Nova vatikanska podvala: Primite papu, pa se on možda izvini za Jasenovac

Godina 2013. bila je određena za papinu posetu Srbiji, ali ta poseta nije mogla da bude ostvarena iz dva ključna razloga: papa Jovan Pavle Drugi je od 1979. godine pokušavao da poseti Srpsku pravoslavnu crkvu, ali da zaobiđe Jasenovac, a zatim je beatifikovao Alojzija Stepinca, vojnog vikara ustaške vojske i člana državnog sabora NDH, kao i Hansa Ivana Merca, osnivača križarskih bratstava koja su postala jezgro ustaškog pokreta. I papa Benedikt Šesnaesti je posetivši Zagreb 2011. ukazao veliku počast „blaženom Alojziju“, što je pregradilo njegov put ka Patrijaršiji u Beogradu.

Antonioni: Možda bi papa mogao da se izvini kad dođe u Srbiju

Pošto papska noga, bar kad su u pitanju pravoslavne zemlje, nije kročila samo još na tle Srbije i Rusije, strategija se menja. Njen glasnogovornik kao da postaje nadbiskup Orlando Antonioni, koji, u „Politici“ 3. maja 2012. izjavljuje: “Polako se shvata da je ustaški režim počinio zločine u ime katolicizma, uveren sam da bi nove reči povodom ovog pitanja mogao da izgovori papa ukoliko bi došao u Srbiju“.

Izgleda da je postignut neki interni dogovor između srpskih ekumenista i Vatikana da papa uputi formalno izvinjenje Srbima, možda čak i za Jasenovac, a da zauzvrat bude pozvan u posetu SPC.

Papi nije teško da se izvinjava na sve strane, samo ako to odgovara interesima prostorno najmanje svetske velesile, kakva je rimokatolička internacionala.

Kako izgledaju papino „izvinjenje“

Godine 2001, prethodni papa je, uprkos ogromnom protivljenju punote Grčke crkve i Svete gore, došao u posetu Grčkoj (na „hodočašću stopama Svetog Pavla“), i sreo se sa atinskim arhiepiskopom Hristodulom, ekumenistom i modernistom EU-tipa. Tom prilikom je, naravno, pričao o jedinstvu hrišćanskog Istoka i Zapada, i „izvinio se“.

Evo kako: “Za sve slučajeve, u sadašnjosti i prošlosti, u kojima su sinovi i kćeri Rimokatoličke crkve zgrešili, slučajno ili namerno, prema svojoj braći pravoslavcima, neka nam Gospod oprosti“. I, to je to: cilj je postignut, Grčka je „osvojena“, a koštalo je samo nekoliko neodređenih „pokajničkih“ fraza.

Vatikansko iskustvo diplomatskih trikova nije malo: ne zaboravimo, Pavelićeva NDH nikad od strane pape nije bila priznata de jure, ali je bila priznata de facto, o čemu je svedočio opat Markone, specijalni opunomoćenik rimskog pape u Zagrebu, koji je prisustvovao svim svečanostima ustaške kvazidržave i imao sve simpatije za nju. Stepinac je ponekad dolazio u sukob s Pavelićem, ali se svim silama borio za NDH, o čemu svedoči njegov memorandum papi pisan 1943. kao i učešće u prekrštavanju 250.000 pravoslavnih Srba.

Iskoristi za prljav posao, pa odbaci

To je poznati metod Vatikana: uvek biti s jačim, a osloboditi se onoga ko ti obavi prljav posao, i to tako što se ogradiš od dotičnog, iako si ga prethodno podržavao. Do 1943. papa Pije Dvanesti se uzdao u nacizam i fašizam, a 1944. je sklopio savez sa Vašingtonom, kome je pomagao u amerikanizaciji Zapadne Evrope posle Drugog svetskog rata (tzv. „Maršalov plan“).

Tako je kardinal Kuharić podržavao Tuđmana dok Srbi 1995. nisu proterani sa svojih vekovnih teritorija (Lika, Kordun, Banija, Kninska Krajina, Slavonija, Baranja, Zapadni Srem), a zatim je osudio pojedine vojničke „nepoćudnosti“ prilikom napada na SAO Krajinu avgusta 1995.

Papa je učinio sve da se Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina priznaju u avnojevskim granicama i da se Jugoslavija raspadne onako kako su srbofobi NATO-imperije hteli.

Vatikan još uvek, formalno-pravno, nije priznao tzv. Kosovo kao nezavisnu državu, iako je uticaj rimokatolicizma među šiptarskim „državotvorcima“ vrlo osetan (setimo se: čim je iz Prizrena proterana pravoslavna srpska bogoslovija, osnovana je jezuitska gimnazija „Ignacije Lojola“).

Nova igra

Dakle, počinje nova igra: ograđujemo se od Pavelića da bismo došli u Patrijaršiju u Beograd.

Hrvatska je sad u EU, Srba tamo više nema (osim staraca koji umiru i nešto mlađih, koji se katoliče i „kroatiziraju“), pa neko formalno „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ neće biti na odmet.

Izvor: srbel