„Новости“ отвориле врата истине о Диани

Донедавно за велику хероину знали само историчари и преживели логораши. Први текст о томе како је Будисављевићева спасла 12.000 деце из логора наш лист објавио 2010. године

Готово седам деценија било је потребно да свет сазна за велику српску доброчинитељку Диану Будисављевић и можда највећу акцију спасавања деце из усташких логора које је ова хероина, рођена Аустријанка, организовала током Другог светског рата. Ових дана коначно је почело и снимање филма о тој чудесној жени која је из крвавих казамата НДХ избавила око 12.000 беспомоћне српске деце, углавном са Кордуна, Козаре, из хрватских и босанских села.

А до пре само неколико година, за њу су знали историчари, неки преживели логораши и њени ретки потомци. Првим текстом о херојству Диане Будисављевић, објављеном у „Вечерњим новостима“ априла 2010. године, управо су одшкринута врата истини!

Серија објављених прича у нашем листу о подухвату Диане Будисављевић, са исповестима преживелих, потомака, као и са цитатима из њеног дневника, нису прошли без одјека.

ДНЕВНИК ШТАМПАН У САМО 700 ПРИМЕРАКА

Док је историчар и теолог Јосип Колановић био на челу Хрватског државног архива, ова институција објавила је, 2003. године, „Дневник Диане Будисављевић“, који је вођен на немачком, од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. и који представља непроцењив историјски извор. Штампан је у свега 700 примерака, од чега је један затечен у Београду. У питању је потресно сведочанство о спасавању деце, поткрепљено документима и фотографијама, списковима малишана и фотокопијама дела картотеке коју је уредно водила, не би ли деци сачувала идентитет. Из заборава је овај драгоцени историјски документ изронио готово шест деценија после ослобођења и то захваљујући Дианиној унуци, Силвији Сабо.

Подвигу жене која је водила највећу хуманитарну акцију током Другог светског рата, тако се 2013. поклонила и Српска православна црква. Постхумно је одликована, а Орден царице Милице, њеном праунуку Леонарду Рашици уручио је патријарх српски Иринеј. Убрзо јој је постхумно додељена и Златна медаља за храброст „Милош Обилић“ председника Србије, затим и неколико улица у Београду, Козарској Дубици, споменик, представе, књиге, парк у Бечу, плакета Српског народног већа у Хрватској… данас носе име по Диани Будисављевић. Последњи гест и још један у низу исправљања неправде која је овој хероини нанета деценијским ћутањем о њеном подвигу, почетак је снимања филма „Акција ДБ“. Тако је своју активност означавала и сама Диана, а ауторка филма је из Загреба Дана Будисављевић, рођака Дианиног супруга др Јулија Будисављевића.

Владика славонски Јован Ћулибрк сматра да је најважније да је истина о овој племенитој жени угледала светло дана.

– Диана свакако заслужује да буде уписана у памћење српског народа, поготово што је њена племенитост истински људски подвиг. Осим што је била удата за српског лекара, никакве друге везе није имала са Србима, а опет је живот посветила спасавајући српску децу из логора – каже владика Ћулибрк.

Не зна, вели, детаље о филму чије је снимање почело, али се нада да ће свакако имати поруку достојну Дианиног дела.

А првим текстом, пре седам и по година у нашем листу, обелоданили смо чињенице из њеног дневника, штампаног неколико година раније, које су шокирале јавност.

У првом од 388 записа Дневника, Диана објашњава да је од рођаке сазнала да постоје концентрациони логори у којима су православне жене са децом. Писала је како јеврејска општина помаже својима у логорима, а да за прогоњене припаднике православне вере није постојала никаква акција помоћи.

Описала је вређања, препреке, одбијене молбе, децу за коју је знала да им се ближи крај, бол мајки које су се одвајале од беба, али и сусрете са Кватерником, Степинцем, Артуковићем, немачким генералима, који су били много расположенији да помажу православцима од усташких власти. Са екипом сарадника, од немачких власти добијала је „аусвајс“ да иде у Јасеновац и друге логоре раштркане око тог комплекса смрти – Јастребарско, Лобор-град, Млаку, Горњу Ријеку – и да одатле одводи децу, уз пристанак мајки. Малишане, од одојчади до већ тинејџера, смештала би у неколико прихватних домова у Загребу, а онда би уз помоћ „Каритаса“, али и огласа у новинама, тражила угледне породице које ће им сачувати животе. За свако дете водила је посебан картон, читава њена картотека била је педантно сређена, до најситнијих детаља, како би деца после рата била враћена родитељима.

За опасну, сложену, дуготрајну акцију, која је по свом обиму, броју учесника и спасене деце, једна од најсложенијих и без сумње најхуманија акција такве врсте током рата, како на подручју НДХ, тако и у читавој окупираној Европи, пре те 2010. године није знао готово нико. Писац Леонардо Рашица, праунук Диане Будисављевић, јавио се „Новостима“ из Бразила и помогао да о њеном раду, деци коју је спасла, али и стравичном злочину, сазна што више људи. И клупко се одмотало…

ОЗНА УЗЕЛА КАРТОТЕКУ

Леонардо Рашица је за наш лист говорио да је његова прабака сву документацију и све фотографије из картотеке са идентитетима деце морала да преда 1947. по наређењу Озне. Због тога много родитељи никада нису нашли своју децу. Иако је била у немилости усташа, нове, комунистичке власти су јој по ослобођењу 1945. забраниле да се бави хуманитарним радом, и побринули се и да се о њој готово ништа и не зна. Историчари су то објашњавали тиме да се у послератну „шему“ да је КПЈ стајала иза свега, није уклапала независна акција Диане, која није била члан партије.

Аутор: Бојана Царановић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Диана Будисављевић: Пред носом режиму, за хиљаде живота …

Диана Будисављевић – Отргнута од заборава | Јадовно 1941.

Почело снимање филма о Диани Будисављевић | Јадовно 1941.

Дјечји логор у Сиску 3.08.1942. – 8.01.1943. | Јадовно 1941.