Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Никола Н. Живковић: Српски спорташи у Хрватској

Датум објаве: четвртак, фебруар 14, 2019
Величина слова: A- A+

Одмах после догађаја са ватерполистима Црвене звезде у Сплиту причао сам са добрим познаником. Његов коментар био је кратак: „Срби ће и ово да забораве“

Никола Н. Живковић
Никола Н. Живковић

Последњих дана наша штампа много говори о ватерполистима београдске „Црвене звезде“. У раним послеподневним часовима, 12. фебруара 2019. године – само да кратко поновим – седели су млади српски спорташи у једном кафићу на сплитској „риви“ и, вероватно су ћаскали о предстојећој спортској утакмици. Одједном су њима са, очевидно, нимало пријатељским намерама пришли неки зли момци из Сплита. Тројица Београђана одмах су схватили да им је једини спас у брзим ногама. Четврти играч „Звезде“ излаз из те, нимало пријатне, ситуације видео је у мору. Да није скочио у хладан Јадран, можда би био и убијен, како је после изјавила сама жртва, иначе „Звездин“ голман.

Њихова једина кривица била је да су – Срби. Сплићани су их препознали по томе што су носили тренерке са обележјем београдског спортског клуба.

Ово није ништа ново. Барем не за нас, који смо рођени у Луци, Босни, Славонији, на Банији, Кордуну, Хереговини или Далмацији. Нас то нимало не изненађује. Зато сви моји пријатељи, а нарочито они који су рођени у Хрватској, летују на мору, али не на Јадранском, већ – Егејском.

Покушај неких коментара на „РТС“-у, или штампе блискe Вашингтону/Бриселу, да догађај – ако га је већ немогуће игнорисати – представи безначајним, све у смислу као „не треба претеривати“, или „то су ипак само појединачни случајеви“. И то смо већ видели. Први човек Хрватске у доба Јосипа Броза, Владимир Бакарић, на сличан је начин објаснио хрватске злочине над Србима током Другог светског рата: „Злодела су починили мала група Хрвата, који су стигли из Италије и то са три камиона.“ Цитирам по сећању. Наравно, он се није упуштао у детаље. Није се, на пример, питао: Како је било могуће побити 750 000 Срба – како тврди немачки дипломата Херман Нојбахер – ако су злочине починили Хрвати који су стали у само три камиона?

Постоје, међутим, бројни документи и мемоари, пре свега странаца, који су волели Хрватску. Имамо сведока тог времена, Глеза фон Хорстенауа, немачког генерала у Загребу, на пример. Он нам је описао прогоне Срба у Загребу године 1941. Он није видео само три камиона, већ каже да је то била политика једне државе – Независне Државе Хрватске. Многи знају и за уништавање српске имовине у Загребу године 1903. и у јуну 1914. године. За оне који желе да се подробније информишу о тој теми, препоручујем књигу академика Василија Крестића „Геноцидом до Велике Хрватске“.

А годину 1971. већ многи памте. Имамо запис једног Београђанина, који је тада имао девет година: „Тако – у прелиставању старих новина, под датумом од 6. августа 1971. године – наилазимо на извештај са припремне утакмице Хајдук – Црвена звезда, одигране у Сплиту… Летовање на Јадранском мору – у то наизглед неузбуркано и привидно срећно време титоистичке Југославије, које све више бива идеализовано у сећањима носталгичара… Утакмица је временом ишчезла из сећања, остала је само мутна представа о близини терена и трибина, да би заувек остао упамћен тренутак у којем играчи у црвено-белим дресовима почињу да беже са терена: погрдни повици, предмети који лете према њима, изненада откривена самоћа – од које се хладе прсти – у наизглед пријатељском окружењу. Остало је нејасно: одакле све то? Одакле толико прецизне мржње према нама који смо стигли – вођени изнудицом или избором – тамо где су нас позивали: са места са којих су нас опомињали да не крећемо пут других страна? Тренутно распрскивање службених лажи и породичних прећуткивања, сасвим непосредно и готово опипљиво сазнање о томе да смо туђинци на „нашем мору“, сирова и сасвим животна врелина мржње: опипљива, као тело, густа и загушујућа, као магла, безразложна и безусловна… До свега је дошло зато што су црвено-бели дресови – у том рају титоистичке толеранције – представљали српску заставу. Једна метонимија претворила се у једну метафору. Нису то, дакле, били никакви неодговорни навијачи, него читав стадион. Била је то непатворена и усредсређена мржња.“ (Одломак из књиге Миле Ломпара: „Дух самопорицања“.)

Јавила се и Ведрана Рудан, хрватски публициста, веома усамљен, али драгоцен глас. Ево њеног коментара: „Неколико дјечака из Србије дошло је у мој град да игра ватерполо утакмицу. Нису схватили, нико им није објаснио, да не смију да прошетају до Риве у дресу своје екипе јер би неко због тога могао шипком да им развали главу. Дјечацима из Србије то можемо ʼопростити‛ јер су млади, што они знају? Бих ли ја, овако стара, да ми је то неко рекао, могла у то да повјерујем? Бих. И рекла бих тој дјеци, још у Београду, не одлазите, ако одете можете остати без главе. И да, морамо бит фер према грађанима и грађанкама Сплита. Ово је могло да се догоди у било ком хрватском граду. Тренутна хрватска власт нам поручује, у мржњи је спас.“

Тако имамо сећање која говоре о прогонима Срба не само из архивске грађе, из далеке прошлости, већ, ево, живих људи. Одмах после овог догађаја причао сам са једним мојим добрим познаником. Његов коментар био је кратак: „Срби ће и ово да забораве.“

Прво што ми овде пада на памет јесу речи америчког философа Сантајане (George Santayana): „Those who cannot remember the past are condemned to repeat it.” („Они који не могу да се сете прошлости, осуђени су да је понове.“)

Сигуран сам да Срби из Мостара, Книна, Приједора, Коренице, Пребиловаца, Глине, Пакраца, Шида, Гацка, Руме или Ирига немају ни мало жеље да понове оно што се догодило са њиховим најближима током Другог светског рата. А то значи, најблаже речено, да неће морати да, на пример, у фебруару скачу у ледено Јадранско море.

Аутор: НИКОЛА Н. ЖИВКОВИЋ

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане вијести:

Звездин голман: Да нисам скочио у мореубили би ме

ПОКОЉ - Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.
ПОКОЉ – Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.



Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top