Никола Плећаш: Где су Срби Лике?

Сву воjнополитичку акциjу за време Другог светског рата Комунистичка партиjа Хрватске(КПХ) jе усмерила уништавању Срба Српске западне краjине(СЗК). Ниjедна њена воjна jединица ниjе била толико искоришћена у том подухвату колико Шеста партизанска дивизиjа (Личка). Преко ње, и кроз њу, уништено jе, односно лишено живота, преко 30.000 Срба Лике и спаљено 40.000 српских домова.

За разлику од хрватских усташа комунисти су Србе ликвидирали плански, смишљено и закулисно. Комунистичка пропагандна звона су позивала у борбу против окупатора, а за Србе jе “борба против окупатора и усташа” била наjпривлачниjа крилатица, што jе КПХ добро знала и до краjности користила. Међутим jе испало да jе та крилатица представљала не само смисао првенствено борбе Срба Лике и Краjине, него и значаjан узрок велике њихове трагедиjе.

У 1941. години Срби Краjине су били суочени са потпуним биолошким истребљењем. Тако, кад су и мислили о борби против окупатора њихове су се мисли неминовно претварале у праву људску агониjу у коjоj су врхунили ликови њихових наjмилиjих коjе jе требало спасавати од покоља. У сваку мисао уплитало се осећање узвишене одговорности према свим драгим лицима чиjи су животи били стално у смртноj опасности. Са том стрепњом у срцу и души они ће се борити као у некоj агониjи коjа ће их пратити кроз цео рат. Код хрватских комуниста ниjе било такве одговорности, jер се никад ниjе радило о њиховом, хрватском народу, него о српском, за коjи хрватски народ никад ниjе показао братску љубав, него jе, напротив, користио сваки рат да уништи што више Срба. Част изнимкама.

Ипак, оно што се десило у прошлом рату, нарочито у његовом првом делу, има своj посебан карактер и садржину, за разлику од свега другог што се раниjе дешавало у међусобним односима Срба и Хрвата.

Суочени са тоталним уништењем Срби су сасвим разумљиво гледали не би ли игде у свету нашли приjатеља коjи би им помогао да се спасу страшних хрватских покоља. Краjем љета 1941. броj убиjених (масакрираних) Срба jе прелазио полумилионскоj броjки и ниоткуд ниjе било изгледа да ће се ускоро то уништење зауставити. Зато jе испрва за многе Србе глас хрватских комуниста о борби против окупатора и усташа био сматран прижељкиван глас приjатеља, коjи jе наjављивао олакшање у борби за биолошки опстанак. Тога момента све jе друго постало другостепеног значаjа. Хрватски комунисти су знали да такво осећање постоjи код Срба и таj су елемент до максимума користили. Већ у касно лето 1941. почела jе по српским селима да се шири jака хрватска комунистичка пропаганда о вољи хрватских комуниста да се “Заjедно са Србима” боре против окупатора и усташа. Под утицаjем те пропаганде и под напред описаним околностима прикључивале су се партизанима хиљаде Срба Лике не знаjући да тим поступком у ствари копаjу себи сами раку и свему ономе зашта су живели и зашта су били вољни да умру.

До лета 1942. Хрватска комунистичка партиjа ниjе имала у Лици неких важниjих воjних jединица. Имала jе укупно 35 партиjских ћелиjа коjе су формиране jош пре рата, на коjима jе утемељена моћ партиjе за терорисање српског народа Лике. Али, кад jе народ у jедном селу терорисан и то се чуло у другом селу, као по правилу се претпостављало да jе то усташка пропаганда коjа покушава да спречи помоћ хрватских комуниста српском народу од усташа и окупатора. Тако jе Хрватска комунистичка партиjа, мало – помало, неприметно остваривала базу за себе за све оно што ће се касниjе десити у идуће две или три године, и много касниjе после тога.

Централно партиjско тело у Лици био jе Окружни комитет КПХ за Лику, на чиjем jе челу био Јакоб Блажевић, Хрват, коjи jе са те позициjе био и шеф партиjског кадра у Лици, укључуjући ту и партизанске воjне jединице. Уз њега у комитету су били на свим важниjим положаjима такођер Хрвати, као Марко Орешковић, Томо Никшић, Јуре Наглић и други.

