Никола Пејаковић: Светосавска бесједа

Ми, садашњи Срби, морамо да се коначно окренемо на праву страну и помолимо Богу и Светоме Сави, и Светом Ђорђу који је убио аждају.

Помаже Бог, браћо и сестре.

Кога ми то данас славимо? Светог оца Саву? Растка Немањића, сина славне српске лозе, принца, па монаха, па свеца? Кога ми то данас славимо? Ми, браћо и сестре, данас славимо – Бога! Ми славимо Оца и Сина и Светога Духа! Ми славимо Господа нашега Исуса Христа! Ето, то ми славимо. Данас га славимо, пијемо, једемо, а сутра ће га, на жалост, неки од нас издати. Ко ће издати? Ко неће… Нема ко неће. Ја први. Издамо ли Христа, издали смо и Светог Саву!

Како ћемо га издати? На који начин? Па, ево, реците ви мени, како се издаје наш Бог? Исто онако како се издаје – отаџбина, фирма у којој радимо, жена са којом живимо, пријатељ који нам верује, стабло у дворишту које листа и рађа плодове, животиња која од нас очекује да је нахранимо и пружимо заштиту… Бог се издаје сваки дан – лажима, пушењем, блудничењем, опијањем, оргијањем, сјечом и уништавањем природе. Бог се издаје, ево сад, тамо негдје, сваке секунде.

Ово није осуда, нити осуђивање, не дај Боже, ово је подсјећање на истину: не славимо ми Светог Саву, него – Господа! И славимо га сваки дан. Ако га не славимо сваки дан, онда не морамо ни овај – један! Један дан славља њему не треба. Њему треба завјет!

Завјет да нећемо издати отаџбину и украсти паре од државе. Да нећемо преварити брата, човека са којим радимо и сарађујемо. Да нећемо слагати и преварити жену са којом дијелимо лебац и дјецу подижемо. Да нећемо издати претке. Да нећемо, својим дјелима, осрамотити породицу и ближње. То треба нашем оцу, Светом Сави.

Такође, да нећемо прићи онима који желе смрт и нестајање Србији, Републици Српској и Србима. Да нећемо за шаку дуката одавати тајне непријатељима нашим. Да нећемо продати земљу наших ђедова. Да нећемо стати у ону колону која руши оно што се рушити не смије: отаџбина. Да се не смије гласачким листићем подржати она рука која ће стваити потпис на папир који се, не дај Боже, одричемо Косова и Метохије! Све се може опростити, све и свакоме Бог опрашта, али не и лукавом, јер је тај – виновник, организатор, узрок напада на Бога и човјека. Тако и ми – можда смо били корисне будале, можда смо били изманипулисани, али ставимо тачку на то – покајмо се и окренимо Господу.

Онај који каже да вјерује у Бога али не и у Цркву, тај личи на оног који се купа у мору, али не вјерује да постоји вода. Онај кога носе таласи, али не вјерује да постоји вјетар. Жалосно је то. Ко није слушао нека послуша бесједе Аве Јустина, на Светог Саву, рецимо, године 1966: Како Ава грми, како Ава упозорава оне који су дубоко забраздили у гријех и издају! Издају Бога и народа свога! Послушајте последњег светог старца наше Српске Цркве.

Човјек који каже да је Југославен – није Србин! Онај који није православан – није Србин! Онај који није Србин и православан, није син Светог Саве! Чији је он син, па он је блудни син. Онај кога треба љубављу обасути кад се врати Оцу, као што нас Јеванђеље и учи. Много је блудних синова, ја сам један од њих.

Господ од нас тражи само двије ствари: покајање и смирење. Свети Сава, кога славимо и поштујемо, тражи исто. И не треба да га славимо, ако га не слиједимо. Не треба да га помињемо, ако прије њега, не поменемо Господа Исуса Христа и окренемо се, сваки дан, сваки секунд, Богу.

Шездесет година ја гледам своје и наше пропадање и недолично понашање. Гледам нас, браћо и сестре, и видим – тешко смо се огријешили о Господа. И ако се не покајемо – страдађемо и црње и грђе него што смо до сада страдали. Нестаћемо. Нестаће и нас и наших обичаја, музике, пјесме, имена, презимена, станова, кућа и градова… Нестаћемо с лица земље, Бог драги ће збрисати невјерничко племе. Не дајте да се то деси! Сад, одлучите, у срцу свом се окрените Господу и покажите, дјелима, да сте Божији, да смо Божији народ, а не народ некрста.

