Душанка Ђукановић са Козаре, са три године доспела у казамат. Били убеђени да неће преживети

Никшићанка Душанка Ђукановић, девојачко Драгић (79), једино је дете које се после Четврте непријатељске, козарачке офанзиве нашло у логору Сајмиште, у Земуну. Неколико пута била је на самом рубу смрти, али је судбина хтела да преживи и по први пут за медије исприча кроз какав пакао је прошла.
Када је доспела у логор, почетком 1943. године, имала је само три године. Из њега је изашла премршава, сама кост и кожа, са упалом плућа, очију, ушију и великом плочом од вашака на глави… Неколико месеци лелујала је између овог и оног света, а лекари су отворено говорили да нема шанси да преживи.

– Рођена сам у октобру 1940. године, у Хрватској Костајници, где је отац Милан службовао као жандармеријски наредник – прича Душанка. – У Хрватској је убрзо почело звецкање оружјем, па нас је отац покупио, мајку Станојку и мене, само да се докопамо Уне. У Босни смо од мајчиних бивших комшија сазнали да су јој сва браћа са породицама поклана. Само је један преживео и одведен је у логор, у Немачку. Отац се у Крњауши пријавио у Осму крајишку бригаду, а мајка је партизанима носила хлеб, плетене чарапе, храну.

У пролеће је уследила козарачка офанзива, а месецима после тога Немци су убијали, хапсили и палили српска села. Једне ноћи отац је наишао са друговима и хтео да их поведе, али га је саборац убедио да остави жену и дете да се крију, да не изгину све троје. Био је то последњи пут да су виделе Милана. Мајка му је обећала да ће га ту чекати. Али обећање није могла да испуни. После два дана дошла јој је жена вичући: “Пакуј дете, од Крупе иду Немци, кољу и пале све на шта наиђу!”

Тако су се мајка и кћерка нашле у збегу, који су стигле немачко-усташке снаге и похапсиле. Потерали су их према Босанској Крупи. Успут су убијали сваког ко би заостао или подигао главу. Снег се црвенео од крви. Била је зима, почетак 1943. Лед је цепао чарапе и ципеле. Људи су ходали у ранама.

 

Душанка са мајком Станојком 1944. године / Фото Приватна архива

 

– Кад смо стигли до железничке станице у Босанској Крупи, женама је речено да иду у Немачку на рад и да морају да оставе децу. Лелекале су мајке, вриштала су деца бачена у снег. Мене је мајка још јаче стегла. Усташа јој викну: “Баци дете”, а она је узвратила: “Ја детета не дам! Једним метком убиј и мене и њу.” Још је питао где јој је човек, а она као из топа: “У Немачкој”. Тај усташа радио је као надничар код мог деде и ко зна колико пута га је мајка нахранила. Ваљда се на крају сажалио, пустио је да са мном уђе у камион, и још ми дао неку конзерву – прича Душанка.

Све што се надаље догађало зна само из мајчиних прича. Сама се логора готово и не сећа. Биле су смештене у једном павиљону близу Централне куле. За храну и пиће добијале су кромпир и воду из канте у којој су се прали судови. Жене су умирале од глади, зиме, зараза. Сваког дана би понеког убили. Кад стану у врсту, сви су имали само једну мисао – ко је тог дана на реду.

– Мајка није волела да прича шта се тамо дешавало. Сигурно ју је било срамота. Било је свакојаке тортуре и силовања. Кад сам добила упалу плућа, она би легла на голу земљу да спава, а мене би ставила да јој спавам на недрима, да ми буде топлије. Провеле смо тамо 11 месеци, док мамине сестре, које су у Београд пребегле још 1941, нису успеле да ступе у контакт с кумом која је радила у кухињи за Немце у логору – каже наша саговорница.

Кума их је некако прошверцовала у кухињу. Станојка је, кријући се с дететом у наручју, кроз стаклена врата могла да види како београдске госпође усред логора плешу с немачким официрима. На крају је кума успела да их убаци у чамац којим се превозио ћумур на другу страну реке. Биле су спасене.

Логораши на Сајмишту 1942.

Захваљујући једној комшиници, на крају су се преселиле код њених у Угриновце, у кућу која је дала двојицу четника. Једна жена јој је успут препоручила да дете лечи медом помешаним са ренданим реном. Пошто пара за мед није имала, народ је скупио паре да јој помогне да га купи. Душанка се опоравила и почела да се игра с децом. Кад је дошло ослобођење, као што је четничка породица помогла њој, тако је она помогла њима. Причала је новој власти како су је спасли и тако им сачувала главе.

ПОБЕГЛА ОД ТУГЕ

СТАНОЈКА и Душанка су се после рата вратиле у Босну. Живеле су у средини у којој је било доста муслимана, па су деца, кад се нађу, само причала о томе ко је коме кога убио. А није било куће која за неким није туговала. Мајка је кћерку желела што пре да измести из таквог окружења, па ју је, чим је напунила 18, удала за Црногорца. Тако се Душанка одселила за Никшић.

ОТПИСАНА

КАД ме је мајка довела код лекара, он јој је отворено рекао: “Детету нема лека, можете је оставити ако хоћете ту, да умре.” Мајка ме је покупила и запутила се у Команду града да тражи помоћ. Ту је срела Светка Мандића, који је венчао њу и оца. Није хтео да јој каже да је отац већ мртав, али јој је обезбедио помоћ у дрвима и новцу – прича Душанка.

Аутор: В. Црњански Спасојевић

Извор: НОВОСТИ