NOVI KRUG PAKLA: Šta je pozadina opasnog razdora u pravoslavnoj crkvi

Samo se danas, umesto vere u klasnu ravnopravnost, nudi vera u bezgraničnu slobodu. Bez ikakvih ograničenja i pravila. U tom kontekstu, pravoslavlje je problem.

Komunisti su pokušali da religiju zamene ideologijom: umesto vere u Boga, ponuđena je vera u klasnu ravnopravnost. Identično čine i neoliberali. Samo se danas, umesto vere u klasnu ravnopravnost, nudi vera u bezgraničnu slobodu. Bez ikakvih ograničenja i pravila. U tom kontekstu, pravoslavlje je problem.

„Pravoslavlje je opasnije od islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlja najveću opasnost za zapadnu civilizaciju“. Karl Bilt (28. 4. 2014.)

Odluka vaseljenskog patrijarha Vartolomeja I je skandalozna. Još je gore što ona može poslužiti kao okidač za široku, sinhronizovanu akciju diljem pravoslavnog sveta, sa nesagledivim posledicama.

Inicijativu Zorana Zaeva o priznavanju nekanonske Makedonske pravoslavne crkve, u koju se u jednom trenutku upetljao i zakleti ateista Aleksis Cipras, treba gledati, takođe, u tom svetlu. Kao i novu akciju Mila Đukanovića, koji je podvukao da „SPC ostaje glavni frontmen velikosrpskog nacionalizma prema regionu i Crnoj Gori i da ostaje udarna pesnica onoga što žele ideolozi Velike Srbije i imperijalne Rusije na Balkanu“.

Karl Bilt je na samom početku ukrajinske krize zaključio kako su zapadni lideri dugo mislili kako je problem u komunizmu, a nisu shvatili da je stvarni uzrok — pravoslavlje:

„Rusija je devedesetih godina bila bolja država nego danas, jer je stremila demokratiji i zapadnim vrednostima. U današnjoj Rusiji situacija je mnogo gora. Putin ne demonstrira privrženost međunarodnim vrednostima, već pravoslavnim“.

Henri Kisindžer navodi kako je Staljin tokom konferencije na Jalti, na konstataciju Čerčila kako i Vatikan ima neke zahteve oko uspostavljanja novog poretka u Evropi, podrugljivo upitao: „Koliko papa ima divizija?“

Odgovor je stigao četiri decenije kasnije, sa početkom protesta u Poljskoj, koje je ne samo snažno podržao, već donekle i inspirisao papa Jovan Pavle II. Ostalo je istorija. Jednom probuđena svest naroda Poljske, pa zatim i Mađarske i Čehoslovačke, koštala je komunističku Moskvu najpre raspada Istočnog bloka, a ubrzo potom i Sovjetskog Saveza.

Srušiti centralni stub!

Nema svesti bez vere. Komunisti su pokušali da religiju zamene ideologijom: umesto vere u Boga, ponuđena je vera u klasnu ravnopravnost. Identično čine i neoliberali. Samo se danas, umesto vere u klasnu ravnopravnost, nudi vera u bezgraničnu slobodu. Bez ikakvih ograničenja i pravila. U tom kontekstu, pravoslavlje je problem. Jednako kao što je nekada bilo za komuniste, tako je danas za neoliberale.

Obračun sa pravoslavljem se, dakle, već neko vreme sprema. Ili, tačnije rečeno — sa pravoslavnom civilizacijom. Neophodno je srušiti centralni identitetski stub istočnohrišćanskih naroda, saseći njihovu kulturu i religijsku vertikalu iz koje se crpe vrednosni obrasci i moralne norme.

Razloga za to je više, ima tu i prilično ideologije, ali izgleda kako je geopolitički najvažniji. Geografsko krunjenje teritorije koju dominantno nastanjuju pravoslavni treba intenzivirati i u tom cilju podsticati etnofiliju, indukovati sukobljavanja između bratskih naroda i projektovati neke nove ratove.

Neoliberalni kontranapad

U prvom redu je, svakako — Ukrajina. Sve što nisu uspeli oružjem i političkim sredstvima, sada bi neoliberalni (zapadni) sponzori da učine preko podele crkve.

Vaseljenski patrijarh se u to upleo i postao saučesnik u ovom monstruoznom planu. Nije nam objasnio zašto, niti kojim se motivima vodio. Samo se kratko oglasio na Fejsbuku, navodeći da je odredio arhiepiskopa Danila pamfilskog iz SAD i episkopa Ilariona edmontonskog iz Kanade za egzarhe carigradske patrijaršije u Kijevu „u okviru priprema za davanje autokefalnosti pravoslavnoj crkvi u Ukrajini“.

Zajedničko za oba sveštenika jeste što su Ukrajinci, prvi iz Ivano-Frankovska, a drugi iz Lavova, i što su već zabeležene njihove aktivnosti po pitanju „osamostaljivanja“ crkve u rodnoj zemlji. Naravno, na naredni korak Vartolomeja I i eventualnu odluku o priznavanju autokefalnosti Kijevske patrijaršije (u Ukrajini najveći broj vernika okuplja Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije, koja deluje kao samoupravna crkva sa pravima široke autonomije a na osnovu „Tomosa patrijarha moskovskog i sve Rusije“ iz 1990. godine, dok samoproklamovana Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevske patrijaršije nije kanonska i funkcioniše od 1992. godine) Moskovska patrijaršija neće oćutati, jer se radi o grubom kršenju vekovnih pravila.

Jerarsi Sinoda Beloruske crkve izrazili su protest protiv ovog koraka Vaseljenske patrijaršije, jer on „predstavlja agresivno mešanje jedne pomesne crkve u unutrašnje stvari druge pomesne crkve, usmerene na podrivanje temelja međupravoslavnog sveta i jedinstva“.

Vaseljenski patrijarh ne može dodeljivati autokefalnost na teritoriji druge pomesne pravoslavne crkve. Otuda i nedvosmislena, direktna ili indirektna podrška svih pomesnih pravoslavnih crkava Moskovskoj patrijaršiji.

Ključni problem je, međutim, u tome što će rasplamsavanje krize u Ukrajini i najverovatniji ulazak u „novi krug pakla“ koji može čak rezultirati i žestokim građanskim sukobljavanjima (najžešći ratovi su oni koji se vode zbog religijskih ubeđenja), biti samo pola jada za pravoslavlje.

Druga polovina je u tome što se novo pravilo vaseljenskog patrijarha onda može (zlo)upotrebljavati i na drugim mestima, pa će autokefalnost odmah tražiti i delovi ostalih pomesnih pravoslavnih crkava koji se ne nalaze na teritoriji „matičnih država“.

Pet plus jedna pravoslavna patrijaršija u SFRJ?

Da, to upravo znači da na prostoru bivše SFRJ, može umesto Srpske pravoslavne crkve, preko noći nići još pet pravoslavnih patrijaršija. Plus i ona na Kosovu, u određenom političkom raspletu, a koji je nedavno najavio Bedžet Pacoli („Crkve na Kosovu nisu srpske, već i srpske i albanske“, reče Pacoli, pa onda, vodeći se novom logikom, zašto ne bi pripadale nekakvoj kosovskoj pravoslavnoj crkvi).

Pretpostavljam da mnogima ovakva upozorenja deluju preterano? Nekima i smešno? Treba se podsetiti da je ukazom Ante Pavelića 3. aprila 1942. godine osnovana Hrvatska pravoslavna crkva. Raščinjeni ruski monah Germogen (Georgij Ivanovič Maksimov) postavljen je za patrijarha, a čuveni Savić Marković Štedimlija za urednika časopisa „Hrvatska pravoslavna crkva“ i izdavača pravoslavnog kalendara za teritoriju NDH.

Širi se hibridni rat

Bilo je takvih pokušaja ranije, biće ih opet. Uostalom, ponovo smo u ratu globalnih razmera, istina pretežno „hibridnog karaktera“ i sa regionalnim vojnim sukobljavanjima, ali koji ostavlja velike posledice i destabilizuje celokupan svetski politički sistem. U takvim okolnostima, a zarad pobede koja donosi ogromne dobitke, sve je dozvoljeno, pa i novi krstaški rat protiv pravoslavne civilizacije.

Naravno, ne treba uopšte sumnjati u krajnji ishod svega. Komunističko bezverje i pokušaj stvaranja besklasnog društva po svaku cenu doveli su do stravičnih represalija i diktatura širom sveta. Ovaj neoliberalni pokušaj proizvodi anarhiju epskih razmera. Anarhija ne može pobediti.

To nam objašnjava i veliki Aleksandar Panarin:

„Pravoslavlje je religija sapatništva sa slabima — i kao takva, ona predstavlja ustanak protiv duha nove segregacije, novoga rasizma“. Ali, problem je u tome što će nas pobeda nad anarhijom koštati žrtava, sredstava i vremena. Zato, neka Bog pomogne vaseljenskom patrijarhu. Da malo zastane. I ne čini nove korake.

Izvor: Novosti online (rs.sputniknews.com)