Нил Кларк: „Нови Хитлери“ – Милошевић, Хусеин и Гадафи

Агресије против Југославије, Либије, Сирије, Авганистана и Ирака, као и претње упућене Ирану, Северној Кореји, Русији и Венецуели представљају делове једног те истог рата. Свако ко последњих двадесет година није провео закључан у ормару, или чију плату непосредно или посредно не плаћа Империја хаоса, засигурно може да схвати у чему је стварни „проблем“

Ресурсима богата, социјалистички вођена, мултиетничка секуларна држава, са привредним системом којег одликују висок ниво јавног/друштвеног власништва и великодушни издаци за социјалну помоћ, образовање и социјалне услуге.

Независна спољна политика, уз пријатељске и добре трговинске односе са Русијом, подршку за Палестину и афричко и арапско јединство – и историјска подршка за анти-империјалистичке покрете.

Друштвени напредак у многим областима, укључујући и еманципацију жена.

Све горе наведено веродостојно описује Савезну Републику Југославију, Либијску Арапску Џамахирију и Сиријску Арапску Републику. Три земље на три различита континента, које су имале толико тога заједничког.

Све три су имале владе које су себе сматрале социјалистичким. Све три су водиле спољну политику независну од Вашингтона и НАТО. И све три су биле мете промене режима/уништења од стране САД и њихових савезника, уз коришћење невероватно сличних метода.

Први корак који су направили империјални грабљивци био је наметање драконских економских санкција ради онеспособљавања њихових привреда, слабљења њихових влада (за које се увек користила реч „режим“) и стварања политичких немира. Између 1992-95. и опет 1998. Југославији су наметнуте најтеже санкције које су икад примењене против неке европске државе. Санкције су чак укључивале и забрану летења за државну путничку авио компанију ЈАТ, коју је наметнула ЕУ.

Либија је била под америчким санкцијама од 1980-их до 2004. па онда поново 2011. када је земља са највишим Индексом људског развоја у Африци бомбардована назад у камено доба.

Сирија је под америчким санкцијама од 2004. с тим што су оне знатно пооштрене 2011. када је операција промене режима пребачена у највишу брзину.

Други корак је био подршка оружаним милицијама/терористичким проксијима ради дестабилизације ових држава и помоћи у свргавању тих „режима“. Стратегија је била релативно једноставна. Терористички напади и убиства државних званичника и војника би изазвали војну реакцију „режима“, чији би лидер онда био осуђиван за „убијање сопственог народа“ (или, у случају Милошевића, других етничких група), а све ради оправдавања „хуманитарне интервенције“ од стране САД и њихових савезника.

У Југославији је америчка прокси снага била Ослободилачка војска Косова, чију је обуку и логистичку подршку обезбедио Запад.

У Либији је групама повезаним са Ал Каидом, попут Либијске исламске борбене групе, пружана помоћ, а НАТО је фактички деловао као Ал Каидина авијација.

У Сирији је масовна помоћ дата анти-владиним исламистичким борцима који су еуфемистички називани „умереним побуњеницима“. Онима који су водили операцију промене режима није сметало што је оружје које је давано „умереним побуњеницима“ завршавало у рукама група попут ИСИС-а. Напротив, амерички обавештајни извештај из 2012, са ког је у међувремену скинута ознака тајности, показује да су западне силе поздрављале могућност успостављања салафистичке кнежевине у источној Сирији, као средство изолације „сиријског режима“.

Трећи корак је текао паралелно са прва два, и састојао се од немилосрдне демонизације руководстава циљаних држава. То је значило да су они редовно поређени са Хитлером и оптуживани за спровођење или планирање геноцида и вишеструких ратних злочина.

Милошевић – председник Југославије – био је означен као „диктатор“, иако је био демократски изабран лидер земље у којој је више од 20 политичких партија слободно деловало.

Моамер ел Гадафи из Либије је представљен као нестабилни лудак са пеном на устима, који се спремао да покрене масакр у Бенгазију, иако је на челу земље био још од краја 1960-их.

Што се тиче Асада у Сирији, истина је да је он наследио ауторитарни једнопартијски систем, али му нису признате никакве заслуге за увођење новог устава који је окончао политички монопол Бас партије. Уместо тога, је он окривљен за све смрти у сиријском сукобу, па чак и смрти на хиљаде сиријских војника које су убили „побуњеници“ које су финансирали и наоружавали Запад и земље-чланице Заливског савета за сарадњу.

Четврти корак империјалне стратегије био је размештање „чувара капије“ – односно „утеривача империјалне истине“ – ради оцрњивања или клеветања сваког ко би се усудио да стане у одбрану циљаних држава, или ко би изјавио да их треба оставити на миру.

Ратнохушкачка и пријатељски настројена према финансијском капиталу лажна левица је била коловођа медијских кампања против ових земаља, како би се пројектима промене режима/уништавања дао „прогресивни“ ореол, и како би се истински „стари“ левичари застрашили или убедили да не оспоравају доминантни наратив.

Ради потпуне дискредитације, Југославија, Либија и Сирија су етикетиране као „фашистичке“, иако су њихова руководства била социјалистичка а њихове привреде вођене на социјалистичким основама. У исто време су истински фашисти, попут анти-владиних групација у Украјини (2013-2014), добијали енергичну подршку од стране НАТО-а.

