Никола Милованчев: Предлог Устава СПЦ – недоречености и мање учешће верног народа

Проф. Р. Грујић је 1921. записао да је обичај пећких патријараха био „да се у важнијим моментима црквено-народног живота саветују са најугледнијим представницима Цркве и Народа“

Др Велибор Џомић,  секретар Комисије за промену Устава Српске православне цркве, дао је o том питању изјаву за „Политику“ од 8. марта. О предлогу новог Устава било је и више коментара у медијима али су се они углавном бавили називом наше Цркве, начином избора патријарха и бројем митрополија а не променама у унутрашњој организацији Цркве па ћу покушати да се усмерим на то питање. Основни закључак је да се тежи ка концентрацији црквеног управљања у рукама архијереја и смањивању улоге световних лица у раду СПЦ, а уз то неке надлежности остају недефинисане. Кренућу од врха, од Патријаршије: предлаже се укидање Патријаршијског управног одбора (ПУО), у којем је од 14 чланова 7 световних лица а који по Уставу из 1931. надзире финансије и имовину СПЦ – отуђење непокретности, отписе дугова, саставља завршне рачуне СПЦ. Стари Устав је садржавао 18 надлежности ПУО; већину њих предлог не спомиње; само су управљање задужбинама и још две функције пренесене на Синод. Можда г. Џомић зна ко по новом Уставу треба да нпр. усваја годишњи завршни рачун Патријаршије али то треба записати; недефинисање надлежности није добар пут.

На нивоу епархија промене су најмање; код избора епархијских савета измена је у томе да чланове из реда световних лица сада именује епископ самостално, док се некада тражило да то чини у споразуму са Црквеним судом и Епархијским управним одбором.

Веће промене су на нивоу црквених општина и са предлозима многи верници неће бити задовољни. По старом Уставу, на нивоу црквених општина постојао је црквеноопштински савет и његов извршни орган, управни одбор. У већим срединама (преко 6000 верника), савети су бројали 60 чланова и 30 заменика – респектабилан број, који је могао да изрази вољу верујућег народа. У тешким временима прогањања и притисака, Црква је од 1957. до 1967. била присиљена да суспендује ове одредбе. Од тог доба до данас су се збиле велике промене, времена прогањања од стране Удбе су прошла али је очито многима у црквеним редовима одговарало да се одлучивање задржи у уском кругу људи, претежно или искључиво свештених лица. Из тог разлога, до данас није дошло до нормализације и враћања на изворне одредбе црквеног Устава из 1931. По предлогу новог Устава црквеноопштински савети нису предвиђени, задржани су само управни одбори (ЦОУО). Да се подсетимо старог Устава: знао се ред. Свака парохија је имала попис чланова, бирача који су на шест година бирали црквеноопоштински савет, који је тајним гласањем бирао свог председника, потпредседника и секретара и постављао управни одбор. Шта се сада предлаже? Члан 145. предлога: чланове управног одбора предлаже парох. Питам: да ли предлагач мисли да су верници недостојни или нису способни да између себе предложе кандидате, да је парох једини меродаван за то? Не прихваћам такву подозривост према световним лицима, која су чувала нашу Цркву и у најтежим временима. Члан 146. предлога: ЦОУО потврђује епископ. Нешто ту недостаје: парох предлаже овај одбор, епископ потврђује избор; а ко га бира – то није одређено. За разлику од добро написаног старог Устава, опет имамо недефинисаност  у питању ко врши избор. Избор (извините: постављење) је предвиђено само за председника одбора (149. члан): поставља га епископ. Зар чланови црквеног одбора нису способни да изаберу свог председника?

Апсурд је да је данашње стање у СПЦ у Америци и Аустралији је у том питању много боље – блиско одредбама старог Устава. Године 2008. је, наиме, усвојен Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку а 2010. у Мелбурну је усвојен Устав Митрополије аустралијско-новозеландске; нећу се бавити питањима која је у вези са постојањем више Устава унутар СПЦ 2009. г. (сасвим оправдано) поставио академик Коста Чавошки. Мишљења сам да би примена предлога о наметању органа црквених општина уместо бирања и она о смањивању њихових компетенција наишла на велике отпоре у Америци и Аустралији; могло би се чак догодити да поједине од њих изађу из састава СПЦ а то не би било добро.

Проф. Р. Грујић је 1921. записао да је обичај пећких патријараха био „да се у важнијим моментима црквено-народног живота саветују са најугледнијим представницима Цркве и Народа“. Наши стари су активно суделовали у црквеном животу; митрополите сремско-карловачке од 1749. а касније и патријархе српске су бирали црквено-народни сабори, састављени од 75 посланика: 25 свештеника, 25 грађана и 25 официра (по укинућу Војне Крајине замењени су другим световним лицима). Сматрало се да је режиму теже извршити утицај и манипулацију са већом групом људи него са мањом. У задњих педесетак година се показало да су такве оцене биле оправдане, зато мислим да тенденције предлагача новог Устава СПЦ у погледу мањег учешћа верног народа у црквеном животу не иду у правом смеру. Уз то, остављено је више правних празнина па је овакав предлог тешко прихватити.

А ако шта из предлога може да се похвали, онда је то свакако враћање старог назива – Пећке патријаршије.

Аутор је правник и историчар. Ово је шира верзија текста објављеног у „Политици“

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 19. 3. 2018)

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Никола Милованчев

МИЈЕЊА СЕ УСТАВ СПЦ: Патријарха ће бирати две трећине владика