Nikola Milovančev: TAKO JE POČEO RAT – HRVATSKA, MAJ 1991.

Mnogi od mladih ljudi ne znaju kako su u stvari započeli oružani sukobi i raspad Jugoslavije, i da je to bilo još prije sukoba u Sloveniji, koji je počeo 25. juna 1991.

Apstrahirajmo sada pripreme na razbijanje Jugoslavije, koje su, uz asistenciju nekoliko stranih obavještajnih službi, trajale tridesetak godina – o tome npr. Erih Šmit-Enbom, „Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND«, Dizeldorf 1995, str. 211-236).

A bez poznavanja hronologije nema pravilnog razumevanja istorijskih događanja. Stvarnu situaciju u Hrvatskoj na početku maja 1991. možemo jako dobro sagledati iz članka Radeta Subotića, objavljenog u ljubljanskim „Srpskim novinama“ 17. maja 1991. Na žalost, velika većina i političara, i ljudi uopšte, u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, pravila se i slijepa i gluva – kao da se to njih ne tiče ili da ne vide šta se dešava. I onda su bili „iznenađeni“ kada su ratni sukobi otpočeli i u BiH.

Suludo ali istinito.

Nikola Milovančev

UZROCI I POSLEDICE POBUNE SRBA U SLAVONIJI

SRBI SE BRANE

Nezadovoljstvo i pobuna su posledica Ustava Hrvatske u kojem Srba i nema. – Bitka za spasavanje nacionalnog identiteta, jezika, pisma, kulture… Uz državni na delu i civilni teror – srpski narod nije terorista nego brani svoja ognjišta i svetinje

Slavonija, Baranja i zapadni Srem, po krvavom i tragičnom obračunu 2. maja ove godine, u Borovu Selu, postali su centar bitke za spasavanje nacionalnog srpskog identiteta i bića, a novinari iz celog sveta, pohrlili su u ovaj pitomi ravničarski kraj da vide i da se na mestu događaja uvere šta je istina…

Da li je u pitanju zaista terorizam, hajdučija, odmetništvo… kako to svetu potura hrvatsko vrhovništvo, ili je u pitanju borba za ostatke nacionalnog bića?

Ustav – kamen spoticanja

Sve je, zapravo, krenulo od donošenja novog Ustava Hrvatske u kojem Srba praktično i nema, u kojem su izgubili status političkog naroda. Tim Ustavom izgubili su pismo, jezik, kulturu. A kad su potom usledile i promene simbola, kad je na hrvatsku zastavu stavljena šahovnica pod kojom su Srbi 1941. doživeli stravičan pokolj, bunt srpskog naroda je spontano nikao..

Umesto da je iz tih prvih pojava nezadovoljstva i pobune hrvatsko vrhovništvo izvuklo pouke, da su greške (da li samo greške) ispravljene, započeo je najpre državni, a zatim i civilni teror, kakav Evropa i svet ne mogu shvatiti. Policijski, administrativnim i pravosudnim aparatom hrvatska nova vlast je pokušala umiriti nezadovoljne Srbe i primorati ih na poslušnost.

Usledio je neviđen atak na sve što je srpsko: rušena su srpska groblja i minirane crkve, paljene zastave, kuće i sjenici, minirana dopisništva i predsedništva, a na hiljade zaposlenih Srba smenjeno je i otpušteno sa posla. Od hrvatske vlade, Sabora, policije, pravosuđa, pa do opštinskih organa, na rukovodećim mestima više nema gotovo ni jednog Srbina. Izuzeci su pojedinci kao Milan Đukić, zamenik ministra MUP-a Hrvatske i njemu slični, koji su, u interesu karijere, spasavanja imovine i nekakvog lažnog mira, pristajući da izgube nacionalni identitet, stali pod okrilje vrhovništva.

Pravo na samoopredeljenje

Srbi u Hrvatskoj, pa tako i žitelji Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, ne žele da žive u nikakvoj nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a još manje pod šahovnicom. Oni žele kao politički narod, da žive u Federativnoj Jugoslaviji ili Srbiji. Ako pravo na samoopredeljenje i otcepljenje ima hrvatski narod, ko i u ime čega ima pravo da osporava takva opredeljenja Srbima u Hrvatskoj.

Nema sumnje ni dileme, ako se Hrvatska odluči za otcepljenje i stvaranje samostalne države, što će se znati najverovatnije odmah nakon referenduma 19. maja ove godine, na koji Srbi uglavnom neće izaći – Srbi u Hrvatskoj će isto tako reći i odlučiti s kime i u kakvoj državi neće da žive.

Srpski narod, a posebno u ovim ravničarskim krajevima, nikada nije bio teroristički, hajdučki i odmetnički, a na svojim leđima osetio je i doživeo najstravičniji genocid i egzodus u novijoj istoriji. Priče o terorizmu, hajdučiji i odmetništvu, vešto i smišljeno, putem svoje poslušničke štampe i televizije, Hrvatima i svetu, nudi vrhovništvo i nova vlast. Na nesreću, umnogome su i uspeli. Neka čitaoci na primeru Borova Sela, gde je 2. maja u krvavom obračunu policije MUP Hrvatske i naroda, poginulo 19 policajaca i dva meštanina – ako je verovati zvaničnim izjavama i tvrdnjama…

U Borovo Selo, 2. maja ove godine, iznenada, u 12 sati i 17 minuta, privatnim automobilima, autobusima a kasnije i milicijskim „landroverima”, pred zgradu Mesne zajednice, iskočilo je dve, tri stotine policajaca i otvorilo vatru na sve što se našlo ispred zgrade. Tom prilikom ubijen je jedan srpski dobrovoljac iz Nove Pazove, bez upozorelja i milosti. I selo se diglo na oružje. Bilans je, kao što smo već rekli, dvadeset jedno poginulo lice, i na desetine ranjenih na obe strane..

Selo i Srbi iz Borova i okolnih sela, branilo je svoja ognjišta i nejač. I poručuju hrvatskom vrhovništvu, braniće ga i po cenu da svi izginu. Sa ovom ljudskom odlučnošću hrvatsko vrhovništvo mora da računa ako ne želi građanski rat čije će posledice, nema sumnje, i za Hrvate biti katastrofalne…

Rade Subotić

Izvor: Preuzeto iz: „Srpske novine”, Ljubljana, I/1991, br. 6, 17. maj 1991, str. 3.