Пети корак је била непосредна амерички/НАТО вођена војна интервенција против „режима“, чији су окидач била наводна (планирана) зверства које је починила циљана држава. У тој фази, САД би се својски трудиле да саботирају било какво мирно решење сукоба које су они и њихови регионални савезници потпалили. На конференцији у Рамбујеу у марту 1999. на пример, југословенским властима, које су прихватиле међународне мировне снаге за Косово, је представљен ултиматум који једноставно нису могле да прихвате. Лорд Гилберт, који је у то време био министар одбране Велике Британије, касније је признао да су „услови који су представљени Милошевићу (укључујући и право НАТО снага на слободно кретање по читавој земљи) били апсолутно неприхватљиви… све то је било сасвим намерно урађено.“

Током 2011. casus belli је био тај што се „бесни пас“ Гадафи спремао да масакрира цивиле у Бенгазију. Требала нам је „хуманитарна интервенција“ да то зауставимо, како су нам непрестано понављали. Пет година касније, извештај Комитета за спољне односе Доњег дома британског парламента је закључио да „тврдња да би Моамер Гадафи наредио масакр цивила у Бенгази није подржана доступним доказима“.

Током 2013. разлог за непосредну војну интервенцију у Сирији је био наводни хемијски напад у Гути од стране „Асадових снага“. Међутим, овог пута је британски парламент гласао против војне акције и планиране „интервенције“, што је увелико фрустрирало неоконе гладне рата. Међутим, они још увек не одустају.

Недавне тврдње Беле куће да поседују доказе да је сиријска влада планирала напад хемијским оружјем и да би за исти, ако би се десио, био окривљен Асад, показују да Империја још увек није одустала од Пете фазе за Сирију.

Шеста фаза пројекта доноси наставак америчких напора да се саботирају кораци у правцу мировног споразума када бомбардовање већ почне. То се десило за време бомбардовања Југославије и НАТО агресије на Либију. Омиљена тактика за спречавање мирног расплета је дизање оптужнице против лидера циљане државе за ратне злочине. Против Милошевића је подигнута оптужница на врхунцу бомбардовања 1999, а против Гадафија 2011.

Седма фаза је „успешно завршена мисија“, када је операција промене режима извршена, а циљана земља или разбијена или претворена у пропалу државу, чије су стратешке важне области/ресурси стављене под америчку/западну контролу. Југославија је растурена а њена привреда у друштвеном власништву приватизована. Црна Гора, тај велики трофеј на Јадрану, се недавно придружила НАТО-у.

Либија, коју је Дејли телеграф 2010. величао као врхунску дестинацију за крстарење, сада је безаконо игралиште за џихадисте и место где се туристички бродови не усуђују да пристану. Ова земља, која је под Гадафијем свим својим грађанима обезбеђивала бесплатно образовање и здравство, недавно је доживела повратак трговине робовима.

Мада срећом није доживела Седму фазу, Сирија је ипак враћена четрдесет година уназад. Према извештају УНДП-а: „Упркос томе што је достигла, или била на путу да достигне Миленијумске развојне циљеве (смањење сиромаштва, основно образовање и полна равноправност у средњем образовању, смањење стопе смрти новорођенчади и повећан приступ побољшаним санитарним условима) за 2011, процењује се да је, после прве четири године кризе, Сирија пала са 113. на 174. место Индекса људског развоја.“

Наравно, Империја хаоса није растурила само ове три земље. Постоје сличности и са оним што је задесило Авганистан и Ирак. Крајем 1970-их САД су почеле да подржавају исламистичке побуњенике у циљу дестабилизације и свргавања левичарске, про-московске владе у Кабулу.

Од тада је Авганистан непрекидно у хаосу, а САД и њихови савезници су 2001. извршили инвазију земље ради обарања талибанског „режима“ који је израстао из „побуњеничког“ покрета којег су САД подржавале.

Ирак је дошао под удар разорних, геноцидних санкција које су под америчко-британским притиском остале на снази чак и пошто се земља разоружала. Затим је и на њу извршена инвазија под лажљивим изговором да њен лидер, Садам Хусеин, још увек поседује оружје за масовно уништење.

Истина о томе шта се дешавало је исувише шокантна и ужасна да би је западни мејнстрим медији икад признали. Наиме, од пропасти Совјетског Савеза САД и њихови савезници циљају, једну по једну, независне, ресурсима богате и стратешки важне земље.

Није поента у томе да ли су те земље савршене и да ли је у неким од њих било периода политичке репресије или не, већ да су оне одређене за уништење само због тога што су стајале на путу империјалиста. Пропагандисти недавних амерички вођених ратова желе да ми те сукобе посматрамо као „појединачне“, где су „проблем“ увек представљали „полудели“ лидери земаља које су нападнуте.

Међутим, агресије против Југославије, Либије, Сирије, Авганистана и Ирака, као и претње упућене Ирану, Северној Кореји, Русији и Венецуели представљају делове једног те истог рата. Свако ко последњих двадесет година није провео закључан у ормару, или чију плату непосредно или посредно не плаћа Империја хаоса, засигурно може да схвати у чему је стварни „проблем“.

„Нови Хитлери“ – Милошевић, Хусеин и Гадафи – за које су нам говорили да су „највеће претње“ светском миру, су мртви и укопани. Али, знате шта? Убијање и даље траје.

Нил Кларк је новинар, писац и блогер. Писао је за многе новине и часописе у Великој Британији и другим земљама, укључујући The Guardian, Morning Star, Daily and Sunday Express, Mail on Sunday, Daily Mail, Daily Telegraph, New Statesman, The Spectator, The Week, и The American Conservative. Стални је колумниста РТ-а, а такође се појављивао и на BBC TV и radio, Sky News, Press TV и Voice of Russia. Суоснивач је Кампање за јавно власништво (Campaign For Public Ownership @PublicOwnership). Његов награђивани блог се може пратити на www.neilclark66.blogspot.com. Он твитује на теме политике и међународних односа на @NeilClark66

Превод: ФСК

( www.rt.com/op-edge/395709-yugoslavia-libya-syria-us-empire/)

Извор: Стање ствари