„Њихов ускршњи дар, у црно завијени Београд“

Савезничко бомбардовање Београда на Васкрс 1944. године остало jе урезано у српску колективну свест као jедна од трагичних страница наше историjе. Недељу дана након њега, тадашњи председник српске владе под окупациjом, обратио се свом народу путем радиjа, изражаваjући дубоки гнев и бол због огромних људских и материjалних жртава. Његов говор представља исечак из jедне историjске епохе из коjе, по свему судећи, нисмо извукли поуке.

Извештаj у новинама о крвавом пиру савезничких бомбардера 1944. године

Једна од карактеристика историjске судбине српске престонице jесу њена броjна разарања. Од његовог настанка до данашњих дана Београд су много пута пустошили разни завоjевачи, донешени ратним ветровима са свих страна света. Само у 20. веку, Београд jе три пута бомбардован – током Првог светског рата, током Другог светског рата и  пролећа 1999. године, за време НАТО агресиjе на нашу земљу. По томе jе, нажалост, jединствена европска престоница. Иако су прави мотиви бомбардовања Београда током Великог рата, 6. априла 1941. и НАТО агресиjе давно разjашњени, за тзв. “савезничка бомбардовања” наше престонице везане су броjне контроверзе. Ни до дан-данас ниjе поуздано утврђено ко jе од западних савезника тражио бомбардовање Београда, мада се обично то ставља на душу Јосипу Брозу – Титу и Кочи Поповићу. Било како било, она су по своjим страшним последицам надмашила она нацистичка из краткотраjног Априлског рата. Британско-америчка авиjациjа jе 11 пута бомбардовала Београд, оставивши за собом праву пустош. Коришћене су и “тепих бомбе”. У колективну свест нашег народа посебно jе остало урезано бомбардовање Београда на први и други дан православног Васкрса 1944. године. Тог 16. и 17. априла 1944. године настрадало jе више људи него током 6. априла 1941. године. Не постоjе поуздани подаци о тачном броjу настрадалих. Процене се крећу од 1.100 до 5.000 људи. Рањених jе било знатно више. О причињеноj материjалноj штети да се и не говори. Шта jе у тим моментима осећао председник “Владе народног спаса” генерал Милан Ђ. Недић, само он зна. Опхрван личним трагедиjама, моралним дилемама и усудима невољне позициjе коjа му jе допала, први човек окупиране Србиjе jе српском народу упутио више крик, него радиjски проглас, у коме jе изразио своj jед савезничким разарањем српског престоног града. Иако га многи и данас сматраjу негативном историjском личношћу, чини се да његове речи верно сведоче о искреном болу не само jедног несрећног човека, већ и свих оних чиjи су наjмилиjи убиjени од стране наших савезника. Или “савезника”, ако баш хоћете.

Београде, наш бели граде, теби говорим и тебе питам: што си тако жалостан? У црном руху си, у плачу, у тешким сузама!

Зар сада када се пролеће буди, кад се животу радуjе мало и велико, небо и земља?

Знам, шта ти jе Београде, мученички граде, тугуjеш и нећеш се скоро зарадовати и забелети. О Ускрсу, наjвећем хришћанском празнику дошли су ти у походе просвећени Вандали, веле твоjи савезници и приjатељи из Енглеске и Америке, дођоше на крилатим чудовиштима, ваздушним тврђавама, да те виде: да ли ти jе тешко трогодишње ропство, коjе робуjеш њих ради по њиховом наговору и савету. Дођоше да ти честитаjу светле празнике Христовог васкрсења jер су и они хришћани и бацише на твоj бели град ускршња jаjа, бомбе од 1.000 и 2.000 килограма, да те поздраве и осоколе, jадни моj бели граде.

И шта ово би?

Место радости и „верност за верност“, приредише ти ову црну поворку, црне сватове, све мртвац до мртваца у дугам редовима, на стотине. Ко су ти мртви што у овоj тужноj поворци лагано путуjу на вечни починак? Твоjа деца. Шта они коме нажао учинише? Никоме ништа. Сви су се они радовали васкрсу Христовом и у његовом васкрсу гледали своj.