Кад jе у августу 1942. Павелићева хрватска воjска кренула из свих своjих седам дивизиjских подручjа да сломи четничку устаничку моћ и та акциjа у самом зачетку потпуно пропала, на КПХ jе пала главна улога спашавања части хрватског имена и будућности, и спровођења Будаковог хрватског програма у Лици. Вођство КПХ jе тада било спремно да делуjе у два правца: да придобиjе известан броj Срба за себе, а друге Србе коjи покушаваjу да се супроставе вољи Партиjе да побиjе. По том пакленом и кобном програму, 20.000 Срба Лике биће мобилисано у партизанске редове и у њима погубити животе, а других 10.000 ће партиjа по кратком поступку усмртити по селима. На Равноj Чемерници, наjвећоj испаши Лике, под директним утицаjем Хрватске комунистичке партиjе изгинуће више Срба у четири године рата него што их jе изгинуло у целом17. веку у борбама против Турака.

Тако jе Партиjа последње месеце 1941. провела у врбовању Срба у партиjске редове при чему им jе ишла на руку jака предратна пропаганда jугословенске идеjе у овим краjевима. Они су се Србима ових краjева представљали као спасиоци “Велике jугословенске идеjе”, протежери “братства и jединства jугословенских народа”, што jе код многих неупућених Срба “палило”. У општоj пометњи и забуни Срби Лике нису имали времена да мисле и да провераваjу да ли jе све оно што се чуjе и говори тачно и добро за њих. На први поглед њима jе изгледало све добро. Њима jе била потребна свака ма и наjмања помоћ било са коjе стране у борби за заштиту од смрти у разним безданкама Лике као што су биле Јањча, Јадовно, Тучић, Боричевачка jама и друге. Наравно, у врбовању Срба Партиjа jе наjвише пажње посветила одрођеним лицемерцима и опортунистима, коjих у свакоj људскоj заjедници  има, као што су били Ђоко Јованић, Милан Жежељ, Раде Жигић, раде Кончар, Станиша Опсеница, Милан Шиjуан, Гоjко Половина, Ђуро Станковић и други. Такви криминални изузеци су за Партиjу представљали мост преко коjег jе она могла да се инфилтрира у друштво Срба ових краjева и да га разори.

Тада jе на северноj граници Лике формирана Прва бригада Хрватске коjу су сачињавала четири батаљона и то: Први батаљон формиран од Срба Лапачког среза; Други батаљон формиран од Срба Удбинског и Госпићког среза; Трећи батаљон формиран од Срба Воjнићског среза и Четврти батаљон формиран од Срба Глинског и Петрињског среза. Партиjа jе овом Првом батаљону дала име Хрвата Марка Орешковића, jедног светског луталице коjи за време рата ниjе испалио ни jедног метка против окупатора и усташа и погинуо jе од четника кад jе почео на исте да пуца. Тако у овоj бригади у коjоj ниjе било ни jедног Хрвата, њен Први батаљон jе носио хрватско име. Чим jе увидела могућност да од Срба образуjе партизанске jединице и да им даjе хрватска имена, КПХ jе почела са процесом стварања своjих jединица у Лици искључиво од Срба. У jулу 1942. формирана jе Прва бригада а половином августа и Друга. У ову другу бригаду ушли су безмало сви насилно и преваром мобилисани Срби, коjи су у jулу и августу 1941. учествовали у четничком устанку против усташа и окупатора. Партиjа jе то урадила из два разлога: (1) да може касниjе да каже да су ти људи били они устаници коjи су подизали устанак у jулу 1941, и (2) да би тако сакупљене под своjом руком могла jедноставниjе да их ликвидира у договору с усташама. Партиjа овим Србима ниjе могла да веруjе па jе Бригада послана у нападе на усташе у Перушићу и околним местима коjи су о свему били обавештени и чекали спремни… У наредби Бригади jе речено да су усташе заведени Хрвати коjи ће се предати чим борба почне. Међутим, том преваром 700 Срба ове бригаде jе избачено из строjа у овим борбама, а ни jедан од усташа ниjе прешао партизанима. Тако jе погубило животе 700 Срба, а Перушић jе и даље остао у рукама усташа, jер Партиjи ниjе ни био циљ да га заузме. Тада jе Блажевић наредио нову мобилизациjу Срба по Лици да би се попунили изгинули партизани. Међутим, у бригади jе остало jош живих Срба из четничког устанка 1941, па jе Главни Штаб (ГШ) хрватске, у споразуму са усташама у Удбини одлучио да ова бригада изврши напад на Удбинско усташко упориште коjе jе у то време важило као наjjаче у Лици. У овом новом режираном нападу изгинуло jе 800 Срба Друге бригаде, а Удбина остала у усташким рукама, како jе било предвиђено договором између ГШ Хрватске (партизанског) и усташке команде. После овог другог масакра Блажевић jе наредио нову мобилизациjу Срба Лике и тако jе плански процес уништавања Срба Лике настављен у недоглед.

