Нова полемика на помолу. Давид: Историјски ревизионизам М.Бјелајца

Иза текста историчара М.Бjелаjца криjе се jедна лако уочљива теза: како квислиншке власти Милана Недића не сносе никакву или минималну одговорност за трагедиjу српских Јевреjа (и не само Јевреjа).

Горан Паскаљевићу своме интервjу jесте учинио jедан лапсус када jе рекао да jе страдало тридесет хиљада Јевреjа у Београду. Таjподатаксе односи на укупан броj Јевреjа у Србиjи. То суштински ништа не мења на ствари– укупанброj страдалих српских Јевреjа ближи се броjуод деведесет одсто. Остале цифре како их износи Бjелаjац нису спорне, спорно jе само његово запостављање улоге српске квислиншке владе Милана Недића у доприносу решавања„jевреjског питања”.

Уместо да се упуштам у сувишну полемику, послужићу се само са неколико цитата.

Први фелдкомандант, истовремено и командант града Београда, пуковник Каjзенберг издао jе априла 1941. наредбу по коjоj се Јевреjи издваjаjу од осталих грађана, уводећи тако у Србиjу расне законе. О српскоj полициjи каже:

„Полициjа jе овде, с обзиром на личност шефа jавне безбедности (реч jе о управнику града Београда и шефу полициjе Драгомиру Драгом Јовановићу), у наjбољим рукама. У првим данима свога рада наредио сам њено поновно организовање. Њена jачина износи 858 људи”.
Пуковник Каjзенберг додаjе како jе „српска полициjа у многимслучаjевима наjпоузданиjе средство за одржавање реда”, а њеног шефа Драгог Јовановића назива своjим специjалним комесаром. Фон Каjзенберг 18. септембра 1941.подноси извештаj у коме закључуjе да jе сарадња свих немачких органа и установа са српском градском полициjом, чиjи се броj сада попео на 1.500 људи, беспрекорна.

Учешће српске полициjе и оружаних одреда Недићеве „Владе народног спаса”у рациjама и хапшењима Јевреjа имало jе важну улогу. У ту сврху био jе образован и посебан, 7. одсек Специjалне српске полициjе, задужен за Јевреjе и Роме. Неколико стотина српских агената радило jе на регистрациjи београдских Јевреjа и Рома. Списковеталаца за стрељање представници немачких окупационих власти састављали су у сарадњи са Драгим Јовановићем.

Послератном државном истрагом утврђено jе, ван сваке сумње, да су за масовно уништавање Јевреjа и Рома у Србиjи наjзаслужниjи: немачки воjни заповедник Хаjнрих Данкелман, шеф Гестапоа (Аjнзацкоманде Београд) Карл Краус, председник владе Милан Недић, министар унутрашњих послова Милан Аћимовић, управник града Београда Драгомир Драги Јовановић и шеф Специjалне полициjе Илиjа Паранос.

Бранислав Божовић у своjоj значаjноj књизи „Страдање Јевреjа у окупираном Београду 1941–1944”,бележи извештаj немачких власти о разговору са Миланом Недићем где се дословно наводе Недићеве речи упућене нацистима: „Ја знам само jедно решење за jевреjско питање: напоље са њима. Све дотле док jе и jедан Јевреjин у земљи, или док може да говори са Србима, или док га Срби могу жалити, све дотле нема мира у земљи”.

Састанак између шефа окупационе воjне управе др Харалда Турнера и председника српске владе генерала Милана Недића одржан jе 28.марта 1942. Турнер jе забележио: „Генерал Недић jе даље навео тешкоће коjе му у земљи jош причињаваjу остаци масона као и прикривени Јевреjи и Енглези. Ја сам одвратио да jе jевреjско питање практично решено и да ће са преосталом Јевреjима и jош присутним масонима брзо бити рашчишћено. Господин Недић ће после моћи да присвоjи историjску заслугу да jе за време његове владавине jевреjско питање у Србиjи у потпуности решено”. Турнер обавештава генерала Бадера да jе Недић у току даљег разговора истакао да се мора ангажовати у борби против више противника (наведених у девет тачака).Међу противницима коjе jе сузбиjао, навео jе (под тачком шест) и бивше политичаре, слободне зидаре и Јевреjе.

О „интелектуалноj” клими у редовима сарадника квислиншког система сведочи мноштво текстова у окупационим новинама и обjављивање већег броjа антисемитских књига. Примера ради, ево дела коментара под насловом „Ми и Јевреjи”, обjављеног у jулу 1941. у листу „Обнова”: „Јевреjство jе фактор коjи доводи до пропасти човека, његових духовних вредности, његове породице и државе, његове вере и традициjе…Јевреjи носиоци свега зла и опасности, судбинске опасности по европску хришћанску цивилизациjу и културу. Другим речима да докажемо да борба против jевреjства ниjе резултат никакве хистеричне амбициjе да се сиромашни дотуку а богати огуле – већ напротив: ударање тамо где треба , хируршко сечење чира а не терапиjско лечење…А ми jош увек чекамо. Чекамо ваљда да нам Немци реше jевреjски проблем, као да се нас не тиче, као да ми од њега не трпимо”. А месец дана касниjе, у коментару „Јевреjи у Србиjи”: „Питање jевреjства и њихове разорне акциjе на териториjи Србиjе ниjе проблемновиjег времена нити копиjа овог или оног политичког система, већ jе то питање стариjег датума и крупна значаjа, jер потреса и расточава наш државни и народни живот jош од првог устанка па до наjновиjег доба”.

Нико ме не може уверити да jе права истина о Недићевом квислиншком режиму антисрпски став. Напротив. Неки други Срби, истински родољуби, а не ови Недићеви, налазили су сена супротноj, антифашистичкоj и антиколаборационистичкоj страни. Захваљуjући њима, њиховоj пожртвованости и храбрости и у наjтежим временима сачувано jе оно зрно људскости коjе служи на част поjединцима али и широj средини. То сведочим и из искуства сопствене породице jер смо бежећи од недићеваца, усташа и Немаца, провели године рата под лажним идентитетом и под заштитом часних људи у jедном сремском селу. Нико нас ниjе издао, нико приjавио, иако су знали ко смо и шта смо. Умањивати Недићеву кривицу увреда jе и ругање жртвама али и непоштовање оних коjи су се супротставили jедном злочиначком режиму.

Књижевник