Никола Н. Живковић: Сајмиште је било претворено у немачки логор

Не треба да ништа да измишљамо, довољно је да пажљиво прочитамо немачке документе. Рецимо, студију четворице еминентних историчара. Шта нам они кажу?

И у Србији и у Хрватској било је прогона, стрељања, депортације и убијања Јевреја. То је чињеница. Разлика је, наравно, у томе да су у Србији то радили Немци. Сајмиште је претворено у логор намењен за интернацију и истребљивање Јевреја са простора окупиране Србије. Основала га је децембра 1941. године немачка окупациона власт. Тачно се помињу имена. Нарочито су се истакла двојица – Бенцлер и Радемахер.

У Хрватској су Јевреје убијали сами Хрвати. Да ли је Хрватска била суверена или вазална држава? Без обзира какав одговор испадне, у сваком случају, имала је своју владу, војску, полицију. Концентрациони логори били су под контролом самих Хрвата, од стражара, џелата од команданта логора. Словом, хрватске власти су саме решиле јеврејско питање или су, када је у питању депортација Јевреја, то радили у сарадњи са Немцима.

Србија је, као Грчка или Пољска, била окупирана. А такав правни положај не дозвољава влади, па дакле ни Недићевој, никакве помисли о некој самосталној спољној или унутрашњој политици, па ни о уништавању Јевреја.

Да се Сајмиште данас налази у Србији то, разуме се, не доказује да је Србија у било ком облику одговорна за то место злочина. Земун је, да и то поменем, у то време припадао Независној Држави Хрватској. Али, и да је био у саставу Србије, тиме се не би ништа изменила историјска слика тог времена. Најзад, Аушвиц, данас Освјенћин, налази се у Пољској. Па ником не пада на памет да оптужи Пољску због концентрационог логора Аушвиц.

Једном речју, у питању је најодвратнији покушај прекрајање историје, и то уз помоћ полуистина до дрских и безумних лажи. Да у томе учествују хрватски „повјесничари“, то ме не изненађује. Да им у томе помажу и неки немачки историчари, и то могу да разумем. Писао сам пре неког времена о Холму Зундхаузену и Александру Корбу. Али, да у тој бестидној пубицистичкој работи учествују неки новинари и политичари, а нарочито људи из невладиног сектора из Србије, то, верујем, треба да уђе у хронику подлости и бешчашћа. Који им је мотив? Да ли ти људи то раде из незнања, личне користи или убеђења? Не знам. Вероватно треба да се испита сваки случај за себе. Но, у сваком случају, као што нам каже и ова немачка студија, реч је о историјским неистинама и фалсификатима.

ПРОБЛЕМ СА СПОМЕНИЦИМА

Ако се ускоро реализује спомен обележје на Сајмишту, онда претходно српска држава ваља да подигне споменик и за „неколико стотина хиљада Срба”, како говоре немачки извештаји Вермахта из године 1943. Он. по својим димензијама, мора да заузима најмање толико простора као и споменик јеврејским жртвама. Сем тога, посебно би се морало у Београду обележити концентрациони логор за српску децу поред Јастребарског. То што су Хрвати урадили, нису ни немачки нацисти – логори смрти за српску децу! Даље, ваља, по мени, подићи споменик српским цивилима које су побили без суда титоистички џелати, и то у времену од 1941. до децембра 1945. Људи су убијани само зато што су волели своју земљу, само зато јер су били Срби. Ако се у Србији подигне споменик за десет хиљада јеврејских жртава, а не и за стотине хиљада српских, онда то неће бити добро ни за саме Јевреје. Зашто? Јевреји већ имају скупе и монументалне музеје по читавом свету, од Израела преко Немачке до САД. Срби, ево, немају ни један. А Јевреји у Србији, ето, добијају! То може да пружи храну за многе приче као Јевреји све могу, а ми Срби ништа! Па чак ни то да подигнемо споменик српским жртвама у Србији! Антисемитизам у овом случају могу да највише подгревају управо они који себе називају „јеврејским пријатељима”.

Не сме да се догоди да имамо огроман споменик у Србији посвећен јеврејским жртвама, а ниједан у Загребу. Tуристи који долазе из Европе и света могу да стекну утисак, да Хрватска нема везе са „холокаустом“. Са друге стране, „Србија мора да је нешто много скривила Јеврејима” када је подигнут меморијални центар таквих импозантних димензија. Овако се и преко тог споменика на Сајмишту могу промовисати у геноцидан народ, чија традиција иде „од Сајмишта до Сребренице“. Зато саветујем свим онима који се упуштају у тај пројекат само једно: да не изгубе осећај за меру.

Рецензија књиге: Istorija Nemačkog ministarstva inostranih dela – nemačke diplomate u vreme Hitlera i Zapadne Nemačke (Eckart Conze, Norbert Frei, Peter Hayes und Moshe Zimmermann: „Das Amt und die Vergangenheit: Deutsche Diplomaten im Dritten Reich und in der Bundesrepublik“; Verlag: Karl Blessing Verlag; 2010 München, S. 879).

Рецензија је прво објављена у часопису Годишњак за истраживање геноцида; Музеј жртава геноцида (Београд) и Спомен музеј „21. октобар“ (Крагујевац); Београд-Крагујевац 2015, стр 193-205.

Скраћења и опрема текста: Нови стандард
Наслов: Наслов: Стање ствари / (Нови стандард, 24. 5. 2015)