Никола Милованчев: О српској деци у Швајцарској 1942.

Поводом чланка Вељка Ђурића Мишине „Непозната епизода из Другог светског рата – српска деца на опоравку у Швајцарској“, пренетом и на „Стању ствари“ .

Др Вељко Ђурић Мишина објавио је чланак „Непозната епизода из Другог светског рата – српска деца на опоравку у Швајцарској“, о вишемесечном опоравку преко 500 деце из Србије у Швајцарској, 1942. године.

Треба споменути да је Црвени крст Србије тада водио др Петар Зец (Курузари на Банији, 1881. – Београд, новембар 1944), којег је часно вођење Црвеног крста коштало главе и убијен је од титоваца, после њиховог уласка у Београд (др П. Зец није видео разлог зашто би требало да се склони).

Много лепог о раду др Зеца причали су ми као студенту у Загребу око 1980. познати загребачки адвокат Владимир Ивковић и економиста Вељко Прибић (брат историчарке Бранке Прибић), који су као младићи избеглице боравили у Београду 1941–44. Занимљива је чињеница да је П. Зец медицину докторирао у Инсбруку, родном граду Диане Будисављевић.

У вези са боравком српске деце у Швајцарској 1942. могло би се више сазнати када би се нека од надлежних институција обратила Црвеном крсту Швајцарске: уверен сам да би се архивски подаци добили.

На срећу, и на Интернету, на сајту gettyimages, могу се наћи (и откупити) фотографије са тог боравка, па прилажем четири фотографије из месташца Ровио код Лугана, у кантону Тићино. Напаћена деца (вероватно је међу њима било и страдалника из НДХ) тада су добила тренутак предаха и опоравка изван окупиране отаџбине.

Апсолутно прихваћам закључак В. Ђурића Мишине: „Готово осам деценија касније, ова операција се први пут помиње у српској јавности. Остаје питање: зашто се све то крило после рата! Највероватније комунистичким властима то није ишло у прилог јер би се знало да је политика Милана Недића била одвећ вишеслојна!“. Тадашња окупирана Србија бринула је о преко 400.000 избеглица, међу њима о више од 80.000 деце без родитеља (НДХ).

Аутор чланка је записао: „Нема поузданих података када је Милан Недић започео серију молби немачкој војно окупационој управи у Србији да му дозволе пружање помоћи српском народу који страда у Независној Држави Хрватској“. Ја бих указао барем на један протест због усташких злочина.

Цитираћу др. Душана Лукача („Трећи Рајх и земље Југоисточне Европе“, трећи део, Београд 1987, стр. 233), у вези са усменим и писменим протестом Недића нацистичким окупаторима, августа 1942: „Набројао је Недић много примера: Србија је потпуно осакаћена; житница Београда, Срем на прагу самог града преко Саве, одвојена је од Србије; у Земуну, надомак Београда, налази се концентрациони логор са око 10.000 Срба чији вапаји допиру у сам центар града“.

Али, ни тај, ни други Недићеви протести до прве половине 1944. године нису уродили плодом: нацистички сатрапи и њихови усташки помагачи убили су у логору Земун још хиљаде и хиљаде невиних жртава.

А има данас обмањивача, који би да логор Земун (сада погрдно зван „Старо Сајмиште“), после више од 75 година изместе на другу (десну) обалу Саве.

Докле год има нас живих Земунаца – чија породична традиција памти последњих тристотињак година историје Земуна, па тако и тужно раздобље 1941–1944, натопљено крвљу нацистичко-усташког геноцида над земунским Србима, Јеврејима и Ромима, као и убиствима антифашиста других нација – то неће моћи.

Извор: Стање ствари