Никола Милованчев: Заташкавање јасеновачких злочина

Што се тиче Козаре, добро би било да г. Златоје Мартинов одговори по чијој команди су партизани 1942. народ из села насилно терали у Козару, где су масовно налазили смрт.

Поводом полемике проф. Владислава Сотировића и г. Златоја Мартинова, желео бих да укажем на неколико историјских података, али и да први пут обелоданим део сведочења сестре др Виде Бродар, која је водила истраживања на подручју јасеновачког логора 1964. године. Наиме, вођење тадашње комисије је поверено институту у Љубљани зато да би отпале сумње у објективност њеног рада.

Јуна 2020. године је др Марија Елизабета Милетић, млађа сестра В. Бродар, потписала изјаву у вези с научним радом комисије у Јасеновцу 1964. Доносим део тог текста у преводу са словеначког:

„Сестра је добила задатак на свом радном месту, али су детаљи и захтеви поруџбине и поручиоца остали углавном у тајности, пошто су истраживање затражили највиши органи Југославије и да о томе није пожељно говорити. Стога моја сестра до своје смрти никада није дала никакву јавну изјаву и увек је одбијала да разговара са новинарима, иако није било непосредних претњи или забрана. У вези с овим је осећала одређену нелагоду, можда чак и страх.

Сестра је целог свог живота била оптерећена Јасеновцем, не само због стравичних налаза или тежине самих радова на ископавању, већ првенствено због недостатка било каквог званичног деловања у вези са овим масовним покољима. Не само да жртве нису пребројане, нити је процењен број жртава у обележеним гробницама, него ни све гробнице нису биле означене као такве. Већ тада – 1964. године – све је указивало на намеру највиших власти Југославије да се ратни злочини прикрију и забораве, те да се недужним жртвама ускрате достојна сахрана и спомен. Моју сестру је посебно болела чињеница да је међу жртвама било много жена и деце. У теренским истраживањима 1964. године је установила да много људи уопште није ни доспело у логор у Јасеновцу, јер је пуно жртава погубљено одмах по доласку транспорта и сахрањено у масовним гробницама у околини Јасеновца.

Када су 80-их и 90-их година прошлог века почеле да се појављују процене које су број убијених у логору Јасеновац и у његовој околини смањивале на 40.000 до 80.000 лица, моја сестра, др Вида Бродар, ове је оцене прихватила са огорчењем. Она их је доживљавала као намерно смањивање и прикривање стварних размера злочина, јер је сматрала да је стварни број жртава многоструко већи.“

Занимљиви су наводи историчара НОБ Славка Одића и Славка Комарице у једној новијој књизи (Загреб, 2008): „Зашто Јасеновац није ослобођен“.

Нпр. да се логорски комитет Партије 1943. одлучио, видевши да спремности за помоћ извана нема, да се припреме за самоослобађање логораша!

Зато су логораши сами, у јесен 1943, организовали бекство петорице одабраних кадрова, на челу са предратним комунистом, студентом Ремзијом Омановићем.

Дрвени бункер и зидана осматрачница; обезбеђење Логора III Циглана, јул 1943. године (Фото: Хрватски повијесни музеј/ЈУСП Јасеновац)

Он је после бекства дошао до Авда Хуме, тражећи да партизани само нападну Босанску Градишку, а да ће се логораши у оближњем логору Стара Градишка сами организовати и ослободити.

Хумо га је одбио, рекавши да је то став на вишем нивоу а Омановић је јануара 1944. умро, тешко болестан, измучен и дубоко разочаран.

Када је, уз садејство славонских партизана, у децембру 1943. припремљен напад на Бањалуку, Тито је пристао да се барем дода и војно лако спроводиво ослобађање логора Старе Градишке.

Међутим, ту одлуку је променио у последњем тренутку у фингирани напад на С. Градишку; та његова депеша до данас није објављена, чак ни у Титовим сабраним делима.

Обавештајац, генерал ЈНА Јефто Шашић из Славоније је касније записао да је та акција „онемогућена“.

Ко ју је онемогућио?

Па логорски комитет Партије је 15. 8. 1944. писмено протестовао Централном комитету КП Хрватске што нису хтели да помогну логорашима при ослобађању из логора!

Време ће показати да ли су тачни наводи Манојла Вековића, четника из Пљеваља, објављени 1992. у часопису Његош у САД.

Он је тврдио да је једини преживели из групе Павла Ђуришића, да су на крају рата у логор ушли партизани под командом генерала Радојице Ненезића и да им је логор предала група од тридесетак усташа, на челу са једним „бојником“ (пуковником).

У логору је пронађено сакривених петнаестак изнемоглих и рањених црногорских четника, међу њима и Вековић.

После примопредаје логора је наређено да се они убију, што је преузео усташки пуковник; Вековић је остао жив, јер је овог усташу преварио да је муслиман.

Живећи близу џамије у Бијелом Пољу, знао је молитве и почео је да их декламује; усташа га је тада пустио да скочи у Саву, а Ненезић је обавештен да је убијен.

Што се тиче Козаре, добро би било да г. Мартинов одговори по чијој команди су партизани 1942. народ из села насилно терали у Козару, где су масовно налазили смрт од нацистичких, усташких и домобранских зликоваца – Валдхајма и других. Мени несхватљив је став партизана Јоце Марјановића о офанзиви на Козару: „Нешто даље од нас, код школе према Мањачи, налазила се нека четничка формација, коју су немачки авиони бомбардовали. Пратили смо ова бомбардовања са наших положаја и смејали се на рачун четника.“ Присетимо се и записа књижевника Младена Ољаче:

„Шестог јула из шуме су пристизали заробљеници са падина Козаре. Партизана више није било. Пресвукли су се у цивилна одела и измешали се са женама, децом и старцима. Сви су били оборених глава, покуњени и изнемогли….“

Наводима у вези зликовца, бискупа Акшамовића, члана усташког Сабора 1942, г. Мартинов је прешао границу доброг укуса.

Златоје Мартинов (Фото: Медија центар)

Довољно је нпр. погледати текст после рата у „Гласу Славоније“ од 18. 9. 1946. Члан трочланог бискупског одбора за прекрштавање Срба, по Мартинову је од 1942. малтене био међу антифашистима.

Међутим, он је одликован од Павелића 1944. Предлог одликовања гласи: „Предан сурадник с државном владом и државним областима…“.

Што је – после Павелићевог одликовања за прекрштавање Срба – добио и од Тита орден братства и јединства (каквог ли цинизма), то је посебно питање.

Аутор је правник и публициста из Љубљане

Опрема: Стање ствари

(Данас, 9. 3. 2021)