Novi roman našeg Banijca Ratka Dmitrovića

Važna tačka u razumevanju savremene istorije

U izdanju Arhiva Vojvodine iz Novog Sada, pojavio se novi roman – Kucaj, zvono ne radi – Ratka Dmitrovića, novinara, publiciste, pisca, urednika i rukovodioca više medija i medijskih kuća.

Roman Kucaj, zvono ne radi autora Ratka Dmitrovića, preporuka je portala Delfi knjižara, otvara jedno od najosetljivijih i najmanje razjašnjenih poglavlja novije istorije Balkana. Radnja smeštena u period raspada Jugoslavije 1990. godine kombinuje ličnu dramu i političku napetost kroz priču troje Zagrepčana koji, sasvim slučajno, saznaju da su deca žene čije ime nikad nisu čuli – Dijane Budisavljević.

Ovo otkriće izaziva potres u samom temelju njihovih identiteta, jer se suočavaju sa poreklom koje ruši sve što su do tada o sebi znali: versko, nacionalno, porodično. Potraga za istinom vodi do saznanja koja menjaju ne samo njihove živote već i živote njihovih najbližih. Dvoje ne uspeva da izdrži teret istine i bira tragičan izlaz – samoubistvo.

Istovremeno, vlast u Hrvatskoj opsesivno traga za „Kartotekom Dijane Budisavljević“, dokumentom koji bi mogao ozbiljno da ugrozi narativ nove države. U priču se uključuju i katolička crkva i obaveštajne strukture, ali bez uspeha. Kartoteka se ipak pojavljuje – ali tamo gde je niko nije očekivao.

Roman je snažno emotivan, ali dokumentaristički utemeljen, što ga čini nezaobilaznim za svakog ko želi da razume šta se zaista događalo iza kulisa raspada Jugoslavije…

… Kucaj, zvono ne radi je više od romana – to je svedočanstvo o kolektivnim i ličnim tragedijama, o identitetu kao konstruktu koji može biti srušen jednim jedinim otkrićem.

Kritičari bi ovaj roman mogli opisati kao „istorijski triler“, ali njegova snaga je u emocionalnoj istinitosti i sposobnosti da poveže lične sudbine sa političkim previranjima. Dmitrović koristi jasan, angažovan stil, bez suvišnih ukrasa, ali sa preciznom psihološkom karakterizacijom likova.

Roman otvara prostor za mnoga pitanja o odnosu između ličnog i kolektivnog identiteta, prošlosti i njenog tumačenja, ćutanja i otkrivanja. S obzirom na aktuelnost teme, roman Kucaj, zvono ne radi ima potencijal da postane važna tačka u razumevanju savremene istorije regiona.

Dmitrovićev roman je priča koja se čita u jednom dahu.

---

(Odlomak iz romana u kome se opisuje upad pripadnika Ozne u stan Dijane Budisavljević, u Zagrebu, i oduzimanje dokumentacije o spasavanju srpske djece iz ustaškog logora u Jasenovcu, po naredbi visokog hrvatskog rukovodioca Ivana Steve Krajačića)

… U godinama koje će doći, kad njegov život krene neplaniranim putevima, u trenucima ko zna čime izazvanog tumaranja po davno minulim danima, Vladimir će se uvek setiti te večeri. Znao je otprilike, kao što reče svom šefu Krajačiću, šta treba da uradi, ali tada i dugo nakon rata, nije znao pravu istinu i posledice koje će uslediti.

Vladimir je nekoliko puta kucnuo na vrata, ništa se nije dogodilo i taman kada je pomislio da u stan uđu silom, iznutra se začuše koraci. Ključ u bravi okrenu se dva puta i pred njima trojicom stajala je naočita žena, od pedesetak godina, u tamnozelenoj haljini.

„Dobro veče, izvolite“, rekla je.

„Dobro veče. Mi smo iz Odeljenja za zaštitu naroda, iz Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije. Nećete nam zamjeriti što Vas uznemiravamo. Ja sam Vladimir.“

„ Da… izvolite.“

„Nije zgodno ovako na vratima. Predlažem da porazgovaramo unutra. Vjerujem da se slažete.“

„Ne vjerujem da imam izbora… uđite.“

Stan je bio veliki, salonski, namešten s mnogo ukusa, pun skupih stvari, slika starih majstora, s kaminom na istočnoj strani dnevnog boravka. Vladimir je vlasnici stana, u nekoliko rečenica, izneo razloge dolaska. Жena je pokušala da objasni kako je sve to nepotrebno, da ono zbog čega su došli može i dalje da bude kod nje, tu u stanu, da neko, ako nova vlast proceni, svakoga časa može doći i uveriti se da je predmet interesovanja i dalje u stanu, da pred zgradom u kojoj živi mogu da ostanu stražari… Vladimir je sačekao da žena u zelenoj haljini završi i potom raspršio sve njene nade.

