Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Тих дана упорно је падала обилна киша и сусњежица. Капути се нису ни присушили кад је с пута у двориште па у гањак јурнула група некаквих особа с ручним батеријама. Вичу: „Отварај”! Ударају у врата као сјекирама.
То су усташе кундацима пушака разбијале врата уз вику: “Отварај или пуцамо”! Отац пође да отвори, али не може да откључа јер је кључ од удараца испао, а лампу није имао времена да упали. Напипа на земљи кључ и откључа прије него су разбили врата. Стакла су попуцала. Мајка је послије причала да су шесторица бајонетама на пушкама упереним у оца ушли у собу гдје смо спавали. Брат и ја смо спавали у једном кревету, а сестра са мамом и оцем у брачним креветима. “Дај пушку и остало оружје”, вичу. „Немам пушке. Никад је нисам имао. Наносао сам се пушке четири године у рату”, одговори отац.
Један је отишао на таван, други у собицу-оставу. Остали избацаше све из ормара, из ладице за рубље… Клече на земљи и свијетле батеријама под кревете. Један виче: “А што је ово, пичка ти материна ‘ћетничка’”? На дну ладице нашао је брда и нити за ткање на тари, лијепо смотане и ту положене. Како се ради о два лијепо уређена штапа који су међусобно повезани са тко зна колико дебелих нити, за ту сврху посебно опредених и дотјераних конаца (а све је то било заједно умотано у комад платна и дугачко више од метар), чинило му се у руци, још на том скровитом мјесту, као пушка. На крају, он то размота и баци.
Те ноћи, 26/27. априла 1941. на бруталан начин, смртно је начета цјеловитост наше породице.
Наредили су оцу да се спреми, неки изађоше из собе, кад један приђе кревету гдје смо спавали Стево и ја. “Тко овдје спава”, пита један усташа. Мајка одговори: “Дјеца”. Он нас открије и упита: “Је ли ово дијете”, показујући на Стеву. “Па дијете, да, моје је дијете”. Брат сједе на кревет, а усташа виче: “Устај и спремај се! Немој да те кундачим”!
Тако из куће отјераше и Стеву. Обукли су своје кишом натопљене капуте и панталоне. Нисмо се ни поздравили.
Како свјетло нисмо ни палили, пошто сви изађоше, мајка погледа кроз прозор. На путу је колона људи којој се крај види пред нашом кућом, а почетак се не види, даље је од Сингеровог сокака. Разазнала је у мраку да су оца и брата свезали заједно и опет нешто везали кад су их привели колони. Тада колона полако, у потпуној тишини и мраку крену напријед.
Мајка је послије причала да је у томе моменту схватила да су јој у тој колони и брат, братов син, синови од сестре, кумови, дјевер…
Те ноћи, 26/27. априла 1941. на бруталан начин, смртно је начета цјеловитост и наше породице.
Ујутро сазнајемо да су ухапшени и чича Раде Басташић, кум Паво Грубер, његови синови Милан и Стево, Јоцо Маљковић, Поповић Мића и Ненад (Предраг се није још вратио из рата), па Алекса Поповић, Цветко Брзин, Дане Шегић и његов син Владо.
Сви, комшије Срби.
Измјењују се приче о величини, дужини ноћашње колоне. Сви смо уплашени. Нито никуда не иде. Дознајемо да су сви затворени у школи, да је дотјерана колона из Велике Барне и Рашенице. Зденчане нису купили. Хапсили су до Стопоњског бријега – Тепшића и његова два сина. Одлазе неке жене до школе, па онда сазнајемо да су покупљени сви Срби у вароши (центар мјеста), те да неке још купе.
Неки јадници, који се нису нашли код куће или те ноћи “забуном” нису покупљени, одлазе се сами јавити. Иду, јадни, питати да ли и они треба да се јаве.
Из књиге: Милана Басташића „Билогора и Грубишно Поље 1941 – 1991.“
< Долазак брата Стеве Садржај Комшије и пријатељи, који то више нису >
One Response
Ovo je samo isječak događaja jedne porodice i onda se nađe mudrac tj. predsednik Hrvatske, Milanović izvrćući istinu nekim svojim nabulozama izbjegavajući istinu i ako ju dobro zna jer on nije glup ali je pokvaren.