Никола Н. Живковић: Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања

Први учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је Никола Н. Живковић, писац и преводилац. Серијал припрема Владимир Димитријевић.

Уместо увода

С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре.

Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити у личне полемике и надгорњавања, него ће високо држати заставу начелности и свесрпског интереса, подсећајући на основну чињеницу: Великомученички Јасеновац не треба да нас раздваја, него да нас, у Христу и Небеској Србији, спаја.

Угледајмо се на друге народе кад памтимо своја страдања / Разговор са писцем и преводиоцем Николом Н. Живковићем

——————–           

Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу?

Оно је свакако недовољно и не заузима оно место, које би требало да има у памћењу српског народа. Разлози су познати. Од 1945. године Југославијом је владао Јосип Броз и његови истомишљеници из Хрватске и Словеније. Они су све урадили да се униште трагови злочина над Србима, који су током Другог светског рата починили Хрвати, – делом и босански муслимани, – у НДХ, али и остали окупатори, пре свега Шиптари на Косову и Метохији, Бугари у источној и јужној Србији, те Мађари у Бачкој. Титоистичка идеологија је позната и водила се под слоганом „Слаба Србија, јака Југославија!“ Хрватска је после 1945. године, захваљујући Јосипу Брозу, избегла процес денацификације, којим је, на пример, била подвргнута једна Немачка.

После распада Југославије, нажалост, у нашој земљи није дошло до озбиљне критике титоистичког режима. Тако да данас, године 2019, у Србији и даље имамо на снази титоистички образац понашања, а који није доминантан само у вођењу културне политике, већ и у свим осталим подручјима друштвене делатности, а пре свега у економији и политици. Ову појаву одлично је описао Мило Ломпар у књизи „Дух самопорицања“. Кључан моменат у том настојању да се наш народ држи у подређеном положају, јесте непрестано истицање „српске кривице“. У време Првог светског рата ову пропаганду ширила је Аустроугарска, али и Ватикан, а после Другог светског рата појам „српске кривице“, – како је Мило Ломпар убедљиво и блиставо показао у својим бројним есејима, – преузео је Брозов режим.

Приликом распада Југославије 1991. године, поклопили су се интереси Ватикана, титоистичке идеологије и Запада, предвођени Лондоном и Берлином. Тако да нас не треба чудити да је демонизација Срба била савршено координисана и то на први поглед од различитих идеологија: леве-титоистичке-комунистичке и конзервативно-римокатоличке.

Зато и данас од стране српске државе имамо такав однос не само према Јасеновцу, већ уопште према српским страдањима. Таква небрига од стране српских власти према сопственом народу и њеним жртвама нема примера у новијој историји ни у једној другој држави света. Укратко, и године 2019. као да се власт у Београду боји, да не поремети „братство и јединство“, како је то проповедао „вољени друг Тито“.

Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?

Да се полемика води на овакав начин, делимичан одговор дао сам мало пре, у мом одговору на прво питање. Та тема деценијама је била забрањена. Данас, када се о томе може да говори, многи су оптерећени личним или идеолошким предубеђењима.

Прочитао сам готово све прилоге на ту тему, а који се, колико видим, последњих недеља највише воде на сајту „Стање ствари“. Ту има свега, и међусобних, приватних обрачуна, личних несимпатија, неслагања, па и мржње. Но, има ту одличних текстова и корисних критика и то не само од аутора, већ су често писма читалаца толико корисна, да их слободно можемо да убројимо у „Vox populi vox Dei“ („глас народа – глас Божији“).

Један део полемичких текстова о броју јасеновачких жртава на „Стању ствари“

Ова тема је толико важна, да не може да буде монопол нити неколико појединаца, ни државних институција, већ се тиче свих нас, целокупног српског народа. Нема српске породице која у 20. веку није изгубила неког од члана фамилије као резултат србофобије и геноцида. Зато сам апсолутно против таквог става који, на пример, каже: „Ја сам постављен испред те или оне државне институције, пустите нас да ми радимо, не постављајте никаква питања и немојте нам сметати.“ Овакво размишљање је, наравно, сасвим погрешно.

