Никола Кобац: Крвава и пуста је ово земља

Мртво село. Асфалтни пут се пружио између попаљених кућа и зараслих дворишта, вијуга и жури у правцу Загреба. Као да хоће некуд, или од некога побјећи. Огољеле купине попадале, испреплеле се, црнином омотане не дозвољавају кораку да се заустави у напуштеној авлији.

Све изгледа сабласно. Свуда трагови паљевине.

Зидови кућа што одољеше времену и експлозиву, војсци и новој држави „украшени“ јединственим великим словом „U“.  Тамо гдје су некада били прозори израсла агација (багрем) додирујући својим врхом срушену бетонску плочу.

На вратима осакаћене љепотице стражаре коприве и бујад.

Помоћни објекти до јуче богатог дворишта се једва препознају. Изнаказила их или уљепшала паветина која се по брвнима час са вањске, час са унтрашње стране пење, пузи и невидљиво гмиже.

Кордун изашао на Купу и некога чека. Мирно, достојанствено, храбро… Тужан је и пуст Кордун данас.

У прикрајку уклетог простора, метар од земље стрши остатак подебела ораховог стабла. Набубрило коријење га окружује, затим се враћа у земљу гдје нестаје пред тужним погледом домаћина, који ето, након 20 година наврати у колијевку свога рађања и страдања.

Децембар је мјесец, година 2015. Кордун изашао на Купу и некога чека.

Мирно, достојанствено, храбро… Тужан је и пуст Кордун данас.

—————————-

21. децембар 1941. године. Село Трепча.

Из правца ласињскога Дугог Села чују се пуцњи. Са Кобачког брда јављају да у Стипану горе куће. Цвјетиновац је у пламену. Пламена змија се шири и даље према Шљивовцу, у правцу шуме Абез и Вргинмоста.

Избезумљени народ, увјерен у своју невиност лута од штале до куће, од плота до плота…

Пред два дана су испратили Светог Николу, славу коју је већина кућа скромно и редовно славила, а данас не знају куд би са собом. Сашаптавају се и никуд не крећу.

Кажу: Шта буде нек буде, нијесмо криви и остајемо код кућа. До уобичајеног ручка фале још два сата. Истина, о томе нико и не мисли. Апетит је угушила брига и страх, колико за живот толико и за ову скупљену и створену сиротињу, за своје бајте, своје трапове, своје таване.

Дјечица извирују кроз прозорчиће дрвених кућа, а старији једни на друге. Чекају да се појаве усташе. Војска Независне Државе Хрватске, поглавника Анте Павелића. Храбрији се између себе сашаптавају сваљујући кривицу на Николу и Милана Видовића, из сусједног села који су 23. јула разоружали усташку патролу а затим по кратком поступку ликвидирали једног од двојице заробљених усташа.

Тишину умовања и двоумљења народа прекида рафал пушкомитраљеза. Убојите „пчеле“ стижу из засеока Лукинићи, села Чремушница у којем се између стотињак српских кућа смјестило неколико хрватских фамилија и домаћинстава. Прошараше метци кровове кућа које Лукинићи надвисују. На длану су им па су згодне за вјежбање стрељачких вјештина.

Бијаше то знак да је акција кренула.

У селу Трепчи је 1941. године живјело 186 душа. 22.децембра је у селу побијено 101, а ван села одведено још 9 лица и убијено у шуми Брезје и Јасеновац.

Убрзо затим се појавише црнокошуљаши предвођени Поглавниковом тјелесном бојном, под командом Анте Мошкова, ојачана локалним усташама. Избацују чељад из кућа, тјерајући све што је дисало, што се је кретало и на човјека личило, купе и сврставају у колону.

У кући на броју 28, скрхан високом темпаратуром због упале плућа у кревету остаје мали Марко Кобац, дијете од свега 12 година. Не дају родитељима да га узму. Комшије, рођаке, мајке, дјецу, сестре, браћу, мужеве, очеве усташе поведоше узбрдо, у правцу Ласиње.

Али не далеко. Напунише двориште и згураше народ у  простор сеоске продавнице Васе Копца.

Тиска се народ, одрвенио, онијемио. Не чује се дјечији плач, нема јаука, као да су сва срца престала да куцају или куцају мртвом тишином. Пристижу нове комшије, похватане, сада већ и по оближњој шуми Речици и долини потока Шентуше.

Већ је више од 100 душа на једном мјесту.

Опустошена продавница је премалена за све, али сви стају. Немилосрдни „ствараоци Хрватске државе“ тискају једне на друге, а до улазних врата разапињу митраљез упозоравајући народ: Уколико неко покуша бјежати све ћемо вас побити.

До окамењених „затвореника“ допире смјех и пјесма већ подобро припитих усташа. Без сна и идеја, са митраљезом без послуге, народ дочекује јутро.

Пијане усташе закрвављених очију изнова формирају колону српских несретника. Издвајају Мацу Марковину рођену 1923. године, трудницу пред порођајем и одводе иза куће. Распорише јој стомак, извадише дијете и ушише живу мачку. Остатак народа поведоше према ушћу Трепче у ријеку Купу, у већ одабрану јаругу.

Мирни српски народ закорачи своме крају.

Плануше куће у Трепчи, редом од Лукинић моста па према Кличковићима.

Изгори мали Марко заједно са кућом на броју 28. Неста дијете у пламену мржње тек створене болесне државе Хрватске.

22. децембар 1941. Опет заштекта пушкомитраљез. Стрељано је тога дана 101 становник села Трепче. Љубица, Марко, Милка, Ненад, Анка, Драгица, Илија, Ката, Мица, Петар, Ранко, Сека, Стана, Софија, Аница, Теодор, Бранко, Ђуро, Евица, Јован, Марија, Мићо, Милан, Мила, Павао, Симо, Стево…

Нису бирали ни по годинама, ни по полу.

Само су имали једно на уму: Затрти српско село, побити све Србе и учинити сретну НДХ државу.

——————————-

Домаћину се учини да опет „лају“ пушкомитраљези, пуцају пушке, сјевају ножеви, да крв тече српска и сапире трагове злочина односећи их до Купе.

Обузет страхом пусти глас „из свег гласа“: Бјежите народе, бјежите – иду усташе. Побиће вас, бјееееежиите!

Пусто село не одговори. Само се јека разби на Крагуљца грму и шума повратно зајаука:

Овдје нема никога. Оно што није побијено 1941. године отјерано је 1995. Бјежи човјече, бјежи. Свједочи!

Крвава и пуста је ово земља.

Напомена аутора:

У селу Трепчи је 1941. године живјело 186 душа.

22.децембра је у селу побијено 101, а ван села одведено још 9 лица и убијено у шуми Брезје и Јасеновац.

Овај прилог, да се не заборави, 74 године касније посвећујем своме мртвом селу.