Nikola Milovančev: O progonu dr Vladimira Dimitrijevića

Kad se sve sabere – najlošija situacija je, kao i obično, u Srbiji. Zar da se onda začudimo kad vidimo progone najodanijih srpskih sinova?

Sa nevericom pročitah vest o progonu dr Vladimira Dimitrijevića, umnog pravoslavnog mislioca i srpskog rodoljuba. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti objavio je protekle 2018. godine mišljenje da je on svojim člankom „U odbranu prirodne porodice“ povredio 12. član Zakona o zabrani diskriminacije. Setih se odmah sličnog mišljenja poverenice za zaštitu ravnopravnosti u povodu izjave mitropolita Amfilohija o paradi homoseksualaca u Beogradu 2010. godine.

Nisam do tada ni zamišljao da poverenica za zaštitu ravnopravnosti Srbije može da bude tako nestručna i pravno nepismena da izdaje mišljenje u vezi sa izjavom koju je u drugoj državi (Crnoj Gori – kod Luštice, Boka) izrekao državljanin te države (mitropolit Amfilohije), nad kojim srpski organi nikakvih kompetencija nemaju.

Tada je pet meseci trajala ta pravna lakrdija i zatim je dnevni list „Danas“ obavestio (6. marta 2011, članak „Neće biti suđenja Amfilohiju“), da progona mitropolita Amfilohija neće biti i naveo: „Podsetimo, mitropolit SPC Amfilohije je 11. oktobra 2010, obraćajući se okupljenima u selu Klinci kod Luštice, nazvao lezbejke, gej, biseksualne i transrodne osobe „smradom sodomskim koji je otrovao i zagadio prestoni grad Beograd“. On ih je okarakterisao kao „bezbožne i nastrane ljude“ i ocenio da su oni „kuga i pošast sodomska“. Iako se ovaj slučaj na tome završio, izgubih i zadnje iluzije o (ne)kvalitetu ljudi koji se u zemlji Srbiji dovode na odgovorne funkcije.

Slučaj dr. Dimitrijevića podsetio me je na epizodu sa mitropolitom Amfilohijem, s tim što je g. Dimitrijević u svom članku bio daleko uzdržaniji i nije navodio nikakve kvalifikacije, već je samo izneo nekoliko stavova, koji predstavljaju njegove ocene o prirodi homoseksualnih veza.

Stiče se utisak da se u Srbiji zavodi gušenje prava na javno iznošenje mišljenja, kakvo je u drugim evropskim zemljama teško zamislivo. U susednoj Rumuniji je pre samo pola godine, oktobra 2018, održan referendum u povodu zahteva da se u Ustav Rumunije zapiše da je brak zajednica muškarca i žene. Pre toga, sakupljeno je više od milion potpisa za održavanje referenduma. Izlaznost na referendumu je bila niska, 20% ali je 92% izašlih glasalo za tradicionalni brak i građani Rumunije su opalili dobar šamar rumunskim čistačima cipela briselskih moćnika.

U susednoj Severnoj Makedoniji (nekadašnja Južna Srbija), početkom marta ove godine održan je skup u hotelu Kontinental u Skoplju gde su se udružile različite organizacije sa ciljem borbe za odbranu porodice. U severnoj srpskoj susetki Mađarskoj, gde režim brine o budućnosti njihove nacije, vlada je 2018. godine najavila mere u cilju zaštite tradicionalne porodice i sa tim povezanim poboljšanjem demografskih kretanja. U Sarajevu je tamošnja najveća stranka SDA pre samo nekoliko dana, 5. aprila, izdala saopštenje u kojem se protivi paradi srama predviđenoj za septembar o. g. u Sarajevu. I dok je Srbija, uz ćutanje naše SPC, još 2012. potpisala Istanbulsku konvenciju, u Hrvatskoj se vodi ogorčena borba protiv podmetačine o „rodnoj ravnopravnosti“.

A u Bugarskoj je Istanbulska konvencija, uz veliko zalaganje Bugarske pravoslavne crkve, ne samo propala u parlamentu početkom 2018, već ju je jula minule godine odbacio i Ustavni sud Bugarske, jer krši načelo da je brak „slobodna zajednica muškarca i žene“. Da, u Bugarskoj  ustavne sudije očito nisu krpe za čišćenje poda za potrebe vladajućih stranaka.

Kad se sve sabere – najlošija situacija je, kao i obično, u Srbiji. Ili je kod nas rajinski mentalitet najviše ukorenjen, ili naši somovi najlakše padaju na udice briselskih i drugih moralno posrnulih belosvetskih vlastodržaca. Zar da se onda začudimo kad vidimo progone najodanijih srpskih sinova?

Izvor: STANjE STVARI