Сви остали народи, који су имали среће да имају своју националну државу, управо су радили тако, да су меморијални центри настали као резултат дијалога између разних државних институција и угледних личности, које су урадили много на проналажењу истине о злочинима.

Јасеновац је симбол нашег страдања. Како сам већ пре споменуо, титоистички режим је уништио трагове злочина не само у Јасеновцу, већ се то исто односи и на друга места: Јадовно, Глина, острво Паг, Јастребарско, Крагујевац, Вировитица, Рума, Шид, село Дракулићи, село Пребиловци у Херцеговини, Краљево, Брод на Дрини, Ливно, Лисичији поток, „Пасја гробља“… Листа оваквих места српске голготе јесте, на жалост, дуга, застрашујућа, непрегледна.

Угледајмо се на народе, који су претрпели слична страдања као наш народ. Овде пре свега мислим на Јермене, Русе и Јевреје. Учимо се на њиховим примерима. Преузмимо добре стране из њиховог искуства, а ваља да избегнемо лоше.

Нико не може, разуме се, да има нешто против тога, да се праве листе убијених Срба. Ово важи не само за Јасеновац, већ и за остала стратишта. Ко прави те спискове, може да каже да је дошао до те бројке. Но, ја сам против тога да се каже да је то коначна цифра, односно, да се нагађа и спекулише са крајњим бројем страдалих. Да хрватска или немачка држава жели да умањи број српских жртава, то не одобравам, али савршено разумем њихове мотиве. Није ми, међутим, јасно, да то ураде људи, које плаћа држава Србија, односно да раде у име нашег народа.

Један од главних аргумената ревизиониста представља књига Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића. Но, чини се да нико није приметио главни недостатак те књиге. Споменути аутори полазе од првог послератног пописа становништва у Југославији и тако долазе до података да Срба у Босни и Херцеговини није убијено у том броју, како су рецимо тврдили извори СПЦ. При томе су, намерно или ненамерно, прећутали чињеницу, да су се у том првом попису многи муслимани у Босни и Херцеговини изјаснили као Срби. Тако је, ето, испало да српски губици и нису тако високи.

Против сам тога да тај главни меморијални центар буде Старо сајмиште у Земуну. Зашто? Зато што је то само једно од стратишта, како Срба, а у овом случају и Јевреја. Наравно да нисам против тога да се достојно обележи и страдање људи на Старом сајмишту.

Старо сајмиште (Фото: Д. Јевремовић/Политика)

У Аушвицу нису страдали само Јевреји. Па ипак, када се спомене то име, оно свакога асоцира са страдањем Јевреја. Зато и Срби морају да одреде такво место, које ће имати једнако тако снажну поруку. Укратко, ја сам за то да се уради један монументални централни споменик, меморијални центар, који би говорио о страдању Срба у 20. веку. То би укључило страдање Срба у Првом светском рату, вешање српског цивилног становништва у Мачви од стране аустроугарске војске, гушење Топличког устанка године 1917. од стране бугарских окупатора, концентрациони логори за Србе у Добоју, Араду и другим местима од 1914 до 1918. И наравно, страдање Срба у НДХ.

Терористичка комунистичка партија под вођством Јосипа Броза и осталих хрватских комуниста у времену од 1941. до 1947. извршила је геноцид над српском интелектуалном, привредном, војном и политичком елитом. Титоисти су злочине починили уз помоћ српских јаничара, овај пута не у служби Султана, већ Броза и његових хрватских сабораца. Словом, Срби су жртве хрватских фашиста од 1941 до 1945, а затим и Брозових „антифашиста“, који су у име „узвишених комунистичких идеала и српске кривице“ побили готово целокупну српску елиту. Овако обезглављен народ, Јосип Броз је безбедно могао да влада Србијом народних неколико деценија.

Да је Српски меморијални центар постојао, онда би било веома тешко да се прича о „српском геноциду у Сребреници“. Израелска држава нема сумње да је починила велики број злочина над арапским народом. То је веома добро документовано. Но, после Јад Вашем тешко се ко на Западу усуди да говори о јеврејском геноциду над палестинским народом.

