Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Ништа од заједничког уџбеника повијести

Датум објаве: среда, 2 фебруара, 2011
Величина слова: A- A+

Сњежана Корен

Разлике у тумачењима раздобља од 1990. до 1995. не постоjе само између Хрвата и Срба него и међу самим Хрватима и међу самим Србима, тако да ниjе реално очекивати да ће се заjеднички уџбеник ускоро поjавити, истиче за “Новости” повjесничарка Сњежана Корен поводом Тадићеве изjаве о потреби консензусне повиjести Хрватске и Србиjе

Приликом недавног боравка предсjедника Србиjе Бориса Тадића у Хрватскоj медиjи су прениjели и његову изjаву да би било идеално када бисмо имали заjеднички уџбеник хисториjе или барем коjе идентично поглавље: о томе колико jе та идеjа изведива, разговарали смо са Сњежаном Корен, ауторицом уџбеника повиjести са загребачкога Филозофског факултета и
коауторицом “Додатка уџбеницима за наjновиjу повиjест”.

– Мислим да ниjе реално очекивати да ће се такав уџбеник ускоро поjавити. Заjеднички њемачко-француски уџбеници повиjести – а досад су обjављена два коjа покриваjу раздобље од 1815. до сувременог доба – настали су као резултат вишедесетљетних разговора њемачких и француских повjесничара коjима су се гледишта о одређеним питањима приближавала. То jе омогућило да се покаже да о неким питањима нема консензуса, па тако у уџбеницима постоjе посебна поглавља посвећена различитим француским и њемачким стаjалиштима о поjединим питањима заjедничке прошлости. Осим тога, риjеч jе о комерциjалним издањима коjа се на тржишту натjечу с другим уџбеницима што се користе у тим земљама, а не о некаквоj службеноj хисториjи обвезноj за све.

Може ли се о неком диjелу новиjе хисториjе Србиjе и Хрватске постићи икакав консензус?  

– Постизање консензуса о приказима одређених догађаjа рецепт jе коjи се често нуди у дебатама о уџбеницима повиjести, како од стране политичара тако и од стране неких повjесничара. Особно не вjеруjем превише у консензусну повиjест, jер се она на краjу увиjек покаже подjеднако проблематичном. У савршеном би свиjету постоjао само jедан уџбеник повиjести за све, но у несавршеном, у
коjему су људске могућности спознаjе ограничене, такав приступ увиjек генерира додатна питања, примjерице тко о томе одлучуjе и како поступити с оним темама гдjе консензус ниjе могућ. Треба ли искључити циjела раздобља повиjести о коjима ниjе постигнуто сугласjе међу заинтересираним странама, што би у хрватском и српском случаjу значило готово циjело 20. стољеће, и jе ли то уопће могуће ако постоjи снажан jавни притисак да се у уџбеницима управо такви садржаjи наjдетаљниjе обрађуjу? Осим тога, чини ми се кључним схватити да разлике у тумачењима раздобља од 1990. до 1995. не постоjе само између Хрвата и Срба него и међу самим Хрватима и међу самим Србима. У овом би тренутку такав консензус било подjеднако тешко постићи не само на релациjи Хрватска – Србиjа него и унутар сваке поjедине земље.

Несувремено образовање Какво jе данас стање с уџбеницима у односу на раздобље приjе неколико година, када jе било пуно контроверзи око њихова садржаjа?  

– О ратовима деведесетих, несумњиво, jош ће се годинама расправљати с веома различитих позициjа, на темељу различитих искустава и, врло вjероjатно, с различитим закључцима. Таj посао на пољу хисториографиjе тек предстоjи, а чини ми се да би у овом тренутку управо уважавање различитих искустава и различитих сjећања на заjедничку прошлост већ био голем искорак у уџбеничкоj продукциjи у обjе земље. Сукладно томе, треба развиjати и адекватну методологиjу рада у настави у коjоj ћемо ученике оспособљавати да критички промишљаjу о различитим друштвеним феноменима, конфронтираjу и вреднуjу различите интерпретациjе прошлости и самостално доносе просудбе.

У Хрватскоj су у том погледу начињени одређени искораци и таj jе процес ипак више одмакнуо него у Србиjи, чему jе свакако помогао уџбенички плурализам, односно постоjање више уџбеника за поjедини разред, што jе у Србиjи тек у повоjима. Но то не значи да су прилике у хрватскоj уџбеничкоj хисториографиjи идиличне, да протеклих неколико година ниjе било застоjа, па чак и регресиjе. Рекла бих да jе главна запрека у томе што у обjе земље jош постоjи врло снажна предоџба о школскоj повиjести коjа треба преносити униформну слику повиjести коjа се сматра кључним градивним елементом националног идентитета, коjа jе фокусирана на jеднозначне одговоре и долажења до “правилних” интерпретациjа коjе у основи служе у формативне, одгоjне сврхе. Зато jе кључно питање како се проматра сврха наставе повиjести у образовању ученика и с коjих би се полазишта уопће приступило изради jедног таквог заjедничког уџбеника.