„Drugarice…“

„Molim Vas, ako može… gospođo“, kazala je ona.

„Može… Gospođo, biće onako kako sam ja rekao.“

„Molim Vas da mi bar kažete kuda ovo nosite?“

„Mi smo ovdje po zadatku. Odmah da vam kažem i ono što očekujem da ćete me pitati, zahtevati: nema zapisnika, primopredaje, potpisa, pečata… ništa od toga. Mi ćemo odneti ono zbog čega smo došli, a Vi ćete ćutati, kao da se ništa nije dogodilo… Budite sretni ako oni koji će doći posle nas, da bi Vas i Vašeg supruga pitali kako ste se proveli u Zagrebu, šta ste radili, ne budu previše nervozni.“

„Ja sam se bavila humanitarnim radom, a moj suprug je ljekar, samo je radio svoj posao. Pri tom, možda Vam bude interesantno, on je Srbin.“

„Da, znam. Na njega sam i mislio, isto kao i na Vas. Ali, rekoh, u vezi toga će doći neko drugi.“

Vladimir je potom obišao stan, svaku sobu. Kad se vratio u salonski prostor dočekalo ga je pitanje žene u tamnozelenoj haljini:

„Znate li bar koliko je važno ovo što ćete odnijeti?“

„Ne mijenja na stvari i da znam i da ne znam.“

„Hiljade duša je u pitanju. Ovo su životi ljudi. Na tome smo radili od 1942. godine. Molim Vas…“

„Gospođo… Vaš posao je završen. Ono što sledi je naš posao.“

„Ali, ja moram znati…“

„Vi morate… odnosno… možete znati ono što Vam mi dopustimo. Жelim Vam laku noć.“

Dve žene stajale su nemo nasred sobe. Vladimir je mladiću, koji je sa Stjepanom slagao kutije za što lakše nošenje, rekao da bude pažljiviji, okrenuo se prema vlasnici stana, blago salutirao i izašao napolje.

Desetak minuta kasnije, žena stoji pored prozora okrenutog ka ulici i gleda kako vojnici u sivim uniformama unose kutije u kampanjolu. Kad je sve bilo završeno, a Vladimir i Stjepan seli u džip i pošli, ona se okrenula prema Ivanki.

„Molim se Bogu da ova noć nije uvod u nečiju veliku patnju.“

Mladić sa tamnocrvenom kosom otvorio je vrata kancelarije Ivana Steve Krajačića i pustio unutra vojnike koji su nosili kartonske kutije. Potom uđoše Vladimir i Stjepan, a taman kada su hteli da prođu do sobe u kojoj ih je te večeri dočekao Krajačić, mladić im reče da je drug Stevo hitno morao u grad.

„Zvao ga je“, reče, „neki general“, dodajući da je kazao kako kutije moraju da se ostave pored njegovog stola i da neko, ovo je naglasio, celu noć stražari u toj sobi i ispred kancelarije, u hodniku.

Vladimir je pogledao Stjepana, a ovaj je samo klimnuo glavom. „Još jedna besana noć“, prošlo je kroz glavu kapetana Ozne, Stjepana Frajtića. Nije ni slutio da će mu ta noć podariti nekoliko, ispostaviće se, velikih tajni.

---

Ratko Dmitrović rođen je 1958. u Komogovini, na Baniji, današnja Hrvatska. Gimnaziju je završio u Kostajnici, a pravo i novinarstvo studirao u Beogradu i Zagrebu.

Kao novinar, urednik, direktor… radio je u Politici, Ninu, RTS-u, Argumentu, frankfurtskim Vestima, Večernjim novostima, RAS televiziji.

Napisao je dvotomno publicističko delo Krst na križu, o manje poznatim srpsko-hrvatskim odnosima, koje je doživjelo deset izdanja.

Autor je romana Beležnica profesora Miškovića, po kojem je snimljena istoimena televizijska serija.

Kao vanstranačka ličnost Dmitrović je bio ministar za demografiju u Vladi Republike Srbije.

Roman Ratka Dmitrovića Kucaj, zvono ne radi može se nabaviti u Delta knjižarama u Beogradu i u mnogim gradovima Srbije.

---

Izvor: Banija onlajn

---

Pusta zemlja Banija..

---

Više od istog autora: Kolumnisti – prijatelji – Ratko Dmitrović

---