На исти начин, да Србија има свој меморијални центар, тешко би коме могло да падне на памет, да изгласа закон, по коме Србија мора да плаћа Јеврејској заједници један милион евра годишње. Та, српски народ, поред руског, био је главна жртва Хитлерове агресије. Остаје неразумљиво, због чега Србија мора да плаћа ту суму. У чему је српска кривица? Да ли у томе што Хитлер, Павелић и Броз нису потпуно збрисали са лица земље наш народ? Зашто се Јеврејска заједница Србије није обратила на праву адресу, а то је Немачка и да од те државе тражи новац?

Срђан Цветковић са сарадницима правио је попис страдања у Србији после октобра 1944. То је лепо од њега. Но, он нигде не каже да су сви били убијени само зато што су Срби, што су припадали елити свога народа. Срђа Цветковић и његови сарадници нигде не кажу да се ништа слично није догодило ни са Словенцима, Хрватима или босанским муслиманима. Ни приближно.

Убеђен сам да ће једнога дана и Србија имати достојан Меморијални центар, који би на најбољи начин нама и свету показао трагедију страдања једног малог народа на Балкану. Он ће се изградити, јер то осећа и жели српски народ.

Не верујем да ће се то урадити у блиској будућности, док су на власти и даље људи, који полажу венце на гроб Јосипа Броза, једног од најокрутнијих убица које Европа познаје у својој историји. Он је нема сумње одговоран за смрт десетине хиљада недужних српских цивила и то у време када је Други светски рат био завршен. У Београду имамо Брозов скупоцени меморијални центар, а нисмо обележили места по Србији где су његове казнене војне и полицијске јединице ликвидирали вероватно не мање од 150 000 људи и то до године 1947., према процени Милослава Самарџића. Ако ме сећање не вара, Срђан Цветковић дошао је до бројке од 80 000. Једина њихова кривица била је та, што су били Срби и што су вољели свој народ и своју земљу.

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

За разлику од српских институција, које су деценијама ћутале у ужасном страдању Срба у 20. веку, на срећу, било је појединаца, „аматера“, који су често тајно, ризикујући сопствени живот, оставили трага о зличинима који су вршени над нашим народом. Веома вредне податке оставили су многи Срби, Лике, Далмације, Кордуна, Баније, Славоније, Босне, Херцеговине, Црне Горе, Србије, Баната, Срема, Бачке, Македоније. Овде спомињем успомене малобројних преживелих Срба, или родбине тих жртава.

Постојали су људи, који су из сопствених, скромних средстава, сами, често жртвујући скромни буџет својих породица, ишли по терену и пописивали стратишта и невине српске жртве. Ова имена неправедно су заборављена. Нека му буде опроштено, ако их на овом месту не могу све да споменем. Просто није могуће, јер је овде реч о интервјуу, па морам бити кратак. Милослав Самарџић је међу првима, још године 1989, ишао по селима и то не само по Србији, већ по свим српским земљама: Босна, Херцеговина, Црна Гора, Лика, Кордун, Банија, Славонија. Ако то Самарџић није радио увек сам, онда је на терен слао сараднике листа. Све је то објављено у „Погледима“. Дакле, пре равно две деценије. За тај посао нису примили ни паре, ни од државе, а ни од „невладиних организација“ које су, као што је познато, најчешће финансирани од Запада. Зар је њихов допринос мање важан од рецимо људи запослених у Музеју геноцида?

Последња књига која се бави том темом, била је изложена на управо завршеном Сајму књига. Присуствовао сам промоцији књиге „Затирање Србског народа Старог Колашина 1941 – 1947“. Аутор тог важног и потресног дела, Василије Гаљак, није професионални историчар, већ – пуковник. Благодарећи таквим људима, који су често уз велике личне материјалне жртве, а често и ризикујући сопствени живот, сакупљали податке о страдању српског народа, имамо вредну библиотеку од неколико стотина књига. Овде издвајам и „Психолошке белешке“ Драгана Крстића. Шести том управо је у припреми за штампу. Он је водио дневничке записе тајно, да ни његова жена то није знала. Описао је уништавање српске, београдске грађанске класе. Титовци умало нису и њега стрељали, премда је у то време био малолетан.

Да закључим. Држава Србија до данас на том плану урадила је веома мало. И то много говори о карактеру људи који данас владају нашом земљом.

Владимир Димитријевић

Извор: Стање ствари