Нова употреба Недића

Дискусије око суђења Милану Недићу јесу данас и прилика да се додатно рехабилитује Дража Михаиловић. Како? Да се разумемо, каже један ред полемичара, Недића не треба рехабилитовати, али су и комунисти били терористи. Алтернатива је Дража. И додају, изричито или прећутно: Зар наше одбацивање Недића не сведочи да нисмо једнострани родољупци него вишеслојни истинољупци? Зар нам и стога не треба веровати да је Дража био антифашист? Не, не треба вам веровати, зато што ово ограђивање од Недића није никакав аргумент у правдању Драже него реторички маневар. Наиме, у овој „вишеслојној” реторици одбацивање Недића (али и оних који су га смакли) само је штитник који треба посредно, изричито или прећутно, да осигура прихватање Драже. Нова струја полемичара се разликује од нешто радикалније старе, која као патриоте није раздвајала Недића и Дражу. Али не много, јер код ове струје Недић негативац служи само као реторички штит у брисању његове сродности са Дражом и у антифашизирању четника. У ком смислу?

Можда ће ствари бити јасније ако се повуче разлика између реалне и идеалне политике у рату. Које су биле реалне могућности мале државе да се одупре нацизму 1941? Ако се није могао пружити отпор Хитлеру, да ли је онда квислиншка политика малих држава реална и морална? Тобожњи пасивни реалполитичари (недићевци и четници) водили су рачуна о сигурности Срба, док су идеалполитичари (комунисти) борбеним антифашизмом угрожавали живот нације. Док код процене колаборације критички историчари тврде да је реч о саучествовању у злочинима фашизма, дотле се опрезнији питају да ли се Трећем рајху могао пружити отпор. Требало је, кажу они, храбрости да се води и нехеројска политика. Уосталом није Недићев режим био једини који је водио нехеројску политику. Већина малих земаља била је упућена на овај курс, док је простор за избор између начелне и прагматичне политике био резервисан само за велике државе. На неки начин испада да се пред моћним Трећим рајхом српски народ могао успешније спасавати не con gloria, славним отпором, него con ignominia, нитковлуком? Нека се велики туку, ми треба да се чувамо јер смо мали. Мали, кажу исти, немају избора. И додају, морал државе се разликује од морала појединца.

Томе насупрот, амерички председник Томас Џеферсон опомињао је да постоји само један морал и за државу и појединце. Али како и њему веровати када је и сам био робовласник? Шта је у свему овоме истинито? Само то да у политици малих земаља треба далеко више умећа и сналажљивости него код великих да их политика, која увек гони у компромис, не учини равнодушним према начелима. А поменута дилема да ли је национално мотивисана сарадња са Хитлером била скандал или додуше неславна, али легитимна стратегија самоодржања малих држава, јесте лажна без обзира на то што је раширена и што на сличан начин дели данас полемичаре око Антоанескуа, Хортија и других европских квислинга. Права је дилема ко је 1941. био реалиста, а ко фанатик?

Или шта је 1941. била реалполитика? То је свакако било правовремено сврставање на страну победника. Али да ли је то неко могао знати 1941? Има мишљења да је тек након капитулације Италије ситуација на фронтовима била јаснија. Но ипак, проницљивији аналитичари, нарочито у САД, закључили су већ половином децембра 1941. да је реалполитика антиосовинска, а не квислиншка. Зато што се Хитлер, када је објавио рат САД, заплео у рат са океанским силама које су биле сировински и индустријски надмоћније. Зато и није могао добити рат. Требало је, додуше, да прођу скоро две године, па да ове ствари постану јасније и да се у рату континената јасно искаже надмоћ индустрије антифашистичких сила. Уочити ову надмоћ на време није било лако, али је то била аутентична реалполитика. Многе је као Недића у томе спречавала идеолошка профашистичка заслепљеност, па су сви поменути европски квислинзи у ствари водили не само неславну него и нереалну политику. Али не само они него и сви други који су апеловали на уздржавање од отпора окупатору. Није пасивност била реална него кратковида политика. Зато свако ко неће да говори о неборбеној пасивности као о илузији и као мосту сарадње четника и квислинга треба да ћути о Недићу.

Пише: Тодор Куљић Професор Филозофског факултета у Београду