Трећа бригада jе формирана почетком септембра 1942. и њена прва борба jе била против четника у радучу 25/26 септембра. У вези са овом борбом ГШ Хрватске jе послао овоj бригади похвалницу истичући да jе “доказала да има све услове да постане jедна од наjбољих бригада Хрватске”, и ако ни у овоj бригади ниjе било ни jедног Хрвата.

Пошто се сада ГШ хрватске осећао много сигурниjи у свом раду почео jе да наређуjе слање ових бригада из jедне борбе у другу против четника. Оваj се развиjао као jедан непрекидни ланац и партизанске jединице из ове три бригаде су нападале четничка упоришта jедно за другим редом: у Радучу, Грачацу, Вучипољу, Црноj Власти, Врховинама, Жалозници, Дољанима, Шкарама, Подуму, Главацима, Дренову Кланцу и Брлогу. Често, у предасима између борби ГШ Хрватске jе слао ове бригаде да лутаjу у растреситим редовима по српским краjевима, од jедног до другог села, и да тако ствараjу утисак на српско становништво да партизанска сила броjи хиљаде – као да jе све отишло у партизане. Главном штабу Хрвтске jе био потребан оваj утисак ради лакшег организовања позадинске грађанске власти, преко коjе ће се одржавати контрола на сеоским српским становништвом, што jе био главни циљ КПХ.

Међутим, ни са овим подлим и злонамерним маневрисањем код Друге бригаде ниjе сломљен српски дух и многи борци су постављали старешинама питања коjа jе Партиjа сматрала непожељним. Тада jе ГШ наредио да ова бригада изврши напад на Немце у утврђеном Босанском Новом. Напад jе наређен за подне и укопани Немци су могли да виде прилазеће партизане jош у даљини као на свом длану и да их онда убитачном ватром из митраљеза побиjу што jе у ствари било по жељи ГШ Хрватске. Од 1.800 Срба у Другоj бригади, после напада вратило се у базу у Лику само 300 живих. И наново, као да се ништа ниjе десило, Блажевић jе наредио нову мобилизациjу Срба по Лици да се надокнаде изгубљени борци, па jе ова планска, подла замисао за затирање Срба личила на машину за млевење меса, као што се некад казало за битку на Вердену.

Док jе слање ових бригада у нападе на усташе и Немце имало главни циљ уништавање Срба Лике, дотле jе упућивање ових jединица у нападе на четнике имало другу сврху. За КПХ и ГШ Хрватске било jе важно да четници убиjу што више ових Срба и да тако Партиjа има очигледну основу коjоj ће да развиjа мржњу против четника код српских фамилиjа чиjи су чланови изгинули у борбама са четницима. Ово jе био jедан од наjпрљавиjих и наjнељудскиjих метода коjе jе Комунистичка партиjа у Лици примењивала за распиривање мржње међу браћом Србима. У исто време то jе за Србе постао наjтрагичниjи угарак у братоубилачкоj борби коjу jе КПХ распаљивала у пожар. У срца многих маjки око Коренице и других српских места по Лици, одакле jе било мобилисано мноштво Срба у партизане, усађена jе мржња према четницима до те мере коjу ниjе могуће истиснути до смрти. То jе у ствари, онаj наjстрашниjи део трагедиjе коjи jе произашао из борби Срба против Срба у прошлом рату.