Зар баш на Ускрс, кад jе Христос опростио роду људском распеће своjе на крсту? Зар Енглези и Американци, наши савезници, у коjе си ти Београде имао веру, њима се клео, у своjоj безазлености плео за њих џемпере и чарапе, рукавице и шалове? Зар они немаjу милости данас да ти опросте и да те поштеде, да бар на Ускрс злехуди залогаj на миру поjедеш, jадни моj бели граде! Ко су ови, што их данас пратимо вечноj кући? Чуjте страшну историjу: деца и маjке из Општинског породилишта у Крунскоj улици коjе jе било понос Београда, деца из дечjих обданишта из Звечанске улице; чуjте даље: мирно београдско становништво са Баjлонове пиjаце, Александрове улице, Каленића гувна и толико друго. Ви ме гледате раширених зеница, jер знате да ту нема ни воjничких обjеката ни немачких станова, а камо ли шта друго. Они, просвећени Вандали, нису ни гађали воjничке обjекте, они су, jадна браћо моjа, гађали вас, мирну и недужну децу, жене, старце, ваше мирне домове без одбране! Питате зашто? Да вам утераjу памет у главу. Да вам кажу да не веруjете никоме. Да у будуће гледате само своjа посла, а не да се мешате у велику светску политику. Да гледате своjе интересе и не тражите приjатеље тамо где их не можете наћи. И Енглези и Американци су вам очито казали, тукући вас страховитом казном наjтежих бомби 16. априла 1944. год., да сте на погрешном путу. Све што сте желели, о чему сте сањали и говорили: да дођу наши Енглези, догодило се. Ето дошли су вам и донели су вам крваве дарове, вама и целом српском народу. Пре неки дан напуjдали су Тита да улети у Србиjу, и два округа, Ужички и Краљевачки, опљачка до голе душе, пороби и побиjе. Ви сте и после тога товорили: неће нас Енглези. Пет пута англосаксонци бомбардуjу Ниш. Три пута Никшић, а ти бели моj граде, у jадноj лудоj самообмани велиш: неће нас Енглези. Веруjеш ли и данас да тебе неће? Наши савезници ти шаљу Црнце и Кинезе као пилоте да ти покажу да jе данас век трговине, да нема милосрђа, нема опроштаjа. Ти, Београде, ипак веруjеш да то ниjе истина, да ти то подмеће пропаганда. Ево, сад видиш жртве твоjе лакомислености, жртве твоjе заблуде, твога наопако схваћеног патриотизма. Свима више веруjеш, веруjеш коjекаквим белосветским изелицама, а себи, своjима и свом рођеном не веруjеш. Колико jе твоjих синова, пуних ината и пркоса, претило рођеноj браћи своjоj: „кад дођу наши”. За све су ти и такви имали више симпатиjа него за своj народ, за своjу децу. Та њихова лажна уста кога нису окаљала и оговарала. Таквим Београђанима нису добра ни она jуначка деца наша, они соколови хероjи, што своjим млађаним животима бране и Србиjу и Београд и падаjу за отаџбину по Голиjи, Јавору, Чемерну, губећи животе у љутим окршаjима са бандитским хордама Титовским, плаћеницима Енглеским. Обиђоше ли ови ту децу на боjишту или у болници? Донесоше ли им понуде?

Запиташе ли: децо наша, боли ли вас ране, што их задобисте нас ради? Њихове очи блуде у бесконачну даљину и траже прекоморске приjатеље, а ниподаштаваjу браћу своjу. Ево дошли су нам приjатељи.

Ето нам њиховог ускршњег дара. У црно завиjеног Београда.

Моj бели граде, отрезни се!

Гледаj своjу тешку и претешку несрећу! Помози себи, па ће ти и Бог помоћи. Остави се ината и севапа. Пригрли своjе, оно ти jе наjбоље, наjрођениjе, jер jе твоjе. Не тражи по свету приjатеља, jер га нема, не тражи брата другде већ брата по српском млеку. Воли српски народ и за њега се жртвуj, не за Енглезе, Американце, Совjете. Ни у тикви суда, ни у странцу друга и брата. Гледаjте ове невине жртве што стиснутих зуба леже пред вама. Они су неми протест противу свих наших грехова, заблуда и ината. Хаjте, брат уз брата, сестра уз сестру, сви у jедно коло. Чуjте и запамтите: ове Ускршње жртве биће освећене. Јер за то вапиjе Божjа правда. Освета ће бити страшна казна Бога живога за недела људска, за ове невине жртве!

Ја протестуjем у име Српске Владе, пред Богом, српским народом, и целом светском jавношћу: што су Енглези и Американци, „наши савезници“, због коjих смо изгубили слободу и државу и већ поднели тешке жртве у крви, бомбардовали Београд, и толико jош нових жртава му причинили, онаj Београд коjи jе страховито страдао због њих 6. априла 1941. године. Дижем глас против свих просвећених Вандала што су за оваj злочин изабрали наjвећи хришћански празник у години.

Клањам се пред свима невиним жртвама и зовем све Београђане да се врате самима себи, маjци Србиjи и Српству, на њих само да мисле jер као што видите у свету, браћо, нема љубави.

Слава жртвама енглеско-америчког терора, мученицима нашег мученичког Београда!

ЖИВЕО СРПСКИ НАРОД!

ЖИВЕЛА МАЈКА СРБИЈА!

Пише: Јован Алексић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

Тито jе тражио бомбардовање Србиjе 1944! – Jadovno 1941.

КРВАВИ УСКРС 1944. Савезници нас бомбардовали на Титов …

ПРАВИ ОСЛОБОДИОЦИ БЕОГРАДА – Да ли jе Београд …