodni rat bilo je jasno da Krajine više nema. Ova oblast u Drugom svetskom ratu nikad nije pala, a ovaj put je napuštana. Razočarane žene su bacale ključeve od kuća, svesne da im više neće biti potrebne.

Na drugom šamaričkom putu, prozvanom Dvorska cesta, koji vodi od Gline, takođe su shvatili da od spasa u šumi, kao nekada, neće biti ništa. Osim Banijaca tu su presecane kolone izbeglica i s Korduna. Preko takozvane suve međe, na obroncima planine, nadirali su muslimani, u međuvremenu nazvani Bošnjacima. Oni koji su preživeli masakr civila iz kolona na „Dvorskoj cesti” teško izranjavljeni završili su i u zagrebačkim bolnicama gde ih je odvezao Unprofor.

Pripadnici međunarodnih snaga, sa zadatkom da štite civile, tu su se našli pošto se stanje smirilo. Krajišnici su pričali da su tada shvatili da krajiška vojska nije ni planirala da se odupre napadačima na rezervnim položajima baš na Šamarici, a to je narod očekivao. Hrvatski mediji su posle tog masakra, emitujući slike razbacanih traktora, prikolica pa i krvavih tragova, lažno tumačili da je sve uradila srpska vojska tenkovima jer joj je u bežanju i spasavanju svojih glava narod bio prepreka. Trebalo je dve decenije da se oglasi danski bataljon Unprofora, koji je otkrio da su u osnovnoj školi u Dvoru mučki pobijeni invalidi u kolicima, koji su se u „Oluji” povukli iz petrinjske bolnice, autobusom. U blizini su bili i Danci koji su fotografisali tela pobijenih u kolicima.

Da će da nađu spas Banijci su verovali jer je ta šuma u njihovoj svesti značila slobodu za koju su pale ogromne žrtve. Na početku Drugog svetskog rata u blizini najvišeg banijskog vrha, na takozvanom Čavić brdu, osnovan je partizanski pokret. Ovamo su preko Save prešli sisački Hrvati i dogovorili se s mnogobrojnijim Srbima da dignu ustanak protiv okupatora i ustaša. Pored velike baze ovde je osnovano i niz partizanskih jedinica, pa i čuvena Sedma banijska udarna divizija. Većinu tih jedinica činili su Srbi.

Prva oružana akcija bio je napad na žandarmerijsku stanicu u Banskom Grabovcu 23. jula 1941. Vođa napada je bio Vasilj Gaćeša, koji je posle proglašen za narodnog heroja. Posle akcije partizani su se povukli u šamaričke šume. Navodno su poginula tri žandarma, a onda su ustaše krenule u odmazdu. Izveli su iz banijskih sela 1.290 (kako piše na prigodnom obeležju) muškaraca Srba, nedužnih civila, odveli ih na poljanu, naredili im da iskopaju jame i tu su ih poubijali i sahranili, jedne preko drugih.

Sledeće godine u podšamaričkom selu Brubanj u ustaškoj zasedi poginuo je Vasilj Gaćeša, a u način pogibije do danas se sumnja. Posle rata u Banskom Grabovcu je obeležavan samo ustanak kao veliki poduhvat u organizaciji Komunističke partije, a i posle rata devedesetih godina prošlog veka ovde se okupljaju antifašisti, desničari negoduju, a mediji spekulišu brojem stradalih i postepeno ga umanjuju.

Izvor: POLITIKA