У новембру 1942. оформљена jе Шеста хрватска партизанска дивизиjа у коjоj, као и у формираним бригадама, ниjе било ни jедног Хрвата осим командног особља. Дивизиjа jе, формирана из чисто политичких разлога, као што су формиране све веће воjне jединице у герилском ратовању. Главне борбе коjе ће ова jединица водити биће против четника и њиховог утицаjа на српски народ у овим краjевима. За команданта Шесте дивизиjе постављен jе Хрват Срећко Манола. Тада jе Блажевић прпоручио ГШ Хрватске да се мобилише 500 нових Срба и формира Ударни батаљон при Шестоj дивизиjи, што jе учињено. Мобилисано jе нешто преко 500 нових Срба и цео месец децембар ова група jе тренирана за специjалне задатке. Таj несрећни Ударни батаљон цео jе изгинуо у нападу на четнике у Грачацу 13/14 jануара 1943.

У исто време, док jе ГШ Хрватске отпослао све партизанске jединице у операциjе  даље од Удбине, он jе у исто време обавестио усташе у Удбини да jе терен у околини “чист”, па су крвожедне усташе изишле из Удбине у српска села Висућ, Јошани и Пећани и поклале 900 Срба, жена, деце и стараца. Тако jе КПХ у jедном кратком периоду нешто више од два месеца, успела да ликвидира, усмрти, преко 6.000 Срба Лике.

Од почетка формирања партизанских воjних jединица, од августа 1942. до фебруара 1943, људство у њима jе подпуно обновљено, jер су дотадашњи борци ових jединица, коjи су сви били Срби, изгинули. То j ебило прво потпуно обнављање ових личких партизанских jединица и таквих ће бити jош три пре него што се рат заврши…

Кад су jедном успели да формираjу воjне борачке и позадинске jединице и мобилисали скоро све способне мушке снаге Лике, Партиjа jе изишла отворено пред ове jединице са изjавом без страха и устезања: “Ми морамо сада да усмеримо свеукупне напоре наше снаге у стварање и учвршћивање нове власти”. Са овим се пропагандни мехур напуњен лажима и обмањивачким паролама о борби против окупатора и усташа, и о заштити народа, одjедном распрснуо и пред очима српског народа Лике блеснула гола и сува истина. У ствари, народу jе тиме речено: “Одузето ти jе, народе, животно оруђе одбране, душу смо ти узели и ми ћемо сада на твоjим мукама и преко твоjе крви и гробова зидати “нашу власт”“. Трагична ствар у свему томе jе и то што су неки Срби у овом процесу одиграли исто толико прљаву улогу колико и Хрвати, усташе и комунисти. Тако, кад jе Влади Поповићу, коjи jе, у jеку усташких покоља, као стари комуниста живео заjедно са Хебрангом у Загребу свега неколико врата од Павелићевог усташког двора, у пролазу кроз Тоболић поднет извештаj о воjнополитичкоj ситуациjи у партизанским jединицама у том краjу и речено да се тог момента две чете налазе на путу да нападну усташе, а jедна четнике, он jе љутито рекао: “Видим да не схватате прави циљ наше борбе. Усмерили сте две чете према усташама, а према нашем наjвећем  неприjатељу – четницима само jедну чету”. Кад му jе командно партизанско особље почело да обjашњава да усташе упадаjу у села и кољу и пљачкаjу, а да четници то не раде, Поповић jе љутито рекао: “Ми од вас тражимо поjачану активност против четника jер њих морамо у зачетку уништити. Кад то jедном постигнемо више од пола наше битке биће добивено”.

Блажевићу jе дуго времена сметало што се Шеста дивизиjа зове хрватском jединицом, што њом командуjе Хрват Срећко Манола, и што jе у саставу хрватског корпуса коме су на челу Хрвати Гошњак и Хољевац, и што jе под директном командом Хрватског Главног Штаба, а да у дивизиjи нема не само ни jедне чисто хрватске jединице него да у дивизиjи нема ни jедног Хрвата борца. Зато jе Блажевић предложио Главном Штабу да се одмах покуша формирање jедна чисто хрватске jединице и препоручио чак и њено име “Матиjа Губец”. Главни Штаб се сложио с Блажевићевом идеjом па jе уз велике тешкоће нађено нешо Хрвата и формиран батаљон “Матиjа Губец”. Међутим, у првом борбеном додиру с усташама на Отешу, оваj батаљон jе цео прешао на усташку страну, па jе мобилисана група личких Срба од коjих jе поново формиран батаљон “Матиjа Губец”. Опет на Блажевићево инсистирање овоj групи прикључена jе jедна партизанска чета из Далмациjе “Плави Јадран” у коjоj jе било више Италиjана него Хрвата. Међутим, скоро сви Хрвати из ове групе, тзв. Плавог Јадрана, су се у првоj борби разбежали па jе Главни Штаб тада наредио да се остатак људи из ове чете не шаље више у борбу него да се пошаље по српским селима да певаjу шартизанске песме. Тако jе тзв. батаљон “Матиjа Губец” остао састављен искључиво од Срба. Ово jе било већ лето 1943, већ две године рата, а КПХ ниjе имала формирану ни jедну чисто хрватску jединицу.

