Njegovo Preosveštenstvo Episkop gornjokarlovački Gospodin Gerasim

Eparhija gornjokarlovačka je odmah nakon prvih najjačih potresa pokušala svom snagom da bude uz svoj narod kojima je pomoć najpotrebnija.

Kako se odvija obnova zemljotresom pogođenih srpskih domaćinstava na području Petrinja i šta je ono što je trenutno najpotrebnije u savladavanju posledica zemljotresa?

Istočni deo Eparhije gornjokarlovačke pogođeni su serijom razornih zemljotresa dalekosežne moći usled čega su oštećeni brojni hramovi, stambeni i poslovni objekti, a mnoge porodice su ostale su bez krova nad glavom. Nažalost, neki su među njima ostali bez svojih najmilijih. Eparhija gornjokarlovačka je odmah nakon prvih najjačih potresa pokušala svom snagom da bude uz svoj narod kojima je pomoć najpotrebnija. Svesni smo potpuno da je reč o prvoj pomoći i da pravi istinski angažmani tek predstoje. Uz pomoć dobrih ljudi koji se neprestano  javljaju i upućuju sredstva, sačinili smo fond sa namerom da našem stanovništvu u vremenu koje je pred nama pomognemo u obnovi domova i domaćinstava.

Moramo da imamo na umu da je u periodu od 28. decembra 2020. godine do 10. marta ove godine zabeležen broj od 931. zemljotresa jačine od 2 do 6,2 po Rihteru. Do sada je u državnim institucijama prijavljeno 37.500 oštećenja na objektima, a od 31.550 objekata koliko je pregledano više od 4.000 je označeno sa crvenom oznakom, dok sa žutom oznakom ima više od 6.900. Takođe, treba napomenuti da je iz tih krajeva svoja ognjišta napustilo 2.861 stanovnika, a od toga 1.388 samo iz Petrinje.

Svako vreme nosi svoje breme, a Gospod nam govori „Jaram je moj blag i breme je moje lako“ (Mat.11,28-30). Svesni smo ekonomske krize i trenutnog stanja sa posledicama pandemije Kovida-19, ali se uzdamo u Božiju milost, kao i u pomoć dobrih ljudi, jer samo tako ćemo obnoviti život u Petrinji, ali i na čitavoj Baniji. Zajedničkim naporima uz Božiji blagoslov uspećemo da očuvamo još jednom u istoriji duhovnu i kulturnu baštinu našeg naroda u ovim krajevima.

Koliko očuvanje srpske kulturne baštine znači za objedinjavanje zajedničkih nacionalnih interesa u zemljama regiona u kojima žive Srbi?

Bez obzira na nacionalnu ili versku opredeljenost, svako kulturno dobro – bilo da je nasleđeno od predhodnih generacija ili nastaje u sadašnjosti, ima specifičnu vrednost za tvorca tog doba i svakako treba da bude sačuvano za buduća pokoljenja. Kulturna baština jednog naroda predstavlja njegov identitet, njegovu ličnu kartu i možemo slobodno reći vizu za budućnost. Graditi na temeljima naših predaka jeste izuzetna odgovornost ali i čast što su nam omogućili, možemo slobodno reći, zdrave i jake temelje, ne samo nama, nego i šire.

Govoreći o očuvanju srpske kulturne baštine ali i identiteta srpskog naroda u današnjim zemljama regiona, pre svega treba poći od istorijskih činjenica. Neosporna je činjenica da su Srbi još od organizovanja srpske države pod Nemanjićima, ali i ranije, naseljavali teritorije ne samo današnje Srbije, već i Crne Gore, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske. Kao većinski narod na tim prostorima Srbi su iza sebe ostavljali nebrojena kulturna blaga čiji smo mi danas naslednici. Sticajem istorijskih okolnosti granice Nemanjićke države su se drastično suzile, tj. geopolitička slika regiona se kroz vekove promenila. Poslednja ratna zbivanja na prostorima bivše Jugoslavije su imala kobne posledice kako po Srbe, tako i po kulturnu baštinu srpskog naroda koje se još uvek nažalost osećaju. Danas u regionu na kojem se nekada prostirala srpska država imamo države i nacionalnosti koje su se u međuvremenu izgradile kao takve. U današnje vreme, više nego ikada, potreban nam je svima mir, a ne može biti mira tamo gde ima sukoba. Jedno sa drugim nikako ne ide. Na žalost, kulturna baština je takođe predmet sukoba. Smatram da svako, pre nego se usudi da bilo šta govori, treba dobro proučiti istoriju, te se truditi da objektivno sagleda istorijske činjenice, koliko god to bilo teško, a u pojedinim slučajevima i bolno. Samo tako ćemo uspeti da naše zajedničke nacionalne interese objedinimo pod istinom koja ne treba da nas razdvaja već spaja.