Наши преци су показали шта значи гинути за Крст часни и слободу златну! У нашем народу има и оваквих људи:

Бира, у неком селу, у Србији, за вријеме Првог свјетског рата, аустро-угарски официр, Шваба, Србе за стрељање. Од њих стотињак окупљених, изабрао је педесет и одвојио их на страну. Кад, из оне групе коју је Шваба намјерио да остави у животу, иступи један млади човјек и каже Шваби: Ја сам без жене и дјеце, а онај тамо ( покаже на комшију у гхрупи за стрељање), мој комшија, има и жену и троје дјеце, немојте да стрељате њега, стрељајте мене, мања ће бити штета. Швабо га, испрва, није разумио, али кад му преведоше, он се зајапури и љутито нареди да се и онај изабрани за стрељање и овај који се нуди, смјеста удаље, отјера их, да их не гледа. Да не гледа јунаке, а своју срамоту, да не гледа савјести у очи. Било је таквих јунака увијек међу Србима. Као што је било и издајника.

Било је таквих и у одбрамбено-отаџбинском рату, овде, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини, која је наша домовина, домовина Срба Котроманића и српских царева и банова. Било је хероја и сад и онда, али су изгинули. Кажу неки – остала је боранија. Можда и јесте, али и боранија се једе и здрава је биљка и храна. Бог никад не оставља земљу без квасца. Да из ње нарасте нови нараштај верујућих и светих. Да се осоли земља, да се натопи крвљу мученика и пружи нада народу који је упао у отпадију.  

У малим кућама расту велики синови Српски, прочитао сам негдје. Из блата и камена су дошли сви многи велики Срби, сви они који су, некада пјевали – Вјерујем у Бога и Српство. И такви су правили цркве и златне путире. А онда су дошли, како их Свети ава Јустин назива – бивши Срби.

Они који су Бога и Српство, Нови завјет, протјерали из својих домова, свјесно и добровољно, а у куће унијели слику Ћопавог и књиге скојеваца и комесара. Има доста оних који и даље причају ту причу и прижељкују дан када ће опет црвена аждаја да влада, да нас опет коси црвена куга. Ми, садашњи Срби, морамо да се коначно окренемо на праву страну и помолимо Богу и Светоме Сави, и Светом Ђорђу који је убио аждају.

Немамо никог уз нас, а и ко нам треба кад је Бог уз нас?! Ако је Господ наша нада и узданица, онда је уз нас и Свети Сава. Ако није Бог уз нас, онда није ни Свети отац Сава.

Браћо и сестре – љубав је одговор.

Љубав је наша пушка, љубав је наша муниција.

Љубав окрените према људима, љубав уперите у људе око себе, у комшије и пријатеље – љубав и самилост, праштање. Такмичите се у љубави, а не у давању голова и кошева, ко ће грђе да опсује и даље да пљуне. Не храните аждају, смирите се. Ако вам комшија дира међу и отима комад земље, дајте му је и помолите се Богу: сутра ће комшо доћи да вам је врати. Ако не дође, знајте – тај комад земље је боље да није ваш, то вам Господ говори и поручује. Уздајте се у Бога и Божије законе, а не у људе и њихове.

Не дајте да нас замлате свјетске одведу далеко од Србије и Српске, од Светог оца Саве. Молим вас, братски вас молим, не шаљите дјецу у стране школе, у те ковачнице заблуда и смрти. Знам да ово звучи помало екстремно, али, вејерујте, екстремна су времена, нема више времена за дугу причу, дуго слово: не дајте своју крв туђину! Не дајте да наша најпаметнија дјеца расту као модерни јањичари. Ако их, као тек свршене средњошколце, шаљете тамо, шаљете их мечки на рупу, у битку коју не могу добити.  Тамо, у бијели свијет, може да оде само – формирана личност, Србин или Српкиња која зна шта тражи и шта добија, на неку врсту специјализације, а не дјеца која се тек формирају као људи.

Нисам фобичан, само сам практичан. И помало нервозан, јер знам да многи одоше. Одоше… Тако то бива: некада у Јасеновац, а сада, тамо далеко, на универзитет.

Пробајте да разговарате са људима хвалећи друге људе. Не проговарајте ни једну осуду, не причајте приче које исмијавају или осуђују другу особу и видјећете – углавном ћете ћутати, јер смо заборавили да славимо добро, сад славимо гријех. Претворили смо се у друштво које само – оговара. По кафанама, на мрежама, по кућама – само оговарања и осуђивања. Ужас над ужасима. Хорор.

Светосавци нису оговарачи. Светосавци су дјеца Вјере, Наде и Љубави; дјеца свјетлости и светости. Светосавци нису иронични крвождери, цинична твитерска елитна постројба, инстаграмска интелектуална балавурдија; они су бића смирења и опроста. Спокоја и мира. Светосавци се прво моле за непријатеље своје, а онда за најближе. Ми смо некада били народ Крста Живоносног, народ истине и правде, страдања, подвига, сјетимо се тога.

Све ово, браћо и сестре, господо Српска, говорим вама, али и себи. Нема невиних.

Будимо дјеца Светог Саве сваки дан, а не само данас.

Слава Богу!

Никола Пејаковић

Београд, децембар 2025.