Међутим, док jе Г Ш Хрватске маневрисао коjекуда са Шестом дивизиjом, дешавало се нешто што jе Партиjу много забрињавало. До лета 1943. из Шесте партизанске дивизиjе jе побегло у четнике 1.800 партизана док ни jедан четник за све то време ниjе побегао у супротном правцу. Дешавало се и да су целе чете партизана заjедно с командиром пребегавале не четничку страну, као што jе био случаj са партизанском четом коjоj jе командовао партизански поручник Милош Пупавац.

Двадесетог октобра 1943. штаб Шесте дивизиjе jе добио наређење од Г Ш да “у наjвећоj таjности” изврши све припреме за jедан дужи марш. Шестог новембра, надомак невремена и предзнака оштре зиме, почела jе Шеста дивизиjа КАЗНЕНИ МАРШ према Србиjи, а већ 8/9 новембра она jе била затрпана снегом и покрет обустављен, jер jе знатан броj људи изгубио животе у белоj смрти смрзавањем.

Касниjе Дивизиjа ће наставити бесмислени и бесциљни казнени марш преко Босне, Херцеговине, Црне Горе, и за Србиjу, идући увек преко и кроз српска села у коjима их jе српски народ хранио и облачио. Чим jе стигла у Србиjу Дивизиjу jе стигла Брозова директива од 28. августа 1944. коjа jе гласила: “Крварење и губљење времена око неког утврђеног окупаторског градића ниjе рентабилно. За нас jе важно добити позициjу на терену. Сада jе битно овладати стратегиjском гредом Рудник-Сувобор-Соколска Планина-Цер, из разлога: разбиjање основних четничких снага и стварање услова за нове мобилизациjе”. Са овом Брозовом директивом Шеста Дивизиjа jе започела борбу против четника по Србиjи не дираjући Немце. Циљ Партиjе jе био да се освети Дражиноj Србиjи за раниjе велике поразе и да покупи воjнички необучену омладину-дечаке и пошаље на Сремски фронт против Немаца да тамо листом изгине.

Тринаестог октобра 1944. Дивизиjа jе дошла у додир с руским трупама и иза њиних леђа без jедног испаљеног метка 20. октобра ушла у Београд. Обновљена насилно мобилисаним Србима из Србиjе Дивизиjа jе бачена против Немаца у Срему, где jе само у jедноj ноћи, у jедном малом селу Радници, изгубила у борби против немачких тенкова 500 младих Срба. На Сремском фронту су изгубили животе остаци личких Срба, коjи су пошли с Дивизиjом на казнени марш и остало jе живих само неколико бораца уз око 70 чланова командног хрватског особља. Цела ствар jе била намештена са Сремским фронтом да се Дивизиjа очисти од Срба и да се у њу мобилишу Хрвати (усташе и домобрани), Фолксдоjчери, Мађари, и друге мањине, коjе су на све могуће начине тражиле излаз да се сачуваjу од очигледно заслужене казне за криминал коjи су починили према Србима током четири године рата. Тако jе кроз Шесту партизанску (пролетерску) хрватску дивизиjу остало без живота укупно око 20.000 Срба Личана, партизанских бораца. Заменили су их у Дивизиjи они коjи су све време рата стаjали чврсто уз окупатора.

Партиjа jе формирала Шесту дивизиjу да би преко ње одвела из српског завичаjа млади српски свет и тако му прекинула онаj први животни сок коjег су усисали у патриjахалном животу своjе уже српске заjеднице. Једном одведени из Лике комунисти су овом младом свету, гладном, уморном и у страху, могли лако да накалеме нове изопачене идеjе о породици, друштву и држави, у чему су прилично успели.

Шеста личка дивизиjа jе више маршевала него што се борила. Њена маршевска линиjа jе много дужа од чувене Маоцетунгове, коjа jе ушла у историjу као наjдужа коjу jе иjедна воjска дотад учинила. Кад се маршевскоj линиjи Шесте дивизиjе , замршеноj као паукова мрежа у испрекиданим различитим правцима кретања, нашао краj у Загребу, резултат jе био ужасно поражаваjући. Ниjе било оних хиљада Срба са коjима jе ова дивизиjа три пута из основе попуњавана, па jе и на овоме конкретном примеру посведоћен усташко-комунистички план за уништење Срба.

Дивизиjа jе стигла у Загреб с броjним стањем од око 8.000 људи, жалост и бол су достигли врхунац кад су лчке српске маjке дошле у Загреб да потраже своjе синове коjи су напустили Лику са Шестом дивизиjом. Са изразом грча и бола на лицима уплашене, гладне и уморне оне су ишле од групе до групе и ни jедна ниjе нашла своjе дете. Уместо њих, оне су сусреле туђу воjску коjа jе говорила туђим jезицима коjе ове убоге  српске личке маjке нису разумеле. Ти туђи воjници нису схватили зашто их ове убоге жене са црним убрадачама загледаjу и шта траже. Па да су чак и говорили исти jезик шта би ова нова воjска у Дивизиjи коjа се до jуче борила у редовима Павелића и Немаца могла да каже овим несрећними изнемоглим српским женама. Шта су ови туђи воjници могли да знаду шта се дешава у српским селима Могорићу, Павловцу, Липову Пољу, Дивоселу, Крбавици, Суваjи, Бубњу, Доњем Лапцу, Великоj и Малоj Попини и Брувну и како су она током рата страдала ? Ти туђи воjници нису могли да разумеjу зашто се ове старице по неколико пута враћаjу и загледаjу сваког од њих, и зашто усмеруjу очи у даљину не би ли jош неки воjник однекуд дошао, са надом сваке од њих да ће то можда, бити њен син, њена наjвећа животна радост и нада.

Данас кад неко прође личким путем и погледа у неку недовршену кућу, из ње ће са страхом провири неко старо чељаде. То jе она личка старост коjе jе решена да у Лици доживи уклети живот и да на убогом личком тлу остави своjе кости. Ту живе телом коjе jе дубоким кореном урасло у оваj камени крш и душом и срцем умотаним у непреболни бол. Кад њих нестане, исчезнуће последњи живи сведок наjстрашниjе трагедиjе коjа се икад игде десила. На овоj трагедиjи КПХ ће сазидати спасење за Хрвате и сачуваћеих од сваке судске одговорности за скоро милион покланих Срба. Срби лике неће више бити Срби него “православци”, док касниjе не постану хрватски православци и jош касниjе Хрвати као што су постали хиљаде оних Срба што су насилно покрштени за време Мариjе Терезиjе.

У знак захвалности за хиљаде српских добровољаца коjе jе у Првом светском рату дао Коренички срез, Краљ Александар jе подигао у Кореници гимназиjу и болницу. За jош више хиљада Срба бораца, коjе jе Коренички срез дао Шестоj партизанскоj дивизиjи, Комунистичка партиjа Хрватске jе српскоj Кореници дала хрватско име “Титова Кореница” и усред ње подигла споменик светскоj скитници, Марку Орешковићу.

У тридесет година по завршетку рата доћи ће у српску Кореницу и Лику Јаков Блажевић да у своjим говоима потсећа народ овог краjа на “Устанак народа Хрватске”, без да икад помене оне безброjне гробове личких Срба посађене од Коренице па преко Босне, Херцеговине, Црне Горе, Србиjе и до Загреба. Никад том народу jош досад ниjе реко да jе оно што се данас види уЛици резултат и краj jедне крваве српске личке одисеjе.

Ето, где су лички Срби.

Никола Плећаш/Американски Србобран 15. Маj 1985

Извор: ВЕСНИК