Ново светло на Солунски процес

Списи др Милоша Богићевића из 1917. први пут на српском. Књига део едиције „Србија и Балкан“ Библиотеке „Браћа Настасијевић“ у Горњем Милановцу

Први пут списи др Милоша Богићевића, српског контроверзног дипломате (рођен у Београду 1876. а мистериозно умро у Берлину 1938), преведени су на српски и сабрани у књигу „Солунски процес, јун 1917“, која је објављена у едицији „Србија и Балкан“ Библиотеке „Браћа Настасијевић“ из Горњег Милановца. Списе, што су нова сазнања о том још неразјашњеном историјском догађају важном за Србију, превела је филолог Сандра Трипковић, мастер француског језика, а уредник издања је Дејан Ацовић, класични филолог и библиотекар Научног одељења и Стране књиге у тој библиотеци.

Солунски процес је инсцениран против групе официра војске Краљевине Србије, спроведен екстериторијално у Првом светском рату 1917, кад је група официра на челу са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, оптужена за покушај атентата на регента Александра Карађорђевића.

КОМПРОМИТАЦИЈА „СУЂЕЊА“

– Богичевић указује на то да је „атентат“ антидатиран, да је послужио као повод за хапшење и оптуживање Аписа и чланова „Црне руке“ неколико месеци након што се наводно догодио, а да га у том периоду нико није ни споменуо. Иста група официра била је на мети власти и пре тога, у покушају да се против ње подигне оптужница за велеиздају због наводних тајних преговора о сепаратном миру са Аустроугарском. Процес је из формално-правног угла био пун мањкавости: вођен у време рата, заснован на крхкој правно-логичкој поставци оптужнице, са много компромитованих сведока довођених с коца и конопца, који су по потреби мењали и давали противречне исказе, као и највиши официри Врховне команде – сматра политиколог Никола Томашевић.

– Богићевићеви списи бацају ново светло на националну историју 20. века, разбијају окоштале предрасуде. Солунски процес није обрачун политичких неистомишљеника, јер су „црнорукци“, влада и династија прокламовали истоветне политичке циљеве: југословенску идеју, ширење утицаја, експанзију ка јужнословенском простору под Аустроугарском. Био је потреба једне етаблиране политике да се отараси свог тврдог језгра, које ју је и довело на власт, али је својим разгранатим утицајем подривало монопол те политике – истиче Дејан Ацовић, и додаје да има утисак како се над сенима учесника трагичних догађаја с почетка 20. века још чују Аписове речи, упућене команданту Радоју Јанковићу након Сарајевског атентата: „Бре, шта учинисмо!“

Дипломата др Богићевић је својим списима већ те 1917. француској јавности предочио шта се стварно догодило на суђењу у Солуну. Сада, мада постхумно, први пут и нашој.

– Одувек ме привлачило све везано за историју и политичке интриге, као и чињеница да оно што нам је сервирано, није увек оно што је заиста и било – објашњава Сандра Трипковић. – Зато сам превела ову књигу. У њој сазнајемо чињенице. Српски правник и дипломата Богићевић базирао ју је на личној архиви и контактима са живим сведоцима тог времена. Историчаре ће занимати да истражују Богићевићев „јеретички став“ спрам Николе Пашића, радикалске партократске владавине и династије, тада краља Петра и регента Александра. Будући да је предмет његових списа Солунски процес, није чудо да је његова изненадна смрт у Берлину мистерија. Наиме, он у својим текстовима указује на чињенице које компромитују читав процес. Прво, да је сам „атентат“ антидатиран тако да је послужио као повод за хапшење и оптужбу. Пише и о мањкавостима процеса у формално-правном смислу. У контактима са људима блиским немачком цару Вилхелму Другом, открио је тајни српско-бугарски споразум пред избијање Првог балканског рата. Ту му је и додељен атрибут „издајника“. Ствара слику о једном другачијем пуковнику Апису.

ЧЕТИРИ ВЕРЗИЈЕ СМРТИ

Др Богићевић је важио за контроверзну личност српске политике и дипломатије. Више пута био је министар и посланик Србије, аустрофил. До женидбе краља Александра Обреновића Драгом (Машин) беше окорели обреновићевац, али због неслагања са тим краљевим одабиром приступа Аписовим завереницима 1903.

– Током богате политичке каријере, као усуд, пратио га је један од најтежих атрибута код Срба: „издајник“, зато што су му се путеви често разилазили са путевима званичне српске политике. У јулу 1938. пронађен је мртав у хотелској соби у Берлину. Још је неразјашњено: самоубиство или насилна смрт?! По појединим изворима, могуће је да се нашао на мети више интересних група: југословенске тајне полиције, нациста, агената Коминтерне – упозорава уредник Ацовић.

Аутор: Милорад Бошњак

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Захтев Српске лиге: Споменик Апису у центру Београда …

Призовимо се памети, постанимо поново родољуби | Јадовно …

Избачени из строја | Јадовно 1941.