Колико су уџбеници, као и циjели образовни систем, одговорни за резултате ГОНГ-ова истраживања ставова 999 матураната, што су изазвали реакциjе jавности?  

– Такви су одговори бар диjелом резултат образовања коjе jе несувремено, не само у садржаjима него и у методама рада: ученике се углавном упућуjе на меморирање и репродуцирање, а знатно мање на критичко промишљање и рационално и аргументирано изражавање ставова. Из одговора се видjело да велик броj младих стjече знање о ЕУ-у и осталим политичким догађаjима понаjприjе путем телевизиjе и интернета, слиjеде разговори с родитељима, а тек потом школа. Из одговора jе евидентно да су ученици знали одговорити на нека питања коjа су дио програма, као о тродиоби власти или о уставу, но не и на она о Еуропскоj униjи или на то што jе легитимитет. Одговори показуjу да се много младих људи осjећа “осредње” или “лоше” информирано о предностима и недостацима ЕУ-а. Ваља подсjетити да jе приликом обликовања садашњег програма из повиjести за основну школу у првоj верзиjи била предложена тема о ЕУ-у, но ново jе повjеренство Министарства ту тему избацило из коначне верзиjе. Ипак, не мислим да одговорност лежи само на школи, она jе и на политичком естаблишменту, како онима коjи су на власти тако и онима у опорби. Можда jе разлог у томе што и добар дио њих не вjеруjе у судjеловање Хрватске у проjекту уjедињене Еуропе, jер то значи да се и сами мораjу миjењати. Надаље, чини ми се да одговори на поjедина питања указуjу и на високу етноцентричност образовања, како институционалног тако и неформалног, а указуjу и на слабе контакте с другим народима, па 46 посто испитаника сматра да jе хрватска традициjа богатиjа од традициjе већине других народа.

Одговорност политике Јесте ли и ви били шокирани тиме што наjвећи дио испитаника ниjе знао тко jе на власти?

– Не само из тог него и из других одговора, види се да jе политика ниско на листи приоритета младих и да jе не доживљаваjу као нешто релевантно за себе. Но, мене толико не забрињава то што млади не знаjу тко сачињава владаjућу коалициjу, колико низак ступањ демократичности и толеранциjе према различитом. Висок постотак младих мисли да jе пожељна доминациjа jедне jаке странке (31 посто), на питање треба ли владаjућа странка имати апсолутну слободу владања између избора 44 посто одговара да не зна, ниjе им jасан поjам цивилног друштва итд. Чини се исто тако да млади у Хрватскоj прихваћаjу неке вриjедности само на декларативноj разини, па их 50,7 посто сматра да Хрватска треба осигурати посебна права свим националним мањинама, но истовремено 42,9 посто сматра да не би требало допустити кориштење jезика националних мањина у службеним просториjама, а 40 посто да би Хрвати у Хрватскоj требали имати више права од других народа. Знатан постотак их сматра да би требало ограничити могућности слободног изражавања, забранити неке медиjе или странке, забранити иступе хомосексуалцима у jавности итд. Нажалост, то jе исто тако добрим диjелом продукт доминантне политичке (не)културе у друштву – гдjе jе политичка елита често искључива, износи неаргументиране тврдње, не разликуjе властито мишљење од чињеница и има двострука мjерила вриjедности, за “нас” и за “друге”.

Сличне ставове млади исказуjу и о новиjоj прошлости: док 57 посто сматра да треба оштро кажњавати истицање фашистичких симбола у jавности, за 27 посто НДХ ниjе фашистичка творевина, а чак 43,4 посто то не зна. То ипак не бих приписала толико школству, колико свему ономе што нам се у jавности догађало у протеклих двадесетак година, а притом првенствено мислим на амбивалентан однос диjела хрватске политичке елите према НДХ-у. Уџбеници повиjести се често проглашаваjу кривима за такво стање, но они су се већ приjе доста времена промиjенили набоље, али се истовремено jош довољно не реагира на испаде за политичком говорницом, на спортским теренима и концертима.

Ненад Јовановић
Снимио: Јовица Дробњак

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top