Opšte je poznato da određeno objedinjavanje, tj. grupisanje u svrhu ostvarivanja pojedinih ciljeva, zapravo zajednici daje snagu, recimo u povezivanju i jačanju veze sa maticom što njoj svakako daje veću mogućnost da se pozicionira i izdigne u odnosu na region i šire. Nije uzalud misao „Što jača dijaspora, sigurnija matica“. Taj put upravo predstavlja očuvanje i jeste očuvanje kulturne baštine našeg naroda.

Kako se suprotstaviti kampanji širenja lažnih vesti o poreklu srpske kulturne baštine?

U odgovoru na prošlo pitanje napomenuo sam da trebamo istorijske činjenice sagledavati objektivno, onako kako zaista ona jeste. Međutim, subjektivnost vlada svima nama jer svako od nas činjenice prihvata na osnovu nekog svog predubeđenja ili iskustva. I to nije problem jer svako ima prava na sopstvenu interpretaciju, sve dok se ne pojave „zli jezici“ koji reč istine izvrću možda i nesvesni da to čine na sopstvenu propast. Zbog čega neko izvrće istinu? Rekao bih zbog toga što sâm nije siguran ko je i šta je. Trebamo biti svesni da laž, kao odsustvo istine, ne može opstati na duge staze, svakako ne u onom danu kada svu tvar prožme Istina. Tada će nestati sve što je lažno.

Tako i po pitanju srpske kulturne baštine postoji jaka kampanja širenja laži o njenom poreklu. Opet ni tu ne trebamo ulaziti u grube sukobe sa onima koji to iznose, već samo smireno govoriti i svedočiti istinu. Naravno, napada u tom slučaju je sa svih strana, ali laž se drugačije ne može pobediti osim istinom.

Kako unaprediti informativno-obrazovne ponude u internet informacionom prostoru o srpskoj kulturnoj baštini i srpskom kulturnom prostoru?

Naše doba, koje je doba tehnološko-informativnog napretka, pruža nam dosta mogućnosti da objavljujemo istinu. Kao što istu tehnologiju koriste oni koji šire laži, trebamo koristiti i mi za širenje istine. Tu je svakako potrebno dosta angažovanja. Riječ je o kompleksnom i dosta teškom poslu prema kojem ne možete pristupiti površinski, te je zato i njegova pojava u elektronskom svetu spora, no informatika napreduje te verujemo da će i to ići brže, jer tamo gde ima volje ima i načina.

Kako uticati na opšte podizanje svesti o izvanrednom bogatstvu srpske kulture kod građana srpskog porekla, posebno mladih, uzrasta 10-27 godina?

Samo ono seme koje se usadi u decu dok su mala može kasnije da donese plodove. S tim u vezi smatram da je potrebno razvijati kod dece patriotizam (ne nacionalizam!), tj. rodoljublje od malih nogu. U tome glavnu ulogu ima zdrava porodica. Voleti svoje, a ne mrzeti tuđe, to treba biti osnovno polazište za bilo kakvo razvijanje i podizanje svesti. Plasiranje zdravog sadržaja je od velike važnosti za opšte podizanje svesti o našim kulturnim bogatstvima. Da bi smo nešto štitili moramo to isto najpre i upoznati. Mislim da mi veoma malo znamo kakvo blago imamo. Na taj način gubimo svoj identitet. Kako da volimo nešto što ne poznajemo? U tom nepoznavanju i nedostatku ljubavi često i sami postajemo oni koji mrzimo i napadamo tuđe. Da li to znači da polako ali sigurno zaboravljamo ko smo te se ponašamo slično onima koji šire laži o nama?! Ili smo pak indiferentni prema sopstvenom nasleđu? Od dva zla ne zna se koje je gore.

Danas su mladi poprilično aktivni na internet mrežama pa bi se podizanje svesti o bogatstvu srpske kulture moglo ostvariti upravo preko tih mreža, kao i u sredstvima informisanja. Potaknuvši tako mlade da istražuju o svom poreklu, o sebi zapravo, već smo načinili veliki korak ka očuvanju blaga srpskog naroda. Naravno, velika odgovornost leži i na Crkvi budući da u državama regiona Crkva na jednom mestu okuplja sve Srbe. Crkva je i održala svih ovih godina identitet srpskog naroda, pa čak i onda kada su pritisci bili najjači. I danas ona ne sme da popusti u toj svojoj misiji propovedajući praštanje, mir i ljubav, ali i ne dozvoljavajući da padne u zaborav sveto nasleđe naših svetih predaka koji su za to svoju krv prolili.

Društvo treba danas omogućiti veći pristup i uticaj Crkvi u kreiranju obrazovnog programa kod mladih, naročito u periodu adolescencije, jer samo tako se mogu sačuvati kod mladih prave vrednosti kako kulturnog, tako i duhovnog blaga.

Kako da probudimo interesovanje kod mlade srpske populacije (školskog uzrasta), ma gde živeli, za očuvanje svog identiteta?

Kao što sam već napomenuo, i na ovo pitanje odgovor jeste u vaspitavanju dece u samoj porodici. Svest o nacionalnom identitetu je dobra sve dok je u granicama normale, tj. dok u drugom ne vidi neprijatelja i protivnika, te i sama ne podstiče čoveka na sukob.  Blaženopočivši patrijarh Pavle je tumačeći reči Hristove „Budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi“ govorio da smo mi kao ovce među vukovima. U takvom okruženju moramo biti mudri kao zmije da ne bi bili pojedeni od vukova, ali i bezazleni kao golubovi da ne bi i sami postali vukovi. Takođe, Crkva je Crkva svih, ne jedne određene nacije. Bilo je u istoriji Crkve slučajeva kada je nacionalni momenat uzimao maha, ali je to osuđeno kao etnofiletizam. Tako dakle trebamo nastojati da identitet očuvamo u granicama patriotizma. To u praktičnom smislu znači da decu treba pre svega učiti veri naših predaka koja je vera ljubavi, mira, sloge, zajedništva, ne-nasilja, ne-mržnje, ne-zavisti, ne-rata.

Već u sledećem koraku treba raditi na predaji znanja iz istorije koje će mlada osoba, utemeljena u veri, pravilno i zdravorazumski usvajati. Tako će se u mladima utvrditi jedna svest o identitetu koja neće biti pregradni zid između njih i drugih, već će oni moći, znajući ko su i šta su, slobodnije delovati u društvu u kom su.

Gospod je kazao: „Pustite decu i ne branite im da dolaze k meni“. (Mt, 19, 14), a često roditelji danas svoju decu zaokupljuju i umaraju raznim nebitnim stvarimo, i nažalost to koriste kao izgovor što ih ne dovode u Crkvu. Crkva je ponavljam, nesumnjivo vaspitač i čuvar identiteta, tj. svakog čoveka u njegovoj celini. Kad znaš ko si i šta si, i to ne skrivaš, sve veće su mogućnosti očuvanja svoga identiteta.

Lično pozdravljam sve napore koje Srpska pravoslavna crkva, kao i ostale pomesne crkve kako u zemljama regiona, tako i u čitavom svetu, da sačuvaju svoju duhovnu i kulturnu baštinu i okviru Crkve poput raznih menifestacija, školstva, kreativnih radionica, folklornih grupa, čuvajući time svoj viševekovni identitet.

Izvor: DOGODINE U PRIZRENU