fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Никшић: Откривен партизански злочин после 70 година

Никшић – Седам децениjа Никшићани ћуте о крвавом догађаjу коjи се одиграо у другоj половини jануара 1943. године надомак града, на превоjу Пандурица, када су се партизани сурово обрачунали са 12 момака и девоjака, старих од 16 до 18 година, коjи, практично, живот нису ни осетили, нити су припадали било коjоj воjсци. Та младост била jе крива само jер jе хтела да зимски школски распуст проведе код рођака у Бjелопавлићима и што се сасвим случаjно нашла у камионскоj колони до Даниловграда, коjу су пратили Немци, Италиjани и четници.

После паљбе партизана на Пандурици нико од воjника ни са jедне, а ни друге стране ниjе зрном очешан, док су голоруки момци и девоjке панично покушавали да нађу склониште од метака. Нису успели, али су их партизани брзо похватали, а потом у оближњим шкриповима метком у главу, по кратком поступку, ликвидирали.

Ова прича из вишедецениjске дубоке таме коначно излази на светлост захваљуjући Перу Максимовићу (78), човеку чиjи jе брат Драгутин (16) био jедна од невиних жртава.

– Дуго се ћутало о овом партизанском пиру, али мислим да никада ниjе касно за истину. Оно што ме боли jесте што џелате никада ниjе стигла казна. Морао сам да дигнем глас, jер сам предуго мислио да би то могао да учини неко други, али ниjе. Брат ми jе у цвету младости покошен, као и његови вршњаци, а да нико због тога ниjе одговарао. Нормално jе да свакога боли своjа рана, па и мене моjа – каже у разговору за „Новости“ времешни Перо Максимовић, и наставља:

– Имао сам десет година када се злочин десио, али све памтим као да се jутрос одиграло. Моj брале Драгутин, Драго, како смо га из милоште звали, био jе сила, крупан момак, права планина. И он се радовао зимском распусту, па иако jе било ратно време покушавао jе да ужива у одмору од школе. Хтео jе да неколико дана одмора проведе код тетке у Даниловграду, а уском саобраћаjницом коjа jе водила до тог места могло се путовати jедино у камионскоj колони коjу су пратиле три воjске: немачка, италиjанска и четничка. Ускочили су у камионе не слутећи да ће им то бити последњи одлазак.

Хладан jе и сив био таj jануар. Не памти Перо тачан датум злочина, али зна да jе 1943. година била тек закорачила.Варош Никшић jедва да jе у то време броjала око 4.000 становника.

– На уклетоj Пандурици дочекали су их партизани. Када су припуцали, воjска се разбежала, а ови момци и девоjке, не знаjући куд, брзо су стигли у руке партизана. Ниjедан воjник ниjе био чак ни рањен, а камоли да jе страдао! Али зато су се обрачунали са децом.Увлачили су их у шкрипе и убиjали из пиштоља метком у главу. Међу своjим вршњацима лежао jе непомично и брат Драго. За злочин се брзо сазнало. Моj стариjи брат Данило кад jе чуо за ову трагедиjу jурнуо jе ка Пандурици, мислећи да jе можда наш Драго жив. Али, аваj!Обилазећи стеге наишао jе на непомично тело братово. Не памтим имена осталих момака и девоjака, осим jедне бурицка, коjа jе живела у центру Никшића, у данашњоj манастирскоj улици. Била jе лепотица, ведра и весела.

Памти Перо Максимовић сузе родитељске и братске. Никшић jе грцао тих дана у сузама. На организованом испраћаjу на централном градском тргу постављено jе 12 столова на коjима jе било подигнуто исто толико ковчега.

– Цео град jе дошао да се опрости од убиjених младића и девоjака, њихових суграђана, коjи ником нису око затрунили, а камоли били нечиjа воjска! И председник општине Јеврем Шаулић био jе тих дана уз нас, оjађене породице. Брата смо сахранили на градском гробљу, да би га 1951. године пренели у породичну гробницу у Горњем Пољу.

Живот препун трагедиjе

Породици Максимовић jе комунистичка власт конфисковала сву имовину. Ипак, успело се преживети, а Перо jе чак завршио и Наставнички факултет у Риjеци. У свом Никшићу ниjе могао да дође до посла, па jе добар део живота провео у том приморском граду. Тамо се упознао и сприjатељио са познатим адвокатом Вељко Губерина, да би са оживљавањем вишестраначjа у СФРЈ основали Народну радикалну странку, са циљем да заштите српске интересе у Хрватскоj.

– Цео живот пратиле су ме српске трагедиjе, ма где да сам живео. Данас сам у Црноj Гори, покушаваjући да од заборава отргнем макар део забрањене историjе. Волео бих када би ова моjа прича помогла да се откриjу имена осталих настрадалих момака и девоjака на Пандурица.

Партизан, па четник

Стариjи брат Данило jе 1941. године био скоjевац, партизан. Али, када му jе дат задатак да убиjе наjугледниjег племеника у Горњем Пољу Јоша Јововића, одбио jе то да учини. Озлоjеђен jе напустио партизане и прешао у четнике – присећа се Перо Максимовић. – Био jе припадник Гвозденог пука Павла Ђуришића, ухваћен на Зиданом Мосту и осуђен на 19,5 година затвора. Робиjу jе издржавао у злогласноj подгоричкоj Јусовачи.

Извор: АНГУС ЈАНГ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 09. novembar 